Jezik

sr

en

Šta slavimo i čega se odričemo: Kako je propao 1. maj?

Praznici kao što je prvomajski Međunarodni praznik rada ili osmomartovski Dan žena, iako nesumnjivo simboli civilizacijskog napretka, danas se najčešće doživljavaju kao dani u kojima se roštilja ili daju pokloni ženama, a mnogo manje kao ono što oni zaista jesu – dani posvećeni slavljenju solidarnosti i boljih uslova na radu, jednakosti među polovima i sećanje na žrtve onih koji su se izborili da oni budu pravo zagarantovano Ustavom.

Ana Vuković/Mašina: Prvomajski protest sindikata
Foto: Ana Vuković/Mašina / Prvomajski protest sindikata "Nezavisnost", SSSS, i Levog samita Srbije

U maju 1886, desetine hiljada američkih radnika Čikaga obustavilo je rad kako bi istakli zahteve za ograničenje radnog dana koji je trajao od 12 pa do 18 sati, na tada revolucionarnih, a današnjih standardnih osam časova. U okršaju štrajkača i policije u okviru fabrike poljoprivrednih mašina Mak Kormik, ubijeno je šest, a ranjeno čak 50 radnika. Na protestu koji je usledio nakon toga ranjeno je dvesta demonstranata, a poginuli su sedmorica policajaca i četvorica radnika. Organizatori štrajka izvedeni su pred sud gde ih je petoro osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.

Ovaj događaj poznat i kao „masakr na Hejmarketu“, najupečatljiviji je događaj majskih borbi čikaških radnika, a u čast borbe radnika na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. godine, 1. maj je proglašen Međunarodnim praznikom rada.

Međutim, 130 godina kasnije, svetski političko-ekonomski kontekst se drastično promenio – u zemljama koje su nekada smatrane surovo kapitalističkim prava radnika su mnogo zaštićenija i sami radnici mnogo osetljiviji na svako njihovo kršenje. U osiromašenoj Srbiji su radnici uglavnom postali potrošači, a nažalost, i ratnici.

U Srbiji je država praktično postala poslovni partner multinacionalnih korporacija, a sindikati, kao organizacije koje bi trebalo da štite kolektivna prava radnika, izgubile su pregovarački potencijal, a time i kredibilitet među onima koje bi trebalo da štite. Sindikate je načeo rat, a dokrajčila tranzicija. Prečesto „šurovanje“ s poslodavcima dovelo je do toga da radnici sindikatima ne veruju.

Politika razvoja koji se meri isključivo rastom bruto društvenog proizvoda, pozicijom na „Duing biznis listi“, „pljačkaške” privatizacije i tajkunizacija Srbije, podilaženje investitorima zarad brojanja otvorenih radnih mesta doveli su do lošeg i nesigurnog položaja radnika, „minimalnih“ minimalnih plata, loše socijalne i zdravstvene zaštite, nedovoljnog ulaganja u obrazovanje... Atmosfera u društvu u kojoj je sreća imati kakav-takav posao, ne podstiče radnike da istinski čuvaju ono što su neki izborili još pre 130 godina. Radnici su se, bez sindikalne zaštite i solidarnosti, u strahu za posao i egzistenciju, boreći za puko preživljavanje, malo po malo, odricali stečenih prava i preuzimali jednu po jednu obavezu više. Proces je trajao dok im na kraju broj obaveza nije uveliko nadmašio broj prava. Zaboravljajući svoja prava – zaboravili su i važnost 1. maja.

Zbog toga se proslava Praznika rada i slavljenje svega što on zaista predstavlja, pretvorila u svoju suprotnost  - radnici u Srbiji taj dan ne gledaju kao priliku za kolektivno oštrenje borbenog duha i solidarnosti već kao slobodan dan – šansu za preko potrebni odmor i druženje sa najbližima. Radna okruženja koja u najvećem broju slučajeva podstiču takmičenje s kolegama oko ionako minimalne dobiti, ne podstiču solidarnost – a upravo takvo okruženje omogućava da se zanemare prvomajske tekovine.

S druge strane, sindikati koji su nebrojeno puta zahvaljujući paktovima s poslodavcima praktično, umesto zaštitnika radnika, postali mehanizam za njihovo umirivanje, ostali su i bez snage da pokrenu bilo kakve promene i da radnike ohrabre da se bore za svoje interese. U javnom sektoru radnici se uzdaju u partiju, dok je u privatnom sektoru formiranje sindikata kontrolisano, zabranjeno ili obesmišljeno.

Ipak, veliki broj štrajkova i pobuna radnika po Srbiji u prethodnih nekoliko godina govori da i dalje važi pravilo da nužda zakon menja. Kada dogori do nokata, ma koliko spoljašnje okruženje bilo neprijateljski nastrojeno, ljudi reaguju u odbranu svojih egzistencijalnih interesa. Tada se kroz zajedničku borbu stvara i duh solidarnosti, ali su za artikulaciju zahteva i zastupanje radnika – sindikati neophodna institucija.

To što se „radnička klasa“ promenila, što je industrija uništena, a građani Srbije postali jeftini nadničari u fabrikama i serviseri u sektoru uslužnih delatnosti, jesu otežavajuće okolnosti, ali ne menjaju posao koji mora biti obavljen. Ipak, čini se da će proteći „majeva“ dok naslov teksta umesto „Kako je propao 1. maj“ ne bude mogao da glasi: „Kako je 1. maj ponovo rođen“.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.