Jezik

sr

en

Antifašizam ne sme biti rezervisan samo za 9. maj

Srbija je bila na strani pobednika u Drugom svetskom ratu. O tome bi kao ceo svet trebalo da govori svakodnevno i s ponosom. Tog svetlog momenta istorije i antifašističke tradicije u Srbiji se sete tek svakog 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Čak i tada, to se uglavnom čini tako da najčešće izgleda da se to radi zarad toga što svet antifašizam smatra vrednom tekovinom. Ostalih dana ostaje zarobljena u prošlosti, u polemici oko toga ko je pobedio u Drugom svetskom ratu što je ostatku sveta jasno već najmanje 73 godine, u revizionizmu i relativizaciji istorijskih činjenica.

Ni danas mnogima nije jasno ko su bili dobri, a ko loši momci. A oni koji istorijsku lekciju nisu naučili, osuđeni su da je ponavljaju. Stoga ni ne čudi da su poslednji ratovi na ovim prostorima, poslednji vođeni u Evropi, zapravo svojevrstan nastavak Drugog svetskog rata.

Drugi svetski rat, najveći rat u istoriji čovečanstva trajao je skoro šest godina, odneo je, prema nekim procenama, 50 miliona života, prema drugim oko 80 miliona. U njemu je učestovala čak 61 država, a jedna od najstrašnijih posledica je veliki broj civilnih žrtava, između 38 i 55 miliona.

U Drugom svetskom ratu pobedila je antifašistička koalicija, a Srbija je, kao deo Jugoslavije bila deo te koalicije. Pokret otpora predvodio je, sviđalo se to danas nekom ili ne, Josip Broz Tito. Povezujući antikomunizam i antifašizam, mnogi danas osuđujući Tita osuđuju i antifašizam.

Pri tom se relativizuje i činjenica da je, prema podacima Državne komisije nekadašnje Jugoslavije, u ratu na ovim prostorima poginulo 1.706.000 osoba, među njima više od 300.000 boraca. Umesto počasti žrtvama, mnogi zamenjujući teze govore o naknadnoj istoriji, postavljaju pitanje „naših“ ili „njihovih“ žrtava i njihovih nacionalnosti. Čak se i saradnici okupatora dele na „naše“ i „njihove“.

Brojni su primeri procesa u kojima se vidi da je u Srbiji na delu veličanje poraženih u Drugom svetskom ratu, pa čak i samog fašizma – postupak za rehabilitaciju predsednika kolaboracionističke vlade u okupiranoj Srbiji Milana Nedića i Nikole Kalabića, inicijativa za promenu imena grada Zrenjanina, demonstracije fašističkih organizacija…

Spomenici borbi protiv fašizma u Srbiji su uklonjeni, mnogi su u poprilično jadnom stanju. Zamenili su ih strani carevi, predsednici država sumnjivih demokratskih potencijala, srednjevekovne ličnosti o kojima, istini za volju, i nema dovoljno podataka, ali kojima verovatno ni antifašistički spomenici ne bi smetali. Ulice herojima palim za vrednosti priznate u čitavom svetu otimaju se u ime nepoznatih pesnika, stranih državnika... Utisak da sve liči na udvorištvo, pojačava i podatak da su ulice pojedinim ruskim generalima „vraćene“ tek na izričito insistiranje Moskve.

Državni institucije pokazuju visok stepen tolerancije prema nasilju, širenju govora mržnje, nacističkim simbolima iscrtanim po brojnim fasadama…

Sve to pokazuje da društvo u kome živimo tvrdoglavo odbija da antifašizam prihvati kao civilizacijsku tekovinu i da konačno promoviše antifašizam kao vlastito opredeljenje koje se ne dovodi u pitanje i ne relativizuje, da prilagodi školske programe i udžbenike i prestane da veliča snage poražene u antifašističkoj borbi.

Polemika oko toga da li su predstavnici Vojske Srbije položili venac na spomenik Draži Mihailoviću kako se vidi na fotografiji koja je podeljena na društvenim mrežama ne bi smela da se vodi – jednostavno, moralo bi da bude jasno da nisu. Niti bi smelo da se dogodi da komandant kopnene vojske Srbije general-potpukovnik Milosav Simović na proslavi Dana kopnene vojske, otpeva četničku pesmu "Planino, moja planino". I to pred ministrom odbrane, načelnikom Generalštaba i generalnim sekretarom predsednika Srbije koji su ovo nemo posmatrali.

Rat je završen, jasno je ko je pobedio. Sve ostalo je revizionizam.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.