Jezik

sr

en

Srbija – pristojna država, ali samo pod pritiskom

Kada se pre nešto više od mesec dana pojavila vest da je Srbija stavljena na „crnu listu“ zemalja kod kojih postoje ozbiljni nedostaci u sistemu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, iz Vlade Srbije umesto zvaničnog objašnjenja usledilo je muk po nalogu iz kabineta premijerke Ane Brnabić.

Potom je minimizirana činjenica da se Srbija po oceni Međudržavnog tela za borbu protiv pranja novca (FATF) našla na listi zajedno sa zemljama poput Etiopije, Irana, Sirije... a premijerka je loptu prebacila na politički teren, objašnjavajući da Srbija nije ni trebalo da se nađe na toj listi, već da je tu zbog pritiska SAD.

Koliko je ozbiljna i opasna pozicija u kojoj se Srbija našla, Vlada Srbije priznala je tek sada, iako ne otvoreno pred kamerama, već donekle skriveno u obrazloženjima izmena i dopuna pet zakona koji su se našli u skupštinskoj proceduri.

U svakom od njih navedeno je da bi nedonošenje zakona po hitnom postupku ostavilo nesagledive posledice. Srbija je imala šest godina da uskladi propise sa standardima na koje se i sama obavezala FATF-u. Umesto toga našla se na „crnoj listi“, i dobila rok do juna da završi posao koji nije uspela za šest godina. A on, sudeći bar prema predloženim izmenama pet zakona, nije bio previše zahtevan.

Da stvar bude još gora, nije u pitanju usamljeni primer – država, naime, kreće da uređuje sistem tek kad je na to primorana i pritisnuta.

Gotovo da zvuči neverovatno, da je Srbija tek nakon ozbiljnog upozorenja uradila nešto što se dalo završiti u nekoliko dana - zakonski zabraniti i onemogućiti krivično osuđivanim licima da se kao preduzetnici bave računovodstvom, revizijom, deviznim poslovanjem, igrama na sreću. ...

Zar ne bi bilo normalno da su haški optuženici hapšeni zato što građani Srbije ne žele da žive među ljudima koji su slobodni iako su počinili zločine, a ne zato što Srbiju na to neko primorava?

Zar nije logično da se pitanje dobijanja građevinskih dozvola uređuje radi toga da bi građani, oni koji plaćaju porez i administraciju, lakše rešavali svoje probleme, a ne zbog napretka na „duing biznis“ listi?

Zar ne bi bilo normalno da Beograd pregovara s Prištinom kako bi se znalo nad kojom teritorijom se protežu zakoni i nadležnost Beograda, a ne zato što je to uslov za EU?

Zar nije normalno domaćinski voditi državu jer se to podrazumeva, jer je to posao onih kojima su građani na izborima poverili taj zadatak, a ne zato što Svetska banka i MMF insistiraju na tome?

Zašto sve ono što bi trebalo da se podrazumeva neko mora da nametne, da se to radi navrat-nanos, zarad poboljšanja imidža, skidanja ili stavljanja na neku listu, tapšanja po ramenu ili izbegavanja nekih sankcija.

Nije sve u imidžu, ima nešto i u brizi za građane. Ali vlasti se toga uvek sete tek kad siđu s vlasti.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.