Jezik

sr

en

28 godina protesta – zahtevi uglavnom isti

Deo građana Srbije je – uz veće ili manje prekide - proveo 28 godina u kojekakvim protestima. Za sve to vreme, zahtevi su više-manje ostali isti – uređena demokratska država, slobodni mediji, fer demokratski izbori, evropske integracije...

Srđan Ilić: Protest u Beogradu
Foto: Srđan Ilić / Protest u Beogradu

Počevši od protesta 9. marta 1991, preko studentskih 1996, i onih 2000, do „Protesta protiv diktature“, onih „Ne da(vi)mo Beograd“, do poslednjih koji su počeli kao „Stop krvavim košuljama“, a traju kao “Jedan od pet miliona“, deo građana neumorno vadi pištaljke i šeta.

Među današnjim demonstrantima tako ima i onih koji su gotovo ceo život proveli u nadi i očekivanjima. Paralelno s periodičnim demonstracijama, umorni od čekanja boljeg života koji viđaju jedino na televiziji, građani se iseljavaju – pa su i demonstranti, baš kao i stanovništvo Srbije – sve stariji. A zahtevi ostaju isti.

Isti su i akteri na političkoj sceni – Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka, Srpska radikalna stranka... samo sada u pojedinim segmentima preimenovani, otcepljeni, rascepkani...

Pomaci su izvesno napravljeni, ali sudeći prema istim zahtevima – nedovoljni.

Jer svi ti zahtevi su politički, a uspeh svih vlasti dosad je samo u tome da su uspeli da stvore predodžbu politike kao prljavog posla i da kod dela građana stvore sliku o tome da su „svi političari isti“, pa sada pojedini političari ni ne smeju da se obrate na nekim mitinzima.

Tri decenije je uređivanje biračkih spiskova problem. Da je bilo političke volje svih vlasti do sada - problem ne bi bio nerešiv.

Da je bilo koja vlast do sada shvatila najvažniju lekciju - da je sloboda medija neophodna za svako demokratsko društvo više bi se zalagala za slobodne medije, a manje brinula o vlastitom imidžu i slici o sebi koju su kreirali upravo preko „poslušničkih medija“. Jer, osim po društvo u celini „poslušni mediji“ mogu biti opasni i po one u čijoj su službi - preko noći se okrenu, ako im „novi gazda“ ponudi više.

Mediji su ti koji kreiraju javno mnjenje i promovišu sistem vrednosti u jednoj državi. Stvaranje nakaradnog sistema vrednosti kakav je trenutno preovlađujuć u Srbiji, ugroziće pre svega generacije koje bi tek trebalo da nauče šta je ispravno šta nije, šta je pošteno šta nije, šta je kultura, a šta šund

Da je, uostalom, postajala politička svest i ta vrsta političke kulture onda bi i prethodne generacije  bile medijski pismene i ne bi nasedali na spinove i agitprop. A kritično mišljenje je prvi korak ka uspostavljanju istinske demokratije.

Da je bilo volje, korupcija koja je identifikovana kao veliki problem, bila bi u priličnoj meri iskorenjena, građani bi je prijavljivali, a „zvizdači“ ne bi bili incident nego pravilo.

Da nije bilo surevnjivosti među političkim liderima, ne bi se partije delile i od jedne bilo pravljeno dvadesetak... dok je i dalje potraga za „novim licima“u toku. S vremena na vreme pojavi se osoba ili stranka koja da „novu nadu“, koja vrlo brzo splasne – bilo zbog neumoljivog pritiska pojedinih tabloida koji u sprezi sa službama čine sve da ih diskredituje ili nerealnih očekivanja i unutrašnjih sukoba u partijama. Tako je nekoliko izbora imalo svoje zvezde – Dosta je bilo, G17 Plus, Saša Janković i Pokret slobodnih građana, Ljubiša Preletačević Beli, pa čak i Srpska napredna stranka koja nije propustila svoju šansu koja joj se ukazala.

Sve to vreme, promene u demokratizaciji Srbije idu sporo, ulica ostaje poslednje utočište demokratije, a Srbija se kreće pomalo napred, a pomalo unazad.

Kritička svest i društvo oslobođeno straha sprečili bi kretanje unazad. Jer jedan od rezultata velikih demonstracija od pre 18 godina, onih koje su počele upravo zbog pokradenih glasova, a završile se 5. oktobra 2000. bio je da su se građani izborili za vanredne izbore na kojima je pobedu odnela dotadašnja opozicija. Posle dve godine prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić je ubijen. Ubijen je baš zato što je želeo da menja Srbiju.

Od prvih masovnih demonstracija 91. godine prošlo je 28 godina, od ubistva premijera - 16. Da li se Srbija promenila? Nije, jer niko nije imao hrabrosti da menja „takvu“ Srbiju... Mnogi su joj se samo prilagođavali, a „pevaljke“ i „kriminalci“ ponovo su postali idoli mladima... Takva Srbija teško može očekivati napredak kakav je beležen samo u jednom periodu posle demokratskih promena.

Nakon ubistva premijera Đinđića, očekivanja građana su izneverena, a građanima se nude nove priče i nove bajke i nove propuštene godine i nove šetnje po ulicama.

Istovremeno, dok šetaju ulicama, građani ćute kada su ucenjeni gubitkom posla, o čemu se često glasno ćuti, kada su prinuđeni da daju mito kako bi dobili adekvatnu lekarsku negu (o čemu se ponekad govori), pristaju da im se uskraćuju pojedina prava kao što je ukidanje povlastica koje su stekli i pripadaju im, ćute kad ih vređaju, zatvaraju oči pred lažima i manipulacijama, osećaju se nemoćnim i obespravljenim, kao da država nije njihova, već da pripada političarima...

Izvesno je da promene počinje u onom času kada se ne veruje u sve što se čuje i pročita, kada se ne pristaje na nepravde u svojoj okolini, kada se svi bore za profesiju, kada se pobedi strah, kada se lekarima ne odnese ni čokolada...

Borba se ne vodi samo na ulicama, već svakog dana, i u svim oblastima.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.