Jezik

sr

en

Predsednik nije kriv…

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Foto: pixabay.com
Foto: pixabay.com

Tako ili tome slično su se još od 4. veka pre nove ere, lekari zaklinjali bogovima i čašću, obavezujući se da će im briga o bolesnicima biti iznad svega. Skoro 2.500 godina kasnije ova zakletva je u Srbiji postala relativna – lekari, barem neki, se o pacijentima brinu u meri u kojoj ne ugrožavaju želje političara.

Jer sve i da predsednik poželi da, u vreme kada su zbog epidemije gripa zabranjene posete, obiđe odeljenje na kome leže teško bolesni mali pacijenti oslabljenog imuniteta, lekari, ali i resorni ministar bi trebalo da tu posetu zabrane odnosno da za takvu aktivnost predsednika i pratećih TV ekipa nađu bolji termin – kada epidemija gripa prođe. Ako to već nisu učinili, morali su da ga, zarad brige o pacijentima, spreče da uđe u sobu bolesnog dečaka, ma koliko to neko želeo. Umesto svega toga, umesto odbrane profesije, stali su u odbranu predsednika objašnjavajući ono što je i laicima jasno – ogrešili su se o zakletvu koju su dali.

Pobeda na izborima nikome ne daje pravo da urušava sistem i sve oblasti života. Ne može predsednik da uređuje pravila lečenja i da određuje šta je u interesu pacijenta. Ali za kreiranje atmosfere u kojoj je i to dozvoljeno predsednik nije kriv - krivi su oni koji su mu to dopustili. Predsednik ne može da odlučuje koga sme, a koga ne da poseti u bolničkoj postelji, ma koliku „neopisivu radost“ pacijentu doneo njegov zagrljaj.

Još gore od toga je nastojanje lekara da naknadno opravdaju grešku, čime su samo potvrdili da im je pozicija mnogo važnija od dobrobiti pacijenata. Najdalje u toj odbrani otišao je ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar. Izjava ministra Lončara da je to bila želja dečaka koji se leči od najtežeg oboljenja "za kojeg je krajnje neizvesno šta će biti “ je, najblaže rečeno, jeziva i neetička . Ali niko od lekara ni takvu izjavu ministra nije osudio, nije ga pozvao da se bar javno izvini roditeljima dece obelele od tumora kojih je mnogo.

Predsednik ne mora da zna da ne sme da ulazi u sobu teško obolelog deteta oslabljenog imuniteta, pogotovo ne u vreme kada su zbog epidemije gripa zabranjene posete. Mogao bi, ali ne mora. Ali svita lekara zajedno s ministrom kojom je bio okružen bi to svakako morala. I morali bi da ga spreče u nameri da uđe u sobu – i to ne mlako i u pokušaju, već da ga zaustave.

Na isti način morali bi da postupe i sudije, policajci, oficiri, novinari… braneći profesiju, etiku, sistem… Morali bi da budu odgovorni pred profesijom, a ne pred predsednikom. Ne ovim predsednikom, nego bilo kojim jer u suprotnom izgovor za  takvo često sramno ćutanje biće koncentrisanje apsolutne moći u rukama jednog čoveka.

Novinari, oficiri, lekari, profesori… biće to bez obzira na to ko je na vlasti. Nedostojno je njihovih zvanja da krše etiku zarad dodvoravanja nekom ko je danas predsednik, a sutra možda neće biti. Ako budu saučesnici u urušavanja svojih profesija, njihova uloga u društvu svešće se na nemo aplaudiranje dok će svi koji dobronamerno ukažu na to da nešto jednostavno nije po propisima biti  proglašeni za mrzitelje. A u tome su, nažalost, najglasniji oni čiji je posao upravo da u određenoj situaciji ukažu na to šta može šta ne može, šta je dobro, a šta ne.

Dok lekari budu branili profesiju i njih će imati ko da leči, dok to budu činili nastavnici i deca lekara će biti obrazovana, dok policija radi svoj posao po zakonima svi građani će biti bezbedni… Borba za profesiju je borba za sistem i jasan je odgovor na pitanje da li se profesionalcima mogu smatrati oni koji ne ustaju u odbranu profesije i gaze njene postulate – danas zbog predsednika, sutra zbog nekog drugog, prekosutra radi lične koristi, zarad političkih ili stranačkih interesa, iz straha ili pukog udvorišta.

Oni koji su deo sistema  i koji su odgovorni da sistem funkcioniše u interesu građana - sudije, tužioci, profesori, lekari... - morali bi da budu odgovorni profesiji, a ne predsedniku. Sve ostalo je samo njihov izgovor za činjenicu da su nemi posmatrači urušavanja sistema, a time i države.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.