Jezik

sr

en
Serijal: RUKOPISI NE GORE

Transkript četvrte epizode

Vojislav Koštunica: Zamislite da u toj nestabilnosti, da su počele neke velike kadrovske premetačine u vojsci i policiji na šta bi to ličilo.

Zoran Đinđić: Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi iz policije.

Vojislav Koštunica: Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Ne vidim da je ta vrsta protesta ni na koji način mogla da dovede u pitanje bezbednost zemlje.

Legijino otvoreno pismo: Za kratko vreme, mnogo kratko vreme, zaboravili su sve. Krčme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same. Narod i ma ko drugi izgleda da im više nije potreban, ni za izbore, jer izgleda ni njih više neće biti. Veruju ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše.

Vladan Batić (ispred odra Zorana Đinđića): Dragi Zorane, bio si ispred vremena u kome si živeo, dostojan velikog zadatka koga si se prihvatio. Zato danas simbolički nije 15. mart 2003. godine nego 6. oktobar 2000. godine, da završimo ono što smo sa tobom započeli.

 

Vojislav Koštunica: Oni koji su nas koliko juče optuživali da štetimo ugledu Srbije u svetu zbog toga što smo upozoravali neobuzdano ...??..... upravo kriminala što ne bi bilo moguće bez uporišta u vlasti, sada nas optužuju za veze sa kriminalcima. Kao da su nama Surčinci poklanjali konje, kao da smo se mi brčkali u bazenima u Šilerovoj, kao da smo mi provodili se na surčinskim, veterničkim ili ko zna još kojim zabavama, kao da smo mi posećivali koncerte u Kuli. Kao da sam ja kad sam postao predsednik države doveo neko svoje posebno obezbeđenje. Ali ja im sa ovog mesta poručujem - ako misle da će narod u to poverovati, neka sutra raspišu vanredne parlamentarne izbore.

Nataša Mićić: Danas se može reći da je zadat odlučujući udarac organizovanom kriminalu. Demontiran je Miloševićev zločinački aparat i prekinuta je spirala zločina koja je više od decenije razdirala našu zemlju. Država je odbranjena.

Zoran Živković: Niko nije sreta, niko ozbiljan nije sretan kad uvodi vanredno stanje, vanredno stanje je jedna vanredna situacija.

B92: Ko je u tom trenutku od članova Vlade bio protiv ukidanja vanrednog stanja?

Zoran Živković: Mnogi, mnogi.

B92: Ko?

Zoran Živković: Pa, skoro svi.

B92: Samo ste vi bili za?

Zoran Živković: Pa, nisam samo ja, ali većina je bila protiv ukidanja vanrednog stanja. Ali ja njih razumem, oni su verovatno imali najbolju nameru da produžetkom vanrednog stanja se nastavi ta efikasna borba protiv kriminala. Moja procena je bila, i još nekih ljudi iz Vlade, da je već dovoljno učinjeno, da dalje produžavanje vanrednog stanja ustvari kompromituje ono što smo uradili za tih 40 dana.

B92: Odmah po ukidanju vanrednog stanja počele su i optužbe na račun Demokratske stranke, DOS-a, akcije Sablja ali i pokojnog premijera Zorana Đinđića. Demokratska stranka Srbije bila je među najglasnijima. Za tu stranku jedan od najspornijih događaja bio je zašto su prilikom hapšenja ubijeni Dušan Spasojević i Mile Luković.

Dragan Maršićanin: Ja ću te špekulacije koje su javnosti dobro poznati izreći, ponoviti ono što se priča, da oni nisu ubijeni u akciji hapšenja.

B92: Dušan Spasojević i Mile Luković ubijeni su u Barajevu u sukobu sa policijom, a pod još uvek nedovoljno jasnim okolnostima. Niko do danas Demokratskoj stranci Srbije nije detaljno objasnio šta se tada i tamo dogodilo. Zvanično saopštenje MUP-a je glasilo da su ubijeni jer su pružali otpor.

Glavna tema u to vreme postaje i Čedomir Jovanović. Da li je i zbog čega išao u Šilerovu, koga je posećivao u zatvoru, kakva je njegova povezanost sa mafijom i mnoga slična pitanja. U pokušajima da građanima Srbije otvore oči Demokratska stranka Srbije organizuje u Skupštini Srbije konferenciju za novinare, na kojoj nastupa radnik Okružnog zatvora Slavomir Banđur.

Slavomir Banđur: Nema potrebe da se krije da je gospodin Čedomir Jovanović bio u poseti Dušanu Spasojeviću i Miletu Lukoviću Kumu. Dolazio je više puta u septembru mesecu da posećuje Spasojevića, Lukovića, a to znamo svi radnici Okružnog zatvora.

B92: Banđur je na toj konferenciji za novinare rekao da je i on sam odlazio u Šilerovu kako bi rešio, citiram, "svoje stambeno pitanje". O tome nije mnogo detaljisao, ali je zato rekao da je u Šilerovoj video čak i Đinđića.

Slavomir Banđur: Zato što sam išao tamo drugi put da, pošto imam neki pritisak za iseljenje, pa sam otišao u Šilerovu i nije me primilo obezbeđenje tamo na vratima koje je radilo. Kažu unutra je premijer, sačekao sam, video sam ga kad je izašao iz Šilerove, posle toga me nije ni primio pošto je imao još neke obaveze, da se javim sutra i nisam mu se ni javio.

B92: Kada je to sve otprilike bilo, kada se to dogodilo?

Slavomir Banđur: Pa, dobro, sad to, ostavićemo za drugi put.

B92: Čedomir Jovanović iznosi tvrdnju da je Dragan Jočić celu priču sa zatvorskim čuvarima napakovao preko izvesnog Grubača iz Sportskog centra Tašmajdan, lica koje prolazi kroz krivičnu evidenciju, a slučajno je i opštinski funkcioner DSS-a. Jočić je uzvratio da to nije tačno i da će Jovanovića tužiti za klevetu. Nije ga tužio. Čedomir Jovanović je u međuvremenu tužio Jočića i Banđura zbog iznošenja neistina. Sudski proces je u toku. Ispostavilo se da je Slavoljub Banđur u vreme kada u organizaciji Demokratske stranke Srbije održava konferenciju za novinare i iznosi optužbe na račun Jovanovića, zapravo radnik pod suspenzijom u Centralnom zatvoru, i to zbog toga što je tadašnji upravnik zatvora Aca Jovanović protiv njega pokrenuo disciplinski postupak. Nakon promene i smene upravnika CZ-a Banđur je, kako saznajemo, vraćen u Centralni zatvor. Obustavljen je disciplinski postupak i sada, kako tvrde naši izvori, zadužen je za Milorada Ulemeka Legiju.

Đorđe Mamula: Mnogi iz Vlade Srbije su imali izgleda susrete sa Legijom i Spasojevićem i bili primani u kuću u Šilerovoj, pa to nikom nije bilo sporno do 12. marta. Ulazili u pritvor kao u svoje kupatilo da ih posećuju, mislim na gospodina Čedomira Jovanovića. Bez odobrenja upravnika zatvora ne možete ući u posetu, ljudi su ulazili.

B92: Zbog svih optužbi koje su iznete na njegov račun Čedomir Jovanović insistira da se zakaže zajednička sednica skupštinskog odbora za bezbednost i odbora za pravosuđe. Oslobođen je čuvanja državne tajne, pa je sednica održana 23. juna 2003. godine. To je bila i prilika da mu funkcioneri Demokratske stranke Srbije Dragan Jočić, Đorđe Mamula i Dejan Mihajlov pred prisutnima i televizijskim kamerama postave pitanje.

Čedomir Jovanović: U Šilerovu ulicu sam prvi put otišao 5. oktobra 2001. godine na poziv Nenada Škare, ličnog pratioca Milorada Lukovića, koji me kontaktirao preko pripadnika mog ličnog obezbeđenja i doveo u jedan nedovršeni objekat. Tamo nisam video Dušana Spasojevića. To je bila godišnjica 5.-tooktobarske revolucije i tom prilikom mi je Luković saopštio informacije koje je dobio od vojne službe bezbednosti, u kojima se opet pominje Hag kao njegovo ishodište i u kojoj se on upozorava na činjenicu da mi vrlo intenzivno sarađujemo sa Haškim tribunalom kako bi protiv njega bila objavljena optužnica i na takav način on praktično eliminisan. Tu informaciju sam preneo nadležnim državnim organima.

I zato još jedanput s punom odgovornosti govorim da je tačno da sam odlazio u Centralni zatvor, ali u posete Slobodanu Miloševiću i da je tačno da sam tokom tih susreta sa Slobodanom Miloševićem primio nekoliko pisanih izjava i nekoliko usmenih poruka koje je preneo upravnik Banuša od pritvorenika Dušana Spasojevića. Nikada se nismo sreli, daleko od toga da smo bili bliski, nikada ga u životu pre toga nisam video.

B92: Mnogo toga ostalo je nerazjašnjeno kad je u pitanju uloga koju je imao Čedomir Jovanović. Najvažnije pitanje da li je i zašto u jednom trenutku izašao iz okvira svojih ovlašćenja sada ostaje bez odgovora. Čedomir Jovanović odbio je razgovor za Insajder uz obrazloženje da o svemu može da govori tek posle svedočenja u specijalnom sudu koje je zakazano za januar. U svakom slučaju, optužbe na račun Đinđića, njegove Vlade, ukazivanje na povezanost sa kriminalcima, bile su povod da opozicija, odnosno Demokratska stranka Srbije zahteva raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U novembru 2003. godine Zoran Živković predlaže raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje izbora. Održani su u decembru prošle godine.

B92: Vi ste rekli da su izbori posle ubistva Đinđića bile ustvari završni čin ubistva.

Rajko Danilović : Jesu.

B92: Na šta ste to konkretno mislili?

Rajko Danilović: Pa, došli su oni ljudi koji su bili protiv Đinđića, koji su bili protiv reformi koje je Đinđić personifikovao. Ko je na vlasti? Nisu to valjda ljudi koji su podržavali Đinđića.

Zoran Živković: Akcija Sablja je kruna onoga za šta se borio pokojni Zoran Đinđić. S moje strane to je ne samo bila moja obaveza kao njegovog naslednika na mestu premijera u tom formalnom smislu, nego moja obaveza prema njemu lično. Čovek je dao svoj život za to da kriminal u Srbiji bude u zatvoru, a ne na naslovnim stranama i ne u političkim strankama. Dao je život za to. Oni koji su ga mrzeli dok je bio živ su u toj igri oko akcije Sablja, u tom naporu da kompromituju akciju Sablja, ustvari se bore protiv mrtvog Zorana Đinđića. A opet su suočeni sa tim da im je još teže sada zato što je on nepobediv mrtav. Bio je nepobediv i živ, a sad posebno, i to nije moj patos zbog mog odnosa prema tom čoveku, to je istorijska politička činjenica."

Vuk Drašković: Ovo što se radi porodicama ubijenih na Ibarskoj magistrali, porodici Ivana Stambolića, porodici Zorana Đinđića je najveći zločin. Izrugivanjem bahato na sudu, po medijama, to je nešto što znači veličanje zločina i veličanje greha i na kraju krajeva, ja naprosto ne mogu da shvatim da je moralno posrnuće ogromnog broja ljudi u Srbiji tako strašno da je to uopšte i moguće, ali nažalost - moguće je.

B92: Jedan od primera bahatosti je i dolazak pripadnika Žandarmerije u majicama Jedinice za specijalne operacije na suđenje za ubistvo premijera Srbije.

Vi ste tada dali čuvenu izjavu - to im je bio slobodan dan.

Goran Radosavljević Guri: Pa, da. Prvo, oko tih majica jedna stvar je vrlo bitna. Sve tri oznake vuka su bile, em su različite, to nije bila službena majica i to je tačno. Da li je to sa moralne strane u redu ili nije u redu, da li je to povreda neke discipline ili nije povreda discipline, o tome ne odlučujem ja kao komandant. Ne mogu ja da presudim da li je neki čin moralan ili nije moralan. Ja naravno imam svoje mišljenje o tome.

B92: I koje je vaše mišljenje?

Goran Radosavljević Guri: To je moje mišljenje.

B92: Pa, koje je to vaše mišljenje?

Goran Radosavljević Guri: Pa, dobro, ne moram da ga kažem, jer jednostavno oni su kažnjeni za to što su uradili.

B92: A kako su kažnjeni?

Goran Radosavljević Guri: Kažnjeni su, mislim da ih je disciplinski sud Ministarstva unutrašnjih poslova kaznio, ja mislim šest meseci da im se odbija od plate 30%, ne znam, nisam siguran.

B92: Mislite da je to dovoljna kazna u zemlji u kojoj je ubijen premijer, imamo suđenje i ta vrsta nekakvog gesta se ponovo...

Goran Radosavljević Guri: Ja vam opet kažem, nije na meni da ja sudim, da li je sud presudio ispravno ili nije, ja ne želim o tome da pričam.

B92: Dobro, ali to su pripadnici vaše jedinice u tom trenutku.

Goran Radosavljević Guri: Sud im je presudio. Jesu oni pripadnici Žandarmerije - da, tačno, ali im je Sud presudio i nije na meni da kažem - sud nije uradio dobro.

B92: Zašto to nije na vama ako u tom trenutku imamo javnost koja reaguje na to i koja tvrdi da je to širenje straha? Znači da oni ponovo pokazuju da su oni tu, da su jaki i da mogu da rade šta hoće, pa čak i da dođu u sudnicu u majicama JSO?

Goran Radosavljević Guri: Ja po službenoj dužnosti ne mogu to da uradim i da hoću.

Čim sam čuo da predsedavajući veća koji je zadužen za red i mir u sudnici nije imao primedbe na sastav publike i njihovo odevanje, prestao sam da se interesujem dalje za tu pojedinost.

B92: Ali vi ste građanin ove zemlje, je li vam to smetalo?

Goran Radosavljević-Guri: Pa, pravo da vam kažem ako sud, sudska vlast ocenjuje da je sastav publike i njihovo odevanje u skladu s sudskim redom i zakonom, ja nisam imao nikakve primedbe. Uostalom, pošto sam dosta dugo u advokaturi moram da vam kažem da su sudije veoma tolerantne prema načinu odevanja ljudi, pa čini mi se i prema pojedinim ponašanjima u sudnicama. Veoma tolerantni, smena generacija je učinila svoje.

B92: Ovo je na neki način bila demonstracija sile.

Đorđe Mamula: Pa, ne bih rekao da je demonstracija sile, znate, mislim da te majice i te oznake same za sebe ne znače ništa.

Božo Prelević: Imate klasičnu demonstraciju sile i oni kažu - mi postojimo.

B92: I šta sad to znači?

Božo Prelević: To je pojava. A mnogo crnja priča od toga je uz šta su se oni svrstali. Oni daju podršku licu koje je osumnjičeno za ubistvo premijera jedne države, a oni su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova te zemlje. Ne znam šta da vam kažem. Hrabro s njihove strane, a sankcije su bile 20% od toplog obroka ili 20% od...

B92: Pa, ne znamo ni to da li je bilo.

Božo Prelević: Ne, neka tako strahovita sankcija je bila. Prosto mislim da im na pamet više neće biti, kad daju tih 100 dinara kazne da to više... Ja mislim da oni nisu ni svesni šta su uradili. Ako su svesni, onda su oni ekstremno opasni.

B92: Zbog svega što se dešavalo posle ukidanja vanrednog stanja i akcije Sablja, postavlja se pitanje da li je ta akcija bila propuštena šansa.

Dušan Mihajlović: Nikada nisam ni rekao da je policijska akcija u potpunosti uspela. Policijska akcija je trajala jako kratko i to jeste najveća i neponovljiva policijska akcija po obimu i zahvatu i rezultatima. Podneto je preko 5.000 i nešto krivičnih prijava protiv tri hiljade i nešto lica. Prema tome, to je jedan džinovski posao koji je obavljen i koji je uspešan u tom smislu jer je otvarila deo tih svojih ciljeva i zadataka.Kroz tu akciju su pronađeni izvršioci atentata na premijera Đinđića, što je bio osnovni zadatak. Nije uvrđeno, i ostalo je nerazjašnjeno, ko su stvarni naručioci i inspiratori tog terorističkog akta, tog državnog udara čiji je politički program jasno formulisan u otvorenom pismu gospodina Ulemeka jesen pred atentat.

B92: Na jednom od brifinga u Vladi Srbije 11. prila 2003. godine rečeno je da je operacija Sablja ušla u najdelikatniju fazu otkrivanja inspiratora, podstrekača i finansijera atentata na premijera Đinđića, i da je istraga došla do okruženja Vojislava Koštunice, odnosno Demokratske stranke Srbije. Tu se, međutim, stalo. Oni koji su to tvrdili odgovorni su ukoliko je to tačno, a nisu doveli do kraja istragu. Odgovorni su i ukoliko su iznosili neistinite informacije. Politička pozadina ostala je nerazjašnjena.

Miloš Vasić: Politička pozadina je jedan, kako da kažem, ultrakonzervativni klerofašistički pristup, sa čije idejno programatske tačke gledišta je Đinđić kriminalac, ne samo u smislu nešto onom muljanja sa lovom, nego šta on tu ima sad sa tim Hagovima i ostalim stvarima. Demokratska stranka je po prirodi stvari narko-dilerska i kriminalna stranka, zašto - zato što to drug Legija kaže. Ako komandant Legija kaže da je dilovao heroin za račun Demokratske stranke, onda je to istina, to je upisano munjom u kamen, mislim to ima da se poštuje i ispoštuje, brate, kako se lepo kaže. A to što magarci u Vladi u to veruju, ja sam prema tome potpuno ravnodušan, osim što sam naravno zabrinut.

Goran Petrović: Pa, ja ponekad mislim da je Zoran Đinđić izvršio samoubistvo, a njegovo samoubistvo je počelo upravo kada je nakon našeg odlaska Službu poklonio svojim najvećim neprijateljima Koštunici i Legiji.

Dejan Mihajlov: Zna Srbija i zna narod da se krivci sami javljaju, da sami sebe prijavljuju da priznaju sopstvenu krivicu, mada ih još niko nije pomenuo. Takvi ljudi jasno pokazuju osećaj krivice što su paktirali sa mafijom, što su pare i vlast delili sa mafijom. Što su znali ko pljačka i ubija po Srbiji, a ćutali su ili zbog interesa ili zbog straha.

Zoran Živković: Nakon formiranja nove Vlade Srbije, Vlade Vojislava Koštunice mi smo svedoci, svako ko se umiva ujutru da skine posledice noći i vidi bar ovoliko je mogao da primeti jedan organizovani pristup banalizaciji i akcije Sablja i suđenja ubicama Zorana Đinđića, osumnjičenima za ubistvo Zorana Đinđića i to sam već rekao, kroz ponašanje ministra unutrašnjih poslova, ministra pravde i generalno cele Vlade i celog establišmenta koji je stvoren.

Vuk Drašković: Veoma je jasno i vidljivo kakva je sadašnja situacija. Četiri godine od Miloševićevog pada mi imamo nagli skog promiloševićevskih i radikalskih osećanja u zemlji. U Srbiji se danas čak slave zločinci. Ništa manje otvoreno, osiono nego u doba samog Slobodana Miloševića. Zašto je to tako? Pa zato što epicentar zločina, ta komanda Miloševićevoga državnog terorizma, BIA, tadašnja Služba državne bezbednosti, vojne službe bezbednosti nisu ni taknute ili ako je i bilo promena one su samo kozmetičke.

Dejan Anastasijević: Ja mislim da je to bio, između ostalog, jedan strah da se krene u takvu priču. Isti onaj strah koji je sprečio reforme državne bezbednosti nakon 5. oktobra 2000. jer ni tada nije urađena nikakva ozbiljna reforma, nego je ostavljena državna bezbednost takva kakva je. Sledeća velika prilika da se nađe dobar povod bilo je upravo ubistvo premijera, jer je to trebalo da natera, mislim ako to nije nateralo ljude da shvate sa kakvom institucijom imaju posla, onda ne znam da li će to ikada, iskreno rečeno, biti urađeno.

B92: Bivši načelnik DB-a i njegov zamenik Jovica Stanišić i Franko Simatović, u čije vreme je Legija doživeo svoju najveću promociju, vraćeni su iz Haga u Beograd. Logično, postavlja se pitanje da li će oni imati uticaj na sudski proces koji je u toku.

Dejan Anastasijević: Ja mislim da njih dvojica mogu da imaju vrlo veliki uticaj, pre svega na državnu bezbednost, zato što neki od ljudi, kao na primer Miša Vilatić koji je trenutno čovek broj 2 u državnoj bezbednosti su bili vrlo bliski saradnici i vrh državne bezbednosti je trenutno pun ljudi koji su ne samo godinama sarađivali sa Stanišićem, nego u njemu vide jednog takoreći poluboga. A razlog zašto su ti ljudi sada tamo, između ostalog, je to što kad je Rade Bulatović došao on je sklonio neke ljude za koje je verovao da su odani Demokratskoj stranci i šta ja znam. Pa je onda pokupio one ljude koje je ustvari posmenjivao i penzionisao još Rade Marković kada je čistio službu od Stanišićevih kadrova 98. godine, nakon što je Stanišić bio otpušten od strane Miloševića. Rade Marković je tada potrudio da službu koliko-toliko očisti od Stanišićevih kadrova, e sad Rade Bulatović je upravo te Stanišićeve kadrove tragajući za onima koji definitivno nemaju nikakve veze sa Demokratskom strankom, upravo te ljude vratio što iz penzije, a što iz nekih perifernih centara u samom srcu službe. Tako da, paradoksalno potpuno, Jovica Stanišić će sada 2004. godine ovde u Beogradu on zatiče ustvari službu koja mnogo više liči na resor državne bezbednosti iz 1998. godine, u vreme kad je on otpušten nego na BIA-u iz 2002. godine kada je on uhapšen.

Zoran Živković: Zato što oni uređuju oblast pravosuđa i oblast bezbednosti u ovoj državi. Zato što je čovek koji je razgovarao sa Spasojevićem i sa Legijom pre godinu dana danas šef BIA-e. Toliko o depolitizaciji službe bezbednosti. Znači, politički savetnik Vojislava Koštunice je šef BIA-e, to je depolitizacija? Ne, to je stavljanje, kako je to mlađani Jočić sebi dozvolio da kaže, Ministarstva i snaga sile pod političku upotrebu predsednika Vlade. Sve to je potpuno suprotno onome za šta se zalagao, borio i život da Zoran Đinđić.

B92: Prema optužnici premijera Srbije ubili su pripadnici Jedinice za specijalne operacije koja je bila udarna pesnica DB-a Miloševićevog doba. Pripadnici te Jedinice bili su povezani sa zemunsko-surčinskim klanom.

Božo Prelević: U ovom trenutku je potpuno jasno da onaj koji je smislio celu režiju po meni nije u zatvoru. Ja ne znam tačno ko, ali iz svega se može zaključiti pred sudom da neko i dalje finansira odbrane, da imaju svoje medije, da su to samo, po meni, epizodisti. Glavnu ulogu ne znamo ko je, kome je pripala glavna uloga u svemu.

Rajko Danilović: Istina se uvek sazna, znate. Niko nikada nije verovao da će se otkriti ko je ubio Ivana Stambolića, pa se istina otkrila. Znači, istina će se otkriti. Mi sada razgovaramo, sada nema uslova za istinu.

B92: Šta vam to znači?

Rajko Danilović: Pa, znači da nema volje, nema političke volje, nema moralne volje, nema ljudi, nema institucija, nema klime u društvu u kome će se otvoreno o tome razgovarati i doći do istine.

Dušan Mihajlović: Prilika je sada tom gospodinu Legiji da kaže istinu i da nas zaduži još jednom kao što nas je zadužio 5. oktobra istinom o tome ko su inspiratori, nalogodavci ubistva premijera, a ima izgleda da tu istinu znaju i neki drugi, tako da će ona možda i po tom osnovu ugledati svetlo dana pre nego što se nadamo, i mislim da tu leže razlozi za neku vidnu nervozu koju vidimo ovih dana kod nekih koji nisu zainteresovani da ta istina izbije na videlo.

B92: A zašto vi mislite da će Legija ispričati, na osnovu čega mi njemu možemo da verujemo kada se, evo, ispostavilo tokom svih tih iskaza koje je dao da je pričao neke baš...

Dušan Mihajlović: Istina je istina, za istinu Legija će moći da pruži mnogo uverljivih dokaza koje ne može da pruži za ove laži koje iznosi i koje su rezultat nekih manipulacija u koje je upao, ali mislim da Legiji kao sposobnom čoveku, koji je sposobniji od mnogih onih kojima je služio i sa kojima je do sada sarađivao, to će biti u interesu, da će shvatiti da mu je najbolja odbrana ne pred sudom, nego pred istorijom, pred sudom vremena, pred sudom sopstvenog naroda na koji se poziva i kome se zakleo da će mu služiti, da je upravo najbolja odbrana istina. I da saopšti tu istinu pre nego što to uradi neko drugi.

B92: Ja sad, kad to pričate, imam utisak da vi znate isto neku istinu koju nećete da kažete, kad ste već toliko sigurni da taj neko drugi zna.

Dušan Mihajlović: Pa, svakako da organizator toga zna s kim je to sve pravio i s kim je pripremao taj državni udar, odnosno tu operaciju koju je simbolično nazvao - Stop Hagu.

 

Saopštenje JSO, novembar 2001: "Celokupni sastav Jedinice za specijalne operacije u potpunosti podržava juče izneto saopštenje oko protivustavnog i nezakonitog postupanja u slučaju hapšenja lica sa haških poternica."

Miloš Vasić: Politički gledano, da, postoji istorijska odgovornost od koje se Koštunica neće oprati nikad, barem što se mene tiče.

Goran Petrović: Mi smo imali veliku šansu 5. oktobra, nažalost nismo je iskoristili, a znamo i zašto, zbog ovog tragičnog sukoba ove dve opcije, odnosno zbog opcije koja je nadvladala i koja je trenutno vladajuća. Druga velika šansa je bila nakon ubistva premijera. Ubistvo Zorana Đinđića je nacionalna tragedija, ali ja imam utisak da to u ovoj zemlji i u ovom narodu nije shvaćeno na takav način. Mi još ne shvatamo kakva je to nacionalna tragedija bila i kakve su njene razmere.

Žarko Korać: Zoran Đinđić je bio suočen sa užasnim, kao i cela Vlada, opasnostima. Mi smo imali s jedne strane podršku naroda, ali s druge strane unutar DOS-a je već došlo do podele. Nismo kontrolisali vojsku, nismo do kraja kontrolisali policiju, nismo kontrolisali bezbednost, pare nismo imali, pare su bile naokolo. To je bila realnost koju smo mi zatekli. Zoran Đinđić je neka vrsta heroja što je pokušavao stalno s tim optimizmom, sećate se - Srbija je na pravom putu. Stalno je ljudima dizao moral, to je ono što sada nemate, zato su tu ljudi depresivni, zato su ljudi neraspoloženi, zato ljudi teško dišu. Ma, ne žive oni danas gore nego 2000. I 2001. su teško živeli, plate nisu bile visoke, bile su niže nego danas, ali Zoran Đinđić im je davao taj optimizam, jer on je imao taj osmeh, tu energiju. On je bio kao dečak jedan, on je uvek hteo samo ono, sećate se - nemoj da spavate, spavaćete posle - svi se smeju. On je to mislio. On je bio užasno disciplinovan, stalno je radio. Dođe kolegijum on napravi u 10, 9:30, 10:30, dođe, uvek je imao olovku i papir, sedne onako na čelo stola i kaže - ej, baš sam mislio sinoć, kao evo ovo, ovo, ovo. Uvek je imao neke ideje, nešto pozitivno. Pogledajte šta je on sve imao protiv sebe."

Zoran Đinđić: Ja vas pozivam, vas pojedinačno, da se probudite, probudite se veseli i recite - evo ga još jedan dan, imam šansu da uradim nešto, a ne kad se završi dan - hvala Bogu, još jedan se dan završio. Život je čudo jedno dato nama.."

Žarko Korać: I ubistvo Zorana Đinđića je ustvari neka vrsta najstrašnijeg mogućeg priznanja njemu kao čoveku da je bio nezavisan i da je zaista hteo da promeni Srbiju.

B92: U ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, novinara Slavka Ćuruvije, ubistvo na Ibarskoj magistrali i ubistvo Ivana Stambolića na posredan ili neposredan način učestvovali su pripadnici ili saradnici službe Državne bezbednosti, odnosno Jedinice za specijalne operacije. I pored takvih činjenica u akciji Sablja nije ispitana uloga službe državne bezbednosti. Preskočeno je ispitivanje uloge koju je imala vojna služba bezbednosti u tom ubistvu. Politička pozadina za koju se tvrdilo da postoji do danas nije otkrivena. Oni koji su morali da budu bar lustrirani, preživeli su i promene i akciju Sablja, pa danas sa osmehom na licu poručuju kako je premijera Srbije ubila mafija, jer je i on bio kriminalac. Zoran Đinđić ubijen je nekoliko dana pošto je Ljubiša Buha Čume pristao da bude svedok - saradnik i potpisanu izjavu o tome dostavio specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. To je ujedno bio i početak obračuna s mafijom koju su činili i pojedinci iz JSO-a, službe bezbednosti, policije i sudstva. Svidelo se to ili ne političkim protivnicima Zorana Đinđića, to su za sada jedine raspoložive činjenice koje su dovele do ubistva premijera. Oni koji su odlučili da ćutanjem zataškaju neke stvari trebalo bi da znaju da rukopisi nikada ne gore. Ostali su jasni tragovi onih koji su činili zločine ili iste podržavali, ali i onih koji su pokušali da se tome suprotstave

B92: Nova Vlada Srbije formirana je uz podršku socijalista. To je ujedno bila i rehabilitacija onih koji su ovom zemljom vladali do 2000. godine. Socijalisti su ponovo dobili važnu ulogu u političkom životu iako su samo nekoliko godina ranije upravljali zemljom koja je osim po ratovima i sankcijama bila poznata i po političkim ubistvima. Mnoga do danas nisu rasvetljena. To međutim socijaliste ne sprečava da se građanima obraćaju starim poznatim jezikom, čak i kada je u pitanju ubistvo premijera Srbije.

Dušan Bajatović: Gospoda koja su donela uredbu o izručenju Slobodana Miloševića, svi jednog dana moraju da odgovaraju. Jedan je platio...

B92: Godinu dana posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića Srbija je dobila novu Vladu, a Demokratska stranka izabrala novo rukovodstvo. Oni koji su vodili akciju Sablja, Zoran Živković i Čedomir Jovanović izgubili su funkcije i u sopstvenoj stranci.

Čedomir Jovanović: Da, prljave su mi ruke, ali mi je zato čast, savest na prvom mestu. Ja sam miran.

B92: Čedomir Jovanović koji je u vreme Zorana Đinđića imao važnu funkciju u stranci i u vlasti, sada više nije ni član stranke. Iz iste je izbačen. Novi predsednik Demokratske stranke Boris Tadić pobedio je na izborima za predsednika države koji su održani u junu ove godine. Ta predizborna kampanja obeležena je događajima koji su bili i svojevrsni napadi na Zorana Đinđića. Jedan od takvih bio je i bezuspešan pokušaj promocije knjige "Zoran Đinđić u mreži mafije", a uvog u knjigu naslovljen je konstatacijom zašto je Đinđić morao da nestane.

Svađa Đinđićevih pristalica i promotera knjige:

"Ovo, ovo je sramota da se neko uopšte usuđuje da napiše. Ma, neću da čitam čim vidim njegovo ime i prezime, skandalozno."

"Trujete ovu mladost, već 10 godina trujete, kako vas nije sramota, vi akademik."

"Šta, jesmo mi Hitler jungen?!"

B92: U tom periodu nepoznati napadači upali su u porodičnu kuću sestre pokojnog premijera, Gordane Đinđić Filipović i uz pretnju joj ubrizgali injekciju nepoznatog sadržaja. Napadači su zapretili njoj i njenoj porodici da se ovoga puta radi samo o opomeni, a da će u slučaju da Milorad Ulemek Legija bude osuđen pobiti celu porodicu Đinđić.

Boris Tadić: Bojim se da se suočavamo sa opasnošću da se jedno društvo koje je vladalo pre 5. oktobra ponovo pojavi na sceni sa svojim vrednostima i svojim načinom mišljenja, i to je okolnost na koju mora demokratska javnost ove zemlje da odgovori.

Dejan Mihajlov: Ćutali su kada su ubijali premijera. Znali su ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znali su ko ga je ubio i ne dižu oni graju štiteći porodicu Đinđić, već probajući da zaštite svoju mafijašku porodicu.

B92: Zašto onda Dejan Mihajlov nije otišao u policiju, tužilaštvo, sud, pa sve to rekao nego je sazvao konferenciju za novinare?

Đorđe Mamula: Pravo da vam kažem ja to ne znam, nisam bio u izbornom štabu, a najinteresantije je da ga ni policija u to vreme povodom te konferencije nije pozvala.

B92: U toku kampanje za predsednika Srbije predao se prvooptuženi za ubistvo premijera Milorad Ulemek Legija. Njegovi advokati objasnili su da Ulemeku nova vlast uliva poverenje.

Vojislav Koštunica: Vlada Srbije nije ohrabrila gospodina Legiju da se preda, gospodin Legija se sam predao.

Goran Radosavljević Guri: Pripadnici Žandarmerije koji su obezbeđivali kuću jednostavno su ga pozvali telefonom i rekli su da je među njima Legija koji hoće da se preda. Naravno, ja sam rekao - daj da se čujemo ako je tu kod vas, daj da čujem, da vidim da li je to on. Prepoznao sam ga, da, bio je Legija i rekao je da želi da se preda i da hoće da ga odvedemo pravosudnim organima. Ja sam o tome naravno obavestio načelnika resora i obavestio sam ministra i oni su mi rekli da Legiju treba da dovedem do Ministarstva unutrašnjih poslova. Ja sam taj zadatak, pošto nisam tog momenta bio blizu, dao komandantu odreda. Komandant odreda je stavio Legiju u kola i dovezao ga u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

B92: A vi niste bili tu?

Goran Radosavljević Guri: Ne, ja sam došao kasnije.

B92: Gde ste došli?

Goran Radosavljević Guri: U Ministarstvo unutrašnjih poslova.

B92: I kako je izgledao taj susret?

Goran Radosavljević Guri: Pozdravili smo se kao ljudi koji su u jednom delu života, u jednom delu prošlosti radili zajedno. Razmenili smo par rečenica i to je bilo sve.

B92: A kojih rečenica?

Goran Radosavljević Guri: Pa, ništa konkretno. Znači, pitao sam ga kako si, on je mene pitao kako sam, dobro sam. Rešio je da, rekao je da je rešio da uradi taj čin da bi jednostavno pokušao da dokaže da li je kriv ili nije kriv, da li je Jedinica kriva ili nije kriva. Ne želi da bude ljaga bačena na sve pripadnike Jedinice za specijalne operacije.

Odmah je priveden u službene prostorije Ministarstva unutrašnjih poslova, gde je posle sprovođenja zakonom propisane procedure prebačen u pritvorsku jedinicu Okružnog zatvora u Beogradu. S obzirom da je optužnica protiv Lukovića stupila na pravnu snagu i da je optuženi u nadležnosti posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, saslušanje privedenog Lukovića u prostorijama Ministarstva unutrašnjih poslova nije obavljeno, niti su od njega uzete bilo kakve izjave, jer je to u nadležnosti suda. Ističem da dobrovoljnoj predaji Lukovića nisu prethodili nikakvi pregovori sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Kao ministar konstatujem da je zakonska procedura precizno ispoštovana.

B92: U tom trenutku je prekršen zakon. Znači, Legija je odveden u MUP Srbije umesto kod istražnog sudije.

Goran Radosavljević Guri: Ja sam imao naređenje da Legija dođe u zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova, i ja sam naređenje izvršio.

Đorđe Mamula: Policija prema zakonu o krivičnom postupku ima takođe određena ovlašćenja u tom pogledu, tako da, policija proverava identitet, ima pravo da obavi informativni razgovor, ima pravo na zadržavanje, ne na pritvor, na zadržavanje.

B92: Kako legalni postupak znači završi u kabinetu kod Miroslava Miloševića, znači to je kabinet ministra policije?

Đorđe Mamula: Kabinet načelnika resora državne bezbednosti su prostorije unutrašnjih poslova, e sad, da li je to u Vranju ili u Pirotu ili u Beogradu...

B92: Dobro, ali šta prvooptuženi za ubistvo premijera Srbije sedi i radi...?

Đorđe Mamula: Tad je bio osumnjičen, odnosno optužen, da, tad je bio optužen.

B92: I tri sata provede u kabinetu sa ministrom policije i načelnikom?

Đorđe Mamula: Pa, sad pravo da vam kažem, to su sad pitanja za njih.

Goran Radosavljević Guri: Legija je došao u Ministarstvo unutrašnjih poslova, i tu je za mene kao oficira završena priča. Ja sam takav izveštaj i napisao, takav izveštaj postoji, prema tome ja nisam tu da sudim da li je to baš tako trebalo ili nije baš tako trebalo.

Vladan Batić: Ja mislim da se čovek prevario, ako me pitate za Legiju. Jednostavno, on je očito pravio neki dil sa nekim i očito mu je obećano da će neko vreme provesti u pritvoru, relativno kratko i da će nakon toga verovatno biti pojeo vuk magarca i nikom ništa.

B92: A ko je to mogao da mu obeća?

Vladan Batić: Ne znam. To treba pitati njega ili će možda on jednog dana, i mislim da će se to dogoditi pre ili posle, obelodaniti ovog puta ne neke jeftine priče, nego pravu istinu.

B92: Milorad Ulemek Legija ispričao je neprepričljive stvari. Od toga da se umotan u beli čaršav šunjao po snegu, da je u jednom trenutku čak završio u šahtu, ali i do tvrdnje da je Vlada Zorana Đinđića od njega tražila da prošvercuje 600 kg heroina koji su posle 5. oktobra pronađeni u Komercijalnoj banci. Sve to je naveo i pored činjenice da je droga u prisustvu javnosti spaljena čim je pronađena. Tu nije kraj. Ulemek navodi da je droga prenošena u paketima od po 2 kg vodenim putem. Po nalogu tužioca, posle ovakve tvrdnje Milorada Ulemeka, policija započinje istragu o umešanosti bivšeg državnog vrha u prodaju droge. Sve to dešava se u vreme održavanja predsedničkih izbora. Istraga je završena još krajem juna, uvrđeno je da je droga ipak spaljena i da nije tačna verzija Milorada Ulemeka Legije. Policija, međutim, to ne objavljuje nego ostavlja prostor da javnost i dalje spekuliše da li je Đinđićeva Vlada bila narkomanska. Tek pošto je Miloš Vasić u listu "Vreme" otkrio da je istraga završena, MUP potvrđuje celu priču. Ovo je samo jedan od primera manipulacije i zloupotrebe.

Istovremeno sa izjavama koje iznosi prvooptuženi za ubistvo premijera Milorad Ulemek Legija traje i akcija kažnjavanja svih onih koji su vodili akciju Sablja.

Miloš Vasić: Napravljen je pogrom u policiji takođe, oteran je svako ko je sa Sabljom imao bilo kakve veze, a pogotovo oni koji su se isticali. I na kraju, šta se postiže na taj način? Postiže se paraliza službi, i policije i BIA-e, jer ljudi koji rade posao kažu sebi ovako - što bih se ja isticao u službi, eno, isticao se ne znam, Boro Banjac pa su ga oterali, isticao se Milan Obradović pa je u Kuršumliji, ne znam, isticao se Mile Novaković pa su ga poslali u graničare. Isticali su se Miša i Guta Živaljević, pa su se isticali još neki, Željko Rašeta na primer.

Đorđe Mamula: Sklonjeni? Pa, ja mislim da su smenjeni.

B92: Smenjeni?

Đorđe Mamula: Pa, da. Pazite, za mene nije problem što su oni smenjeni, za mene je pitanje kako su uopšte i bili na tim funkcijama.

B92: Na koga konkretno mislite?

Đorđe Mamula: Na celo to rukovodstvo policije gradske i Ministarstva unutrašnjih poslova od 2001.

B92: Šta vam je sporno?

Đorđe Mamula: Šta je sporno? Pazite, ja sam ih slušao na sednicama odbora za odbranu i bezbednost. To njihovo ćutanje ili to što ne mogu da sastave četiri rečenice, pitao sam se da li je moguće da su to ljudi koji su na čelnim pozicijama u policiji. Kakvi su to kadrovi?

Miloš Vasić: Zašto su najureni, jer su se istakli u Sablji, jer su hvatali lopove i ubice. Ali ako je nečija ideološka dogma da to nisu lopovi i ubice, nego su to srpski patrioti koji su ovu zemlju oslobodili jednog Zorana Đinđića, onda ćemo sve da ih ono... Pa, ja samo čekam kad će nekog da uhapse i da ga optuže kako je uopšte mogao da se usudi da pomisli da komandant Legija ovo ili ono. E, ako dolazimo sada na restauraciju te priče, onda neka nam je Bog u pomoći.

B92: Aleksandar Tijanić tvrdi da je akcija Sablja iako je izgledalo da je uperena protiv mafije i političkih protivnika, ona zapravo predstavljala direktnu akciju protiv Demokratske stranke, njenog ugleda i pozicije. Nijedan od ljudi koji su vodili akciju Sablja praktično nije ostao u srpskoj politici, napominje Tijanić.

Aleksandar Tijanić: Na kraju krajeva, moram da vam kažem ovo. Na jednom prijemu dvojice patrijarha, Vaseljenskog i Pavla, prvi put posle mnogo godina, prošlo je godinu dana i nešto od ubistva Đinđića, sreo sam se oči u oči sa Ružicom Đinđić. Nismo znali šta da radimo, 200 ljudi je u sali i sudarili smo se i stojimo. Ona mi je prva rekla - da se zagrlimo, Tijaniću, i zagrlili smo se. Ja sam posle toga napustio prijem, prosto mi nije bilo dobro. Samo sam je pitao - jel' treba nešto da ti kažem, ona je rekla - ne, sve znam. Ovo pričam neovlašćeno, ali je videlo 200 ljudi, ovo pričam iz jednog jedinog razloga - neću dozvoliti da skotovi koji su prodali svog šefa, koji su direktno odgovorni za njegovo ubistvo, to ubistvo ni na koji način pripisuju meni. To neću dozvoliti dok sam živ, zato pričam ovo. Jel' imate još koje pitanje?

B92: Imam.

Aleksandar Tijanić: Neka bude poslednje.

B92: Da li je akcija Sablja propuštena ili zloupotrebljena šansa?

Aleksandar Tijanić: I jedno i drugo.

B92: A zašto jedno, zašto drugo?

Aleksandar Tijanić: Rekao sam, poslednje pitanje.

RUKOPISI NE GORE