Jezik

sr

en

Presuda kao opomena: Rafali su ispaljeni 11. aprila 1999. godine – medijska paljba na Ćuruviju počela mnogo ranije

„Većinom glasova sudsko veće donelo je odluku da su Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak krivi jer su po nalogu N.N. lica lišili života Slavka Ćuruviju...“

Odmah nakon početka čitanja presude optuženima za ubistvo čule su se gotovo ovacije iz novinarske sobe u Specijalnom sudu. Sve do danas mnogi su sumnjali da će optuženi uopšte i biti osuđeni. Bila je to važna i dobra vest za svakog novinara danas. 

Pripadnici vrha službe bezbednosti osuđeni su na ukupno 100 godina zatvora. Presuda nije pravosnažna, nalogodavci ubistva nisu otkriveni, izvršilac je, prema presudi, NN lice. I pored svega toga, osuđujuća presuda jasno je pokazala da je vlasnika Dnevnog telegrafa ubila služba državne bezbednosti.

Ko je naredio možda ćemo saznati - jednog dana.

Zločini ne zastarevaju. Rukopisi ne gore. Sve ostaje zapisano.

Zato presuda ubicama Slavka Ćuruvije posle dvadeset godina predstavlja veliki pomak, ali možda i poslednju opomenu svima u ovoj zemlji da je kampanja protiv bilo koga jednostavno neprihvatljiva. Putem državnih medija Ćuruvija je prvo proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, saradnika ko zna koga i ko zna čega. Tačka na takvu kampanju stavljena je - egzekucijom.

Ne, nije Ćuruviju ubio niko od kolega, nije ni učestvao u tom ubistvu, ali jesu stvorili atmosferu u kojoj je ubistvo bilo očekivana, pa čak i logična posledica.

Tekst u Ekspres politici koji je prenet u dnevniku RTS-a stavio je metu na čelo Slavku Ćuruviji. Ne postoji opravdanje za autora i naručioca teksta koje bi danas moglo biti prihvatljivo, kao što sutra neće biti moguće objasniti ako se nakon slične medijske hajke dogodi nešto loše bilo kome.

Reč ne može da ubije, ali može da uništi živote, može da stvori netrpeljivost, može da inspiriše nasilje. Oroz će na kraju povući neko manje važan, on će i odgovarati kad-tad, a sramota profesije ostaje zauvek.

Ne pomaže skrivanje iza uređivačke politike, ne pomaže ni opravdanje da se nije smelo drugačije, jer odgovornost za izgovorenu i napisanu reč nije samo na političarima, nego i na novinarima.

Naslovne strane sa kojih se najavljuju državni udari, politički neistomišljenici predstavljaju kao politički neprijatelji, izdajnici, sa kojih besne izmišljeni ratovi i keze se besni psi, ne mogu doneti ništa osim mržnje i društva u kome će to medijsko nasilje postati i realno. Onda će biti kasno da se postavlja pitanje ko je prvi počeo.

Na dan presude optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije ne sme se zaboraviti da je Ćuruvija prvo proglašen za državnog neprijatelja, za neprijatelja bračnog para Milošević-Marković. Ne sme se zaboraviti ni da ga je, upravo zbog toga, služba bezbednosti pratila. Paraleno sa tim vođena je kampanja putem tada podobnih medija.

Jedanaestog aprila 1999. godine, u 16.45, ispaljeni su rafali, a medijska  paljba na Ćuruviju počela je mnogo ranije.  

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.