Jezik

sr

en
Serijal: SLUŽBENA (ZLO)UPOTREBA

Transkript šeste epizode

Građevinska mafija postoji, pre svega, zbog korupcije i zloupotrebe službenog položaja u državnim institucijama. Npr. investitor koji radi po zakonu, da bi došao do dozvole za gradnju mora da prođe više od pedeset raznih šaltera u raznim institucijama.

U tom dugom lancu administracije, prema istraživanju “Insajdera”, cena kvadrata stambenog prostora raste od šaltera do šaltera. Kalkulisanjem stvarne, ili pretpostavljene cene, podmićivanja državnih službenika. Sumnja za posredovanje u potplaćivanju po pravilu pada na advokate koji zastupaju investitore. Dozvola za izgradnju, povezana je sa odobrenjima dugačkog niza gradskih institucija, među kojima su: katastri nepokretnosti, Direkcija za gradsko građevinsko zemljište, građevinska inspekcija, Urbanistički zavod, Sekretarijat za urbanizam, sva javna komunalna preduzeća, EPS, vodovod, putevi, gasovod, Telekom, toplana. U celom procesu dobijanja dozvole, svoju ulogu imaju i licencirani projektanti, planeri, izvođači radova. Izgradnja objekata preko 800 kvadratnih metara je u nadležnosti grada, odnosno Sekretarijata za urbanizam, koji izdaje građevinsku i upotrebnu dozvolu.

Po važećem Zakonu, rok za dobijanje dozvole je 15 dana, međutim u praksi, 15 dana pretvara se u bar 15 meseci. U takvoj proceduri, za koju ne važe ni postojeći zakoni, javna je tajna, da investitor u većem broju slučajeva, potplaćuje razne u administraciji, kako bi nešto išlo brže, ili kako bi dobio dokument, koji inače po Zakonu i mora da dobije. Istovremeno u nedostatku prave kontrole porekla kapitala, koji se ulaže u izgradnju stanova, za mnoge kriminalce, znači mogućnost da postanu tzv. investitori i da na taj način legalizuju kapital, koji su stekli npr. švercom droge. U takvom sistemu, na kraju su najviše oštećeni građani, kojima i pored zakona, niko ne može da garantuje da će se useliti u stan, koji su platili ili da će taj stan stvarno, na kraju, uknjižbom i biti njihov.

 

I dok država najavljuje borbu protiv građevinske mafije, po svemu sudeći, ostaju zaštićeni oni koji su deo toga, predstavnici nadležnih institucija.

Predstavnici države tvrde, da će korupciju u administraciji, koja povećava cenu kvadrata, biti smanjena, kada se novim Zakonom, čije se usvajanje očekuje uskoro, smanji i procedura dobijanja građevinskih dozvola.

Oliver Dulić, Ministar životne sredine i prostornog planiranja: Iz toga razloga smo mi rekli, ukoliko hoćemo čak i da smanjimo cenu kvadrata i da učinimo to tržište atraktivnijim, moramo prvo da, kroz Zakon, ne samo naš Zakon, nego i kroz različite poreske zakone, da definišemo, odnosno da formiramo tržište građevinskog zemljišta, da spustimo cenu tog građevinskog zemljišta i da kroz ubrzanje procesa dobijanja dozvola i kroz smanjenje korupcije, takođe da napadnemo te visoke cene kvadrata. Na kraju građanin plaća mnogo skuplje kvadrat, nego što je inače, zbog toga što se jako puno para da u korupciju.

Gradsko javno pravobranilaštvo, podnelo je dosta krivičnih prijava protiv investitora, ali uglavnom za bespravnu gradnju. Za sada ne postoji ni jedna prijava za korupciju protiv predstavnika nadležnih institucija.

Strahinja Sekulić, javni pravobranilac grada Beograda: Evo kažem, zašto bi? Evo, pogledajte interes sa stanovišta tih ljudi, koji ako su nekom u nekom novcu, pa zašto bi prijavljivali jedan drugoga, kad svi zarađuju od toga. Zbog čega je teško, da kažemo, utvrditi uopšte korupciju, a kamoli u građevinarstvu? Zato što imate poklapanje interesa. Svi su interesi jako složeni. Novac jako lepo zbližava ljude, dok ih ne rastavi. Ono što je suština, to sam rekao par puta, možda je to suviše banalizovano, ali pokušavam upravo tako da kažem, kada građevinska dozvola bude svedena na izdavanje lične karte, znači na izdavanje, da kažemo, dokumenta koji očekuješ u razumnom roku da dobiješ za poznate uslove, onda nema razloga za korupciju.

I po važećem Zakonu, koji je donet 2003. godine, rok za dobijanje dozvole je 15 dana, ali to u praksi nije tako, već se na dozvolu, zbog dugačkih procedura, čeka i više od godinu dana.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije: Naše norme u Zakonu se ne odnose ni na tajkune, ni na političke stranke, ni na partijske funkcionere, na ministre, predsednika države, oni mogu kad god žele da prekrše zakon, protiv njih se neće nikada ništa podneti.

Bespravna gradnja je 2003. godine, postala krivično delo. Onaj ko gradi bez prethodnih pribavljenih odobrenja, po Zakonu treba da osuđen na zatvorsku kaznu do tri godine. To se u praksi, međutim ne dešava. Naprotiv, bivši ministar za infrastrukturu, Velimir Ilić, u čijoj nadležnosti je bilo da se bori protiv bespravne gradnje i sam je 2007. godine, bez dozvola u selu Kačulice, kod Čačka, gradio kliniku.

Prema dokumentaciji, koju smo dobili, po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, navodi se da je dozvole za gradnju Ilić dobio kada je zgrada već bila gotovo izgrađena i da je inspekcija izašla na teren tek posle toga. republički odbor za sprečavanje sukoba interesa, nakon što je prikupio svu dokumentaciju, zaključio je da je Velimir Ilić, prekrši dva zakona, i Zakon o sprečavanju sukoba interesa i Zakon o planiranju i izgradnji, da je počeo izgradnju bez dozvole, a da je dozvolu, kako se navodi, dobio neobično brzo, nakon što su mediji snimili objekat koji gradi. Pored svega toga, iako je u pitanju krivično delo, Velimiru Iliću, koji je tada bio ministar, izrečena je mera ne-javnog upozorenja. Velimir Ilić odbio je razgovor za “Insajder”, uz obrazloženje da su mu lekari zabranili, jer je pre mesec dana imao operaciju.

I dok npr. ministar, koji treba da se bori protiv bespravne gradnje i sam gradi bez dozvola, predstavnici države su isto tako, čitavu obilaznicu oko Beograda, za Koridor 10, izgradili bez ijedne dozvole.

Oliver Dulić, Ministar životne sredine i prostornog planiranja: IJedan od zaključaka, prvi koji smo doneli, jeste da ovoga puta, ja na žalost moram da kažem, možda po prvi put u istoriji Srbije, sve što gradimo mora da bude apsolutno perfektno, što se tiče planske dokumentacije. Iz toga razloga se čeka sa startom.

B92: Da, ali šta je sa obilaznicom, koja nema dozvolu?

Oliver Dulić: IJedna od velikih glavobolja svih nas jeste, šta raditi sa onim pravcima putnim, šta raditi sa onim objektima, koji su gotovo izgrađeni, ili su građeni bez ijednog papira. Šta raditi sa tim?

B92: Da, ali ovo je država gradila?

Oliver Dulić: Pa tako je, pa ja Vas pitam šta raditi sa tim? Nije tu baš sve nelegalno, samo što nema neophodnih dozvola i sada mi jurimo da se sustignemo... Kad bih Vam ja dočarao haos, koji sam u nekim segmentima svog Ministarstva zatekao, ne bi ste verovali, ali upravo sada radimo na tome da se sustignemo. Dakle, mi hoćemo...

B92: Čekajte, hoće da odgovara neko, ko je to sve radio bez dozvole?

Oliver Dulić: Jednom u ovoj zemlji, nadam se da će neko da odgovara za mnoge stvari, koje su se dešavale u prošlosti, da. Nadam se.

B92: Kakva se poruka šalje npr. običnim građanima, da ni oni ne moraju, da kad grade kuću, da sad traže upotrebnu dozvolu, ako važni institucije u državi nemaju tu upotrebnu dozvolu?

Nenad Komatina, Sekretar za urbanizam Beograd 2004 – 2008: Ne znam šta da Vam odgovorim na to pitanje, zaista, kakva se poruka šalje, to je stvar investitora i stvar inspekcije. Znači nije...

B92: Dobro, ali je stvar nadležnih institucija?

Nenad Komatina: Da, nadležnih institucija, upravo, dobro ste rekli, nije stvar Sekretarijata za urbanizam.

Inspekcija izlazi na teren samo po prijavi. Međutim, čak i u takvim situacijama, kada se donose odluke o rušenju bespravno sagrađenog objekta, retko kada do izvršenja i dolazi.

Milan Popović, Predsednik opštine Zvezdara: A i to moram da Vam kažem, znači imamo jednog građanina na teritoriji Zvezdare, koji je sazidao objekat od 600 kvadratnih metara, bespravni. Mi smo naravno, kao inspekcija to utvrdili, otišli smo u jednom trenutku, posle procedure, koja je isto komplikovana i spora, da porušimo objekat, tamo su se pojavili predstavnici Srpske radikalne stranke, narodni poslanici i policija je došla, gospodin je jedan rekao, ili dvoje troje, - ja sam narodni poslanik, ne smeš da priđeš. Policija ne prilazi. Kada smo mu srušili, opet je postojao taj delić humanosti, srušeno je tako, jer to rade profesionalci, angažuje se firma, srušeno je tako da je ostao neki... ostalo neko parče. Kad priđete tom objektu, on izgleda kao iz filmova strave i užasa.

Tokom 90-ih, na poljoprivrednom zemljištu, nastala su čitava naselja, bez ikakve infrastrukture, a gradnja bez dozvola, dešavala se uz podršku vlasti. Branislav Ivković bio ministar građevine od '94. do '98. godine i po zakonima, koje je on predložio, bespravna gradnja nije bila krivično delo.

Branislav Ivković, Ministar građevine 1994 – 1998: Ja mislim da je totalna glupost, što je uopšte pojam krivičnog dela uveden u jedan građevinski zakon. Postoji Zakon o krivici, i u Zakonu o krivici se pokrivaju sva dela krivica, koja može da učini građanin jedne države.

B92: Pa kako pokriva bespravnu gradnju?

Branislav Ivković: Molim Vas, pozovite nekog pravnika umesto mene i s njim razgovarajte i čućete šta će Vam reći.

B92: Dobro, ali da li je, prema Vašem mišljenju, bespravna gradnja krivično delo?

Branislav Ivković: Ljudi su ulagali kapital, zato što njihove lokalne samouprave nisu pravovremeno opredelile prostore za individualnu stambenu izgradnju. U tome je kasnio i grad Beograd npr. i dosta gradova. S druge strane, imali smo jak socijalni problem, ali i sreću, da su građani ipak imali kapital da grade.

B92: Bespravno?

Branislav Ivković: Nek je bespravno, ali su gradili. Danas, danas ne mogu ni najobičniju šupu ili klozet poljski da izgrade, jer nemaju novaca.

Međutim, zbog toga, što bespravna gradnja po Zakonu nije bila kažnjiva, stvorena su tokom 90-ih, čitava naselja, u kojima ne postoje osnovni uslovi za život. Više zemunskih naselja nastala su tako, što je Srpska radikalna stranka, koja je tada bila na vlasti u Zemunu, prodavala građanima poljoprivredno zemljište, na kojima su mnogi izgradili kuće. Posledica toga je da stanovnici godinama nisu imali ni struju, ni kanalizaciju.

Gordana Pop Lazić, potpredsednica Centralne otadžbinske uprave SRS: Osećamo posebno zadovoljstvo i ponos, što smo omogućili tim građanima, da pod povoljnim uslovima dođu do građevinskih parcela i da sebi sagrade domove. 2000. je došla, došlo je do smene vlasti i od 2000. do 2004., apsolutno ništa, to možete da pitate bivše rukovodstvo, tadašnjeg DOS-a, koje je bilo u opštini Zemun, nije urađeno po tom pitanju. A šta je trebalo uraditi? Trebalo je inicirati donošenje regulacionih planova, koji bi omogućili i legalizaciju tih objekata i izgradnju infrastrukture. To je trebalo raditi, a ne sedeti i kukati i navodno, nikla su neka naselja. To nisu haotična naselja, to nije Kaluđerica, to su izuzetno dobro isplanirana naselja.

Opremanje ovih naselja, sada u milionskim iznosima, plaćaju svi Beograđani. Zanimljivo je međutim, da su radikali, koji su odgovorni za stvaranje divljih naselja u Zemunu, 2007. godinu koristili za prekidanje sednica Skupštine Srbije, tražeći da se problem reši.

Nenad Komatina, Sekretar za urbanizam Beograd 2004 – 2008: Pa ako mislite na onaj jedan čuveni slučaj, kada je prekinuta Skupština Srbije i kada su tadašnji radikal, Vučić, prekinuo sednicu i kad je apelovao da se Grmovcu konačno pusti struja. Naime, Grmovac je nastao pre desetak godina, možda i malo jače i svih tih deset godina nije imao struju i onda su radikali se setili da 2007., da vrše pritisak na grad, da im se, je li, pusti struja. Mislim, meni je zaista žao tih ljudi, da u XXI veku nemaju osnovno, nemaju struju. Znači, neko je dozvolio da oni žive, da borave tu, da rade itd. bez struje, mislim, to je katastrofa.

Gordana Pop Lazić, potpredsednica Centralne otadžbinske uprave SRS: Jedino što smo vodili računa, to je da te parcele budu od šest do sedam ari, da to bude sve lepo, pod pravim uglom, da postoje ulice, da može da se radi infrastruktura naknadno, da može da prođe gradski prevoz, znači, da to ne bude haotična gradnja i do toga nije došlo i to se zaista, evo sada, vrednost tih kuća i tih parcela je dostigla i po nekoliko desetina hiljada evra, samo parcela.

Predstavnici Srpske radikalne stranke, u vreme dok su vladali Zemunom, zakupili su na 30 godina zgradu Magistrata, inače zgradu u kojoj je nekada bi VI opštinski sud i koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Magistrat su zakupili za 1,57 dinara po metru kvadratnom. Posle demokratskih promena, nove vlasti, pokrenule su postupak da se poništi Ugovor o zakupu Magistrata. Presudom IV opštinskog suda, iz marta 2003. trebalo je da se opštini vrati Magistrat u roku od 15 dana. Međutim, MUP Srbije nikada nije dao asistenciju i pomogao opštinskim vlastima, da presudu suda sprovede u delo.

 

Radikali u međuvremenu, 2004. dolaze ponovo na vlast u Zemunu, ulažu žalbu na odluku, a opštinski javni pravobranilac, Snežana Kokir, iz nepoznatih razloga, odriče se tužbenog zahteva, pa je zgrada tako ostala na korišćenje Srpskoj radikalnoj stranci, sve do 2028. godine. Inače, da je zgrada izdata po tržišnim uslovima, opština bi na njoj zarađivala oko šesti i po miliona dinara mesečno.

Gordana Pop Lazić, potpredsednica Centralne otadžbinske uprave SRS: Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, dala je saglasnost na ovaj Ugovor o zakupu poslovnog prostora. Dakle, ako je sud pogrešio, jedino ostaje Strazbur, ali ja verujem da nije.

Pored toga što su prisvojili Magistrat, predstavnici Srpske radikalne stranke su raspisali i konkurs za dodelu zemljišta u dvorištu Magistrata, što je bilo suprotno svim zakonima i propisima. Zemljište u dvorištu zgrade, koja je spomenik kulture, a na mestu gde se nalazi arheološko nalazište, radikali su ponudili za izgradnju tržnog centra. Na konkursu je '99. godine, pobedi izvesni Dejan Obradović, a cena placa je bila tri i po miliona dinara.

Gordana Pop Lazić, potpredsednica Centralne otadžbinske uprave SRS: To zemljište je ovim Ugovorom, pripalo praktično Srpskoj radikalnoj stranci, uz ovaj objekat, koji mi koristimo. Mi smo to vratili poslovnom prostoru i opštini Zemun, da bi opština Zemun, kao opština Zemun, mogla taj prostor da iznese na javni konkurs i da se tu sagradi tržni centar i sagrađen je, kao što ste videli tržni centar. – javni konkurs.

B92: Pa je l' u redu, da neko zemljište, koje je sastavni deo jednog spomenika kulture postane tržni centar? Je l' bilo neko drugo zemljište u Zemunu? Zašto u dvorištu Magistrata?

Gordana Pop Lazić: A zašto ne? Šta je spomenik kulture, ja se izvinjavam?

B92: Magistrat.

Gordana Pop Lazić: Nije tačno.

B92: Kako nije tačno?

Gordana Pop Lazić: Kako je sad spomenik kulture?

B92: Štiti ga Zavod za zaštitu spomenika.

Gordana Pop Lazić: Ali ne štiti zemljište.

Tržni centar je svečano otvoren aprila 2002. godine, kada su na vlasti u Zemunu bili predstavnici DOS-a. U međuvremenu, Detaljni urbanistički plan, koji je donela Skupština grada, za ovu lokaciju, usvojen je 2003. godine. Ovim planom, regulisano je da su Magistrat i tržni centar, javni objekti, koji su namenjeni za kulturu. Tako je tržni centar, usvajanjem Detaljnog plana, zapravo postao kulturno dobro, što je još jedan dokaz da je, što se usvajanja planova tiče, sve moguće.

Dok su radikali delili imovinu opštine Zemun, tokom 90-ih godina, lokalne i opštinske vlasti u Beogradu ušle su u biznis, koji bi se mogao nazvati “kiosk – Beograd”. Na svakom koraku bili su kiosci. Dozvolu je mogao da dobije svako ko je dovoljno podmitio predstavnike tadašnjih lokalnih vlasti.

Istovremeno, povlašćeni pojedinci dobijali su placeve od države, pa je tako firmi “Stankom”, čiji je vlasnik Živadin Mihajlović, poznatiji kao Žika Muštikla, dodeljeno ekskluzivno pravo da gradi čitava naselja u opštini Čukarica. Mihajlović je bio poslanik SPS-a u Saveznom parlamentu, a pre toga direktor stambene zadruge “Naš stan”, koje je početkom 90-ih postala preduzeće “Stan komerc”, a kasnije se sve to pretvorilo u privatnu firmu “Stankom”.

Načinom kako je “Stankomu” u vreme Miloševića dodeljivano zemljište, bavilo se i Gradsko pravobranilaštvo.

Strahinja Sekulić, javni pravobranilac grada Beograda: Opština Čukarica mu je dodeljivala.

B92: Po kom osnovu?

Strahinja Sekulić: Zakonskom osnovu, kao što je ovaj tražio i dobio.

B92: Zakonski je tražio i dobio?

Strahinja Sekulić: Da. Koliko ja znam, konkursa ili ih je bili ili... on je raseljavao, kod njega je bilo da raseli neke lokacije i izgradi objekat. Shvatite da je to drugi sistem, znači, nema privatnih preduzeća, ili ih ima malo, sve je u okviru neke društvene svojine, sve pod kontrolom, da kažemo države. Nije država prepoznavala neki privredni subjekt kao nešto što je strano od nje, što je odvojeno od nje. Uopšte nije taj sistem bio.

“Stankom” je početkom 90-ih, dobio da gradi stambena naselja na nekoliko stotina katastarskih parcela u naseljima Filmski grad i Sunčana padina, na Banovom brdu. Iako su postojali rokovi da se zemljište privede nameni, gradnja je sredinom 90-ih stala. Ni danas tu nisu izgrađeni stanovi, a to su upravo lokacije, na kojima su 2003. i 2004. godine, stanove kupovali predstavnici Udruženja 1000 oštećenih, a koji nisu dobili stanove koje su platili. Vlasnik firme “Delta legal”, Aleksandar Lukić, koji je danas u pritvoru, bio je jedan od suinvestitora na tim lokacijama.

Problemi nastaju 2003. i onda kada je donet Zakon o planiranju i izgradnji, “Stankom” tada ima ogromno zemljište u posedu, koje nije priveo nameni i preti mu oduzimanje, ako u roku od godinu dana ne započne gradnju. Već na jesen 2003., “Stankom” sklapa ugovore sa više suinvestitora i počinje da radi na svim lokacijama, kako bi ih sačuvao. Ugovori koje je “Stankom” sklapao sa suinvestitorima, predviđali su podelu izgrađenih kvadrata. Na osnovu ovih ugovora, prodavani su stanovi, ali kao po pravilu, gradnja je zaustavljana i “Stankom” je uvek tvrdio da je suinvestitor prodao unapred stanove koji mu ne pripadaju. I dok “Stankom” tvrdi da su ih suinvestitori prevarili, građani su ostali bez stanova za koje su dali novac.

Katarina Ogrizović, kupac stana Stankom – Delta legal: Kada je advokat pogledao, sve je reklo da je to papirološki i pravno OK. Jedino što je pitanje kada će se završiti. Otišla sam i kaparisala stan, dobila sam priznanicu kapare i čekala da počne gradnja.

U međuvremenu, kao po pravilu, kada kupci daju novac, “Stankom” obaveštava preko novina javnost, da ima problem sa suinvestitorima, koji navodno prodaju stanove, koji ne pripadaju njima, nego “Stankomu”.

Aleksandar Mihajlović, Stankom: Mi napravimo konačan obračun za izvedene radove, platimo u kvadratima po ugovoru suinvestitoru, prenesemo mu te kvadrate i onda se ispostavi, kad se završi taj obračun, da je on prodao i naše stanove i onda dođu ljudi sa ugovorima da je on prodavao naše stanove. Kako ne razumete?

B92: Čekajte, dakle neki suinvestitori, pod imenima za koje niko nikad nije čuo, dok nisu počeli da rade sa vama, znači oni vama, oni su u stanju da vama, kao jednoj ozbiljnoj kompaniji, koja postoji godinama, da vas na taj način prevare?

Aleksandar Mihajlović: Da, oteli. Oteli su nam.

B92: Ali to vam se onda dogodilo nekoliko puta?

Aleksandar Mihajlović: Pa očigledno postoji, to je... Vi se bavite time. Postoji neka organizacija, nešto organizovano. Ja ne ulazim u to.

Jedan od suinvestitora firme “Stankom”, bila je firma “Cuming”, tako je npr. Čedna Nikoletić, kupila od “Cuminga” stan, ali je taj isti stan “Stankom” kasnije prodao drugom kupcu, uprkos sudskoj zabrani.

Čedna Nikoletić, kupac stana Stankom – Delta legal: Kupili smo stan u martu mesecu 2005. godine, preko oglasa smo videli, s tim da je trebao završetak gradnje da bude juli mesec te iste godine. Stan se nije završavao, videli smo da će to da se prolongira i dobijali smo obećanje da će to biti što pre. Međutim, 2006. godine, početkom novembra meseca, saznajemo da su počeli stanovi da se prodaju duplo i da je nastao problem.

Kada je videla da “Stankom”, kroz oglas, prodaje njen stan, pokrenula je postupak pred II sudom i dobila rešenje o zabrani otuđenja ovog stana. Na žalbu “Stankoma”, Okružni sud je potvrdio zabranu 16. maja 2007. Međutim, bez obzira na sudsku zabranu, prema dokumentaciji do koje je došao “Insajder”, “Stankom” samo mesec dana kasnije, u junu 2007. ipak prodaje taj isti stan.

Aleksandar Mihajlović, Stankom: Nije tačno. Ja Vam kažem, znači, moguće da je... ja Vam govorim...

B92: 31. je l' ovo vaš ugovor?

Aleksandar Mihajlović: Da Vam kažem, da je to neko uradio, da je to neko uradio, taj bi bio u zatvoru. Niko nije u zatvoru.

B92: Dobro, je l' možete da pogledate da li je ovo vaš Ugovor?

Aleksandar Mihajlović: Ja Vama govorim, možda je doneta... ovo je Ugovor o kupoprodaji, jedan od naših ugovora o kupoprodaji, da, šta je sporno?

B92: Evo pogledajte koji datum tu piše.

Aleksandar Mihajlović: Da pa?

B92: A evo Vam i Okružni sud.

Aleksandar Mihajlović: Gde piše Okružni sud? Da Vam kažem jednu stvar, znači, ja za sve... da je ovo neko uradio, bio bi u zatvoru. Ja Vam sad govorim znači....

B92: Čekajte zar ovo nije...

Aleksandar Mihajlović: Ja Vam govorim, bio bi u zatvoru. Verovatno su datumi, ne mogu sada, znači, ne mogu sada ući u predmet. Verovatno se datumi ne slažu. Znači, verovatno da smo mi prodali stan, pre nego što je doneta presuda, jer da je to tako, kako Vi kažete, neko bi bio u zatvoru, jer je to klasična prevara.

B92: Gospodine Mihajloviću, ne kažem ja, pište datum, 16.5.2007.; 18.6.2007.?

Aleksandar Mihajlović: Pa tu je razlika, ovo je maj, ovo je jun.

B92: Da, ovo je Okružni sud, a postoji pre toga prvostepena presuda, znači, gde se takođe zabranjuje otuđenje stana. Ta prvostepena presuda je iz februara 2007. Vi nekoliko meseci kasnije pravite ipak ugovor.

Aleksandar Mihajlović: Da Vam kažem, znate šta, presuda je pravosnažna kad je pravosnažna.

B92: To je ova Okružni sud?

Aleksandar Mihajlović: Pa ne znam, ne ulazim ja u to. Znači vi imate pravosnažnu... kad je pravosnažna presuda, onda snosite, ako ne postupite po pravosnažnoj presudi, onda snosite konsekvence.

B92: Šta je sad sa ovim stanom? Je l' znate nešto o tome?

Aleksandar Mihajlović: Nemam pojma.

Čedna Nikoletić, vodila je građansku parnicu protiv “Cuminga” i “Stankoma”, zbog duple prodaje stana. U poslednjoj presudi II opštinskog suda, navodi se da “Cuminig” mora da vrati kupcu novac, koji je dobio za stan u ukupnom iznosu od oko 100 hiljada evra. Međutim II opštinski sud zaključuje da “Stankom” nije kriv i pored toga što je, bez obzira na sudsku zabranu, prodao stan koji je već bio prodat. Nikoletić se žalila Okružnom sudu, pa se čeka presuda. Zanimljivo je da bivša predsednica II opštinskog suda, Gordana Mihajlović, danas kao advokat zastupa firmu “Stankom”. Mihajlović je od '77. godine radila u II opštinskom sudu, gde je jedno vreme bila i predsednica. Dok je ona bila u sudu, advokatska kancelarija Đorđa Višnjića, zastupala je “Stankom”. Gordana Mihajlović danas radi zajedno sa advokatom Višnjićem, a dokaz za to je i punomoćje kojim je firma “Stankom”, ovlastila Đorđa Višnjića da ih zastupa ili ako je on sprečen, onda Gordana Mihajlović.

 

Aleksandar Mihajlović, Stankom: Odakle Vam ta informacija?

B92: Postoji punomoćje na njeno ime.

Aleksandar Mihajlović: Ona je postala moj lični advokat, kad je prešla u advokaturu.

B92: Pa da.

Aleksandar Mihajlović: Znači, onda tu postoji i veza, znači da je Svetska banka, koja je nju angažovala kao ekskluzivnog zastupnika ja jugoistočnu Evropu, isto bila povezana sa gospođom Mihajlović, dok je bila predsednica II opštinskog suda.

B92: Pa čekajte, ali baš predsednica II opštinskog suda, postaje advokat “Stankoma”, a pre toga....

Aleksandar Mihajlović: Nije advokat “Stankoma”, nego moj lični advokat.

B92: Vaš, Vi ste “Stankom”?

Aleksandar Mihajlović: Ja sam manjinski deoničar “Stankoma” i zaposlen u “Stankomu”, molim Vas. Znači, tu postoji... nemojte mešati privatne veze i poslovne veze.

Čedna Nikoletić, kupac stana Stankom – Delta legal: Znate šta je najgore u svemu, kad malo bolje razmislim? Nemoć, odnosno osećaj da ste bespomoćni i da nema ko da vas zaštiti. Ja sam se, recimo u takvom jednom trenutku, kad sam videla gde sam sve bila, šta smo sve uradili, osećala zaista nezaštićeno.

Dragoslav Šumarac, Ministar građevine 2001 – 2004: Ja sam stalno apelovao tada na sugrađane, da ništa ne kupuju što nije uknjiženo, što nema dozvolu, što mena papire.

Jedan od glavih problema je uknjižba prava vlasništva, odnosno da bi neki investitor dobio dozvolu za gradnju, mora da ima vlasnički list za parcelu na kojoj gradi. Tu se, međutim, dešava čak i situacija da se dobije falsifikat – vlasnički list, na osnovu toga se dalje dobija dozvola. Potencijalni kupac pregleda papire, vidi da je sve u redu, ali kada se useli, nikada ne može da se uknjiži, jer je dozvola dobijena u stvari, na osnovu lažne dokumentacije.

Dragan Benović, šef zemljišno knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda: Ukoliko je izdejstvovana građevinska dozvola i ostali potrebni papiri za građenje nekog objekta, u trenutku kad taj objekat bude osposobljen za uknjižbu prava svojine, odbiće se zahtev za uknjižbu prava svojine na takvom objektu dok se ne reše imovinsko – pravni odnosi na zemljištu na kome je taj objekat sagrađen i to stvarno može da ima posledicu, ogromnu posledicu za sticaoce prava na tako kupljenim nekretninama. Ja savetujem građanima, pošto je zemljišno – knjižno odeljenje otvoreno, zemljišna knjiga je javna, građani mogu uvek, pre kupovine određene nepokretnosti, pogotovu kad se radi o objektima u izgradnji, proveriti da li je investitor onaj koji je dobio građevinsku dozvolu da gradi na određenom zemljištu, stvarno i upisan kao nosilac ili prava svojine na zemljištu na krome gradi ili nosilac prava korišćenja, bez obzira... korišćenja zemljišta na kome gradi, bez obzira što im investitor prezentuje neku dokumentaciju.

Đorđe Bobić, Arhitekta i odbornik DS-a u Skupštini grada Glavni gradski arhitekta 2003 – 2008: Moje mišljenje i to me mnogi grde kad to kažem, ja mislim da građevinska mafija ne postoji. To je nekako, je l' smem da se našalim, da kažem, to je uvreda za mafiju, znate. Gledajući filmove i čitajući knjige o mafiji, ja doživljavam to kao jednu ozbiljnu organizaciju. To su pojedinačni slučajevi, investitori, državni službenici, ljudi iz gradske uprave, arhitekti. Vi imate problem ovde sa, recimo, arhitektom, koji ne želi u tome da učestvuje. On nema posla, jer ga bije glas da je neefikasan.

B92: Je l' Vi spadate u te?

Đorđe Bobić: Sa zadovoljstvom mogu da kažem da.

Arhitekta Đorđe Bobić, godinama je funkcioner u raznim gradskim institucijama, koje su nadležne za urbanizam. Istovremeno je sa suprugom i vlasnik firme “Slavija biro”, koja se bavi projektovanjem. Bobić međutim kaže, da tu nema ničeg spornog.

Đorđe Bobić, Arhitekta i odbornik DS-a u Skupštini grada Glavni gradski arhitekta 2003 – 2008: Imam utisak da se država bori protiv stručnjaka. Nemojte da me gledate zapanjeno, ali jeste tako. Vi hoćete da imate glavnog arhitektu u gradu Beogradu u metropoli, hoćete da imate respektabilnog arhitektu sa referencama, sa nekom kvalitetnom stručnom prošlošću, a pri tom mu postavljate uslov, da on do sada ni u čemu nije učestvovao. Kako? To je nonsens. Ili ćete dovesti birokratu, koji nikada ništa nije radio i onda je, što se sukoba interesa tiče, potpuno čist. Ja sam zatrpan sukobima interesa. Ja poznajem lično, sve velike investitore u Beogradu, sa nekima sam prijatelj. Zašto? Zato što sam dobar arhitekta i svi su dolazili kod mene i tražili da im projektujem, pa smo kroz to postali drugari.

Dragan Benović, šef zemljišno knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda: Ja znam da ima priče o korupciji, ali sve ono što se događa u II opštinskom sudu, kao zemljišno-knjižnom sudu, tu potpunu odgovornost preuzimam na sebe. Ja čujem priče svakojake, svakojake priče i moguće je da ljudi nekim posrednicima, nekim posrednicima, da neko uzima od onog krajnjeg korisnika, da uzima neki novac, ali odgovorno tvrdim da taj novac u džepovima zaposlenih u zemljišnoj knjizi.

Nenad Komatina, Sekretar za urbanizam Beograd 2004 – 2008: To istražuju nadležni državni organi, bave se time da li je neko prekršio zakon.

B92: Predpostavljam da ne možete da garantujete sad za Sekretarijat, kao takav, da niko ne uzima novac?

Nenad Komatina: Ne mogu ni za koga da garantujem.

B92: Možete za sebe?

Nenad Komatina: Za sebe mogu naravno. Jedino sebe poznajem.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije: Kako ta sistemska korupcija funkcioniše? Tako što sistem počiva na njoj i to možda dobro da se razume. Mogućnost za korupciju, znači za te uticaje se prvo ugradi u sam zakon, pa u način funkcionisanja institucija, pa u proceduru. I sad je samo pitanje kad ćete, u kom trenutku, koji mehanizam da koristite. I nije to različito za urbanizam, za privatizaciju, za antimonopolske propise. Ako vi tkao projektujete mogućnosti za korupciju, najbolje, najefikasnije tužilaštvo i sudstvo u Evropi se sa tim ne bi izborilo.

Dragan Benović, šef zemljišno knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda: Država je kriva u onom delu,što ne sprečava pojavu građevinske mafije. Ubrzati izdavanje građevinskih dozvola, ubrzati sve ono što doprinosi korupciji. Neko ne plaća danas izdavanje građevinske dozvole ili dobijanja vlasničkog lista, ili upisa u zemljišnu knjigu ili katastar nepokretnosti, bilo šta, što je vezano za dokumentaciju, koja je potrebna za građenje. Samo to i ništa više.

B92: Je l' postoji građevinska mafija?

Strahinja Sekulić, javni pravobranilac grada Beograda: Ne znam.

B92: Kako ne znate?

Strahinja Sekulić: A kako da znam?

B92: Pa prema Vašem mišljenju, koje prijave ste podnosili? Protiv koga?

Strahinja Sekulić: Ono što smo mi podnosili to nije iz domena organizovanog kriminala, to su za nepropisno izvođenje građevinskih radova, za izazivanje opšte opasnosti, to nije ta struktura. Mi imamo nešto ovako da kažemo sa strane, ne pravim se ja lud, da kažem da nema, da nema problema. Neka čudna ubistva, pucnjave, vidi se da se nešto dešava u nekom kriminalnom miljeu koji je vezan za građevinarstvo. Ono što me najviše zabrinjava, a verovatno i sve ljude, pretpostavljam, je to što postoje indicije da je neki prljavi novac, koji je došao iz klasičnog kriminala, trgovina droge, oružja, iznuda, raznih vrsta kriminala, ušao u građevinarstvo.

Nekoliko ubistava u Beogradu, povezivano je sa građevinskom mafijom. U septembru 2007. u građevinskoj firmi “S kompani”, na Vidikovcu, pronađeni su mrtvi Darko Živković, Vladimir Samardžić i Dušan Pejović. Vlasnik firme, Branislav Sekulović, od tada je u bekstvu. Prema pisanju medija, Sekulović je ubijenih bio dužan, pošto je pozajmljivao novac, da bi gradio zgrade u naselju Vidikovac. Tokom 2007. i 2008. godine, čak tri puta je pokušano ubistvo Zorana Stankovića Kize, vlasnika građevinskog preduzeća “Stanković”. Stanković je gradio najviše na teritoriji Čukarice i Rakovice. U junu 2008. ubijen je Aleksandar Milošević, zvani Aca Kostur. On je inače bio vlasnik lanca kladionica “Kalčo”, ali i vlasnik građevinske firme. Krajem oktobra 2007. u Žarkovu je ubijena cela porodica Obradović. Ova ubistva takođe su se dovodila u vezu sa građevinskom mafijom, jer je Zoran Obradović bio građevinski preduzimač.

Dragoslav Šumarac, Ministar građevine 2001 – 2004: Pa jeste, to je uvek problem. Ja mislim da je čak posle “Sablje”, to još bilo, naše, kad smo mi bilo još uvek u Vladi, da je mnogo tog kapitala pralo se, kako se to kaže, kroz izgradnju objekata. Hoću da kažem, a često se dešava, kad pođu tako trojica tih investitora, pod znakom navoda, koji nemaju ni dinara, ovde, da grade, obično neko od njih i pogine u nekim tim obračunima, beogradskog podzemlja i onda se nikad investicija ne završi. Ovome više i ne plaćaju stan, tako da je on ostao i bez lokacije i bez stana i mnoge se te investicije nisu ni završavale.

Osim kriminalaca, koji su bezbedno ulagali novac, stečen krivičnim delima i zahvaljujući propustima države, danas postali investitori, prevare građana od strane raznih investitora, ali i od strane nadležnih institucija, koje bi trebalo da štite prava građana, dešavaju se često. Jedan od primera potencijalne prevare, kojom će biti oštećeni vlasnici stanova su stambene zgrade u Balkanskoj 23 i 25.

 

Zgrade u Balkanskoj ulici broj 23 i 25, u centru Beograda, bile su eksproprisane '95. godine. Već tadašnjim planom detaljne regulacije, bilo je predviđeno da se stambene zgrade sruše i da se tu pravi hotel. Skupština grada Beograda, međutim, '95. godine, sklapa ugovor sa Zadužbinom Sime Igumanova. U Ugovoru koji je tada, u ime Patrijaršije sa gradom potpisao patrijarh Pavle, navodi se da će se tu praviti stambeno-poslovno kompleks, uz obavezu da stanare iz pomenutih zgrada, rasele i da im obezbede stanove. Kako do 2003. godine, ništa nije izgrađeno, stanari pomenutih zgrada, uspeli su da, na osnovu tada usvojenog Zakona, oduzmu lokaciju investitoru, odnosno Patrijaršiji i da lokaciju vrate gradu Beogradu.

Iako Detaljni regulacioni plan, predviđa da zgrade u Balkanskoj treba srušiti, do danas se to nije dogodilo, već je ta lokacija postala dobar plen za mnoge investitore, a od čega će, po svemu sudeći, štetu imati vlasnici stanova u tim zgradama. Pošto je zgrada već godinama predviđena za rušenje, stanari ne mogu ništa da ulažu. Zgrada je u lošem stanju, pa je tako ugrožena bezbednost svih koji tamo žive.

Prvo je 2004. godine, firma “Akt inžinjering”, čiji je vlasnik Velibor Pavlović, na odvojenoj parceli, ali koja maltene ulazi u dvorište zgrade u balkanskoj 23, izgradila stambenu zgradu. Prilikom te gradnje, urušen je deo dvorišta, čime je ugrožena bezbednost stanara u zgradi broj 23, a u stanu u prizemlju zgrade, maltene su otpali zidovi. Iako su se stanari žalili svim nadležnim institucijama i inspekciji, ništa se nije desilo. U međuvremenu, vlasnik “Aktiv inžinjeringa”, pošto je bio zainteresovan i za lokaciju na kojoj se nalazi stambena zgrada, podneo je zahtev da na osnovu zatečenog stanja, koje je u stvari sam napravio, a opet sve po Zakonu, spoji svoju parcelu i parcelu na kojoj je zgrada broj 23, u jednu. Stanari su uputili prigovor, koji je usvojen, pa se to nije dogodilo.

U međuvremenu, MN grupa, koja se bavi projektovanjem, podnela je Sekretarijatu za urbanizam zahtev, odnosno urbanistički projekat za izgradnju hotela na parcelama, na kojima se nalaze stambene zgrade. Prema saznanjima "Insajdera”, taj zahtev je odobren, ali za sada nije poznato za kog investitora MN grupa uradila taj projekat.

Na ovakav način, stanari koji žive u Balkanskoj broj 23 i 25, koji su inače vlasnici stanova, ostaće bez stanova na toj lokaciji, a da grad prethodno nije rešio imovinsko-pravne odnose sa njima. Naime, pošto su u pitanju zgrade koje su bile eksproprisane, a čije je rušenje je predviđeno detaljnim planom, grad, po Zakonu ima obavezu, da sa stanarima potpiše ugovor i da ima obezbedi adekvatnu zamenu stanova. To se međutim, nije dogodilo, već grad bez ikakvih dogovora sa stanarima, ustupa investitoru tu lokaciju. To znači da će zainteresovani investitor doći do parcele u centru grada, na kojoj će moći da gradi hiljade kvadrata, bez ikakve licitacije ili zakupa zemljišta. Naime, grad na licitaciju možda da da samo neizgrađeno zemljište. U ovom slučaju, investitoru ustupa u stvari stambene zgrade, uz obavezu da investitor obezbedi stanarima adekvatnu nadoknadu. Međutim, kada investitor, bez saglasnosti stanara dobije od nadležnih institucija sve potrebne papire, pitanje je šta će uopšte morati da ponudi stanarima i po kojoj ceni. Vlasnici stanova, takvim postupkom nadležnih institucija, neće imati pravo izbora, već će da ne bi ostali bez ičega, morati da prihvate ponudu investitora, ma kakva ona bila.

Dok za neke delova Beograda postoje detaljni regulacioni planovi, koji se ne sprovode, s druge strane, donose se detaljni regulacioni planovi, koji se prilagođavaju već izgrađenim naseljima. Takav je slučaj nedavno bio sa sportskim centrom Kovilovo. Tamo je još pre nekoliko godina, na poljoprivrednom zemljištu, bez dozvole, izgrađen čitav kompleks. Međutim, pre dva meseca, Skupština grada Beograda, usvojila je plan detaljne regulacije za tu oblast, kojim se predviđa da se gradi sve ono što je već izgrađeno.

Sportski centar Kovilovo, kji se nalazi desetak kilometara od Beograda, počeo je da se gradi krajem 90-ih godina. Centar je završen 2004. i funkcionisao je do danas, iako je izgrađen na poljoprivrednom zemljištu. Danas se tamo na 26 hektara, nalazi hotel “Prezident” sa 17 soba i 10 apartmana, kongresni centar, ali i sportska hala, sa četiri terena za male sportove, otvoreni sportski tereni sa podlogom od tartana i veštačke trave i dva travnata fudbalska terena sa noćnim osvetljenjem, strelište za leteće mete, kao i bazen. Vlasnik sportskog centa, Milan Šotra, nije poznat široj javnosti, a kako je izjavio za nekoliko medija, pre nego što je počeo rat u bivšoj SFRJ, bavio se crnom metalurgijom i bio je direktor nekoliko manjih društvenih preduzeća u Bosni i Hrvatskoj.

Đorđe Bobić, Arhitekta i odbornik DS-a u Skupštini grada Glavni gradski arhitekta 2003 – 2008: Oni su to zidali, gradili, mislim da je to bilo izgrađeno sa nekim privremenim dozvolama. Vlasnik tog zemljišta, odnosno korisnik bio PKB, valjda, pa je tadašnji direktor PKB-a, ljubitelj streljaštva, dozvolio da se na tom zemljištu to gradi itd. To izgleda stvarno fantastično.

B92: Ali je bez dozvola?

Đorđe Bobić: Privremene dozvole ima i onda je odlučeno, odnosno gospodin Bogdanović i ja smo, 2006. valjda odlučili, pošto je tu održana neka dva svetska prvenstva i to što je jedan objekat na velikom glasu u Evropi, da napravimo detaljni plan i da se to zapravo uredi, jer tamo postoji dva, tri....

B92: Mislite da se Detaljnim regulacioni plan prilagodi ponovo?

Đorđe Bobić: Praktično da se prilagodi i da se urede pristupi i da se to sve napravi kako treba.

Na ovakav način, ko je npr. na nekoliko hektara i na poljoprivrednom zemljištu, izgradio bez odgovarajućih dozvola čitave komplekse, zahvaljujući Skupštini grada, koja donosi Detaljni regulacioni plan za tu oblast, dobio je na poklon hektare gradskog građevinskog zemljišta.

Milan Popović, Predsednik opštine Zvezdara: Moj je nekada utisak, da se prioritetno radi ono gde nije uvek opšti interes dominantan, nego je dominantan poseban interes. Poseban interes je interes onoga koji ima pare i time sam nekad nezadovoljan.

Dok pojedincima, koji grade bez dozvole, država izlazi u susret, tako što naknadno donošenjem Detaljnog plana, sve legalizuje, postoje i neobični primeri, kako su se dobijale dozvole za gradnju i to na području na kojem je zabranjena bilo kakva gradnja.

Milan Popović, Predsednik opštine Zvezdara: Evo da Vam kažem nešto, nećete me pitati, pošto ne znate. U naselju Mirijevo je legalno, regularno dobilo dozvolu niz objekata preko 800 kvadratnih metara, koji su povezani na septičke jame. Nadam se da mi ne verujete.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije: Glavni mehanizmi ili mogućnosti za korupciju su već kod urbanističkog planiranja. Ako pročitate tekst GUP-a, Vi ćete tačno videti kako su projektovali korupciju. Oni su napisali i mogućnosti gde bi moglo da se utvrđuje i neka drugačija namena.

Da je stepen korupcije veliki, odnosno da su oni koji rade u nadležnim institucijama, bez obzira na to šta predviđa plan i zakon, mogli pojedinačno da odlučuju o kvadraturi koju će investitor graditi, pokazuje i kako se ispostavilo, nepostojeće uputstvo za izdavanje dozvola. Prema saznanjima “Insajdera”, od 2005. godine Sekretarijat za urbanizam i razne opštine su primenjivale uputstvo po kojem je dozvoljeno investitoru da gradi deset posto više kvadrata od onoga što je predviđeno planom.

To uputstvo je navodno stiglo iz kabineta gradonačelnika, Nenada Bogdanovića, sa njegovim potpisom. Međutim, kako se ispostavilo, original uputstva ne postoji, a po svemu sudeći, potpis je bio lažan. Na osnovu toga uputstva, 2005. godine, izdat je najveći broj dozvola. Kada je krajem 2008. došlo do promena na čelu Sekretarijata za urbanizam, ispostavilo se da uputstvo zvanično ne postoji.

Nenad Komatina, Sekretar za urbanizam Beograd 2004 – 2008: Što se tiče samog uputstva, da, mi smo ga primenjivali, on je donet negde 2005. doneto uputstvo.

B92: Ko ga je doneo?

Nenad Komatina: Doneli su ga iz kabineta gradonačelnika.

B92: Navodno je bilo da je Skupština grada, ali se onda ispostavilo da je to očigledno neki falsifikat?

Nenad Komatina: Nije Skupština grada, to je gradonačelnik. Pa to da li je falsifikat, to će utvrditi opet kažem, nadležni organi, MUP i Tužilaštvo, da li je nešto falsifikat ili nije falsifikat. Znači, mi ne ulazimo u to, sad u ovom trenutku da li je nešto falsifikat. Znači zaista, ne bih hteo da dajem izjave po tom pitanju, ali uputstvo je postojalo, naravno, i uputstvo je služilo upravo radi sastavljanja urbanističkih aktova o urbanističkim uslovima, radi pojašnjavanja određenih pojmova, vezanih za sastavni akt. To smo dobili kao dokument, naravno da.

B92: Po kojem morate da postupate?

Nenad Komatina: Po kome moramo da postupamo, naravno.

B92: A kako sad tumačite ovo što se ispostavilo tek danas?

Nenad Komatina: To se zvalo uputstvo gradonačelnika i čak se, čak je u zadnjem pasusu stajalo da, ukoliko ima bilo kakvih nejasnoća, da se konsultuje gradski glavni arhitekta.

B92: Koji je tada bio Đorđe Bobić?

Nenad Komatina: Da, Bobić. Znači, postojao je i potpis Nenada Bogdanovića.

B92: A je l' Vam čudno ono što su danas utvrdili da....

Nenad Komatina: Šta su utvrdili?

B92: Da to ne postoji uopšte u Skupštini grada.

Nenad Komatina: Pa to je stvar zaista Skupštine grada i kabineta gradonačelnika. Ja zaista ne mogu da ulazim u to. Znači, ono čuvaju dokumenta, koja je potpisao Nenad Bogdanović.

Đorđe Bobić kaže da nikada nije bio konsultovan prilikom primene uputstva, niti da je znao da se takvo uputstvo primenjuje. Danas niko nema odgovor na pitanje, kako su to nadležne institucije postupale po uputstvu, koje je po svemu sudeći, falsifikat. Po tom uputstvu su prema saznanjima “Insajdera”, povlašćeni biznismeni dobijali mogućnost da grade deset posto više kvadrata, nego što je inače predviđeno parametrima iz plana. To znači da su nadležne institucije omogućavale investitorima, da uvećaju svoj profit dodatnim kvadratima i to na osnovu uputstva, koje po sve sudeći nikada nije zvanično doneto.

Oliver Dulić, Ministar životne sredine i prostornog planiranja: ITakođe su u jednome trenutku počeli da regulišu stvari sa jednim tzv. urbanističkim projektom, koji se donosi na Planskoj komisiji, koji čak ne prolazi skupštinu opštine, gde su definisali stvari koje nisu smeli, pa su na osnovu toga izdavali akte. Mislim, da Vam kažem nešto, tu je svega bilo i toga smo svesni, koliko je tu ekonomskih interesa, koliko je tu pritisaka, koliko je tu problema da bi se red uveo, ali šta da radimo, moramo to da radimo, nema nam druge. Dakle, novi zakon mora da se donese, novi zakon će morati da se striktno sprovodi. Novom zakonu, moram da Vam kažem, najviše aplaudiraju pošteni ljudi, aplaudiraju pošteni investitori, jer će da ih rastereti tog, te tegobe plaćanja ogromne korupcije na različitim nivoima vlasti i to je nešto što je prosto tako.

U svim ovim slučajevima ne postoji sistem koji štiti građane. Sudovi sporo procesuiraju one koji su bespravno gradili, ili zloupotrebili položaj. Pored toga sudovi čak nemaju praksu da kažnjavaju nelegalnu gradnju, ikako se radi o krivičnom delu, za koje je propisana zatvorska kazna do tri godine. Na sve ove načine, oštećeni su i kupci i budžet. Građevinska mafija postoji pre svega zbog korupcije na lokalnom nivou. Međutim, mnogo veću štetu, koja se meri milijardama evra, proizvode predstavnici državne i lokalne vlasti, koji povlašćenim biznismenima poklanjaju hektare atraktivnog zemljišta, a sve na štetu budžeta i građana

 

SLUŽBENA (ZLO)UPOTREBA