Jezik

sr

en

Mit o Balkancima - ljubav prema zločincima i ostale dobrote

Hrvatska je članica EU, Srbija i Crna Gora pregovaraju o članstvu, Kosovu je sve navedeno cilj… ali teško da su se bilo koje od ovih država i teritorija i njihovi građani do kraja izdigli iz „vrednosti“ koje su na ovim prostorima dominirale strašnih devedesetih godina. Ako ćemo sve ono što smo čuli prethodnih dana i meseci iz Zagreba, Beograda, Podgorice i Prištine pravdati predizbornom kampanjom ili zaokruživanjem nacionalnog identiteta, onda je to još veći problem, jer građani ili makar većina onih koji glasaju u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu na to pristaju ili čak priželjkuju.

Ratovi devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije odneli su na hiljade života, a oni koji su ubijali s jedne, druge ili treće strane neretko uživaju podršku zvaničnika svojih država, ali i građana, svojih sunarodnika. To se naročito može videti kada se obeležavaju godišnjice zločina u Srebrenici, Oluje ili kada nekadašnje pripadnike OVK pozovu u Hag, nakon čega im popularnost dramatično raste.

Porazno je što do danas među građanima država bivše Jugoslavije nije probuđeno nikakvo saosećanje i bes zbog ubistava ili proterivanja onih sa druge strane, makar i zbog toga što su zločini neopravdano činjeni u njihovo ime. Makar i zbog toga što su neki i sami bili u koži žrtve ili zbog toga što su oni i njihova deca prinuđeni da žive u okruženju kojim se slobodno kreću počinioci zločina – ubice i nalogodavci – dakle opasni ljudi.

Sve to vreme u svim zemljama Balkana vole da gaje mitove o divnim, gostoljubivim ljudima, koji eto, mnogo vole druge ljude, vole da ugoste, da se pokažu… Ne diče se time da u istorijskim okvirima svako malo izbije neki sukob, upravo kao posledica nezavršene prethodne istorije, nerasvetljavanja zločina i nekažnjavanja vinovnika i njihovog proglašavanja za heroje.  

Umesto da ukažu i usmere građane svojih država, ćutke zapale sveće za žrtve sa svih strana i pognu glave, političari dodatno potpiruju vatru i skupljaju poene na zločinima i produbljivanju jazova. Kako to izgleda videlo se na centralnoj komemoraciji žrtvama vojne akcije Oluja u manastiru Krušedol, kada su političari držali govore, preteći onoj drugoj strani, kako bi sada mogli „snažnije da uzvrate“. U Splitu su se na dan kada je u Oluji pobijeno ili nestalo više od 1.800 ljudi, a proterano više od 200.000, slušale ustaške pesme, uzvikivao ustaški pozdrav i sve to u organizaciji grada Splita. Ni malo ljudskosti, empatije i saosećanja sa žrtvama, koji su bili građani iste države, samo „pogrešne krvne slike“.

Sve ovo ukazuje na to da nijednoj od novonastalih država sa ovih prostora, sa Zapadnog Balkana nije mesto u Evropskoj uniji, čije standarde proglašavaju idealom. Jer, da jeste, ćirilica bi se vratila na table javnih institucija u Vukovaru, kako je i presudio  Ustavni sud. Uostalom, kome jedno pismo može naškoditi. Naprotiv, mogli bi da kažu da su bogatiji za jedno pismo.

Da jesu, crkva i država bila bi odvojene, baš kao što i piše u ustavima država na ovim prostorima. Ne bi najviši predstavnici vlasti pokretali inicijativa da se formira jedna crkva u državi, ne bi se donosio zakon kojim bi mogla da bude oduzeta imovina one manje željene crkve, kao što je to slučaj u Crnoj Gori.

Za Srbiju je Kosovo deo Srbije, ali građane Kosova ne bi baš voleli da vide u najvišim državnim institucijama. Pojedini ministri čak ih javno nazivaju pogrdno - šiptarima, bez ikakvog stida, ne smatrajući da su uvredili građane svoje države. I naravno bez ikakvih sankcija.

A na Kosovu već tri godine odbijaju da sprovedu odluku sopstvenog Ustavnog suda, koji je potvrdio da je 24 hektara zemljišta vlasništvo manastira Dečani. Gradonačelnik te opštine rekao je čak da to neće učiniti po cenu gubitka funkcije. Ali zbog toga neće izgubiti funkciju.

Gotovo se sa sigurnošću može reći da pripadnici vladajućih struktura država bivše Jugoslavije koji pozivaju na nacionalizam, mržnju prema onima sa „suprotne“ strane ili čak odbranu ratnih zločinaca neće trpeti nikakve sankcije.

Nije to toliko do njih, više je do građana, koji nikako da pogledaju u svoj novčanik. A kad pogledaju, uzmu pasoš i odu preko granice.

Prema podacima koji su objavljeni u medijima, Srbiju je od početka ovog veka, prema podacima OEBS-a, napustilo 654.000 ljudi. Od kada je Hrvatska postala članica EU iz te zemlje otišlo je više od 250.000 građana, a iz Crne Gore od proglašenja nezavisnosti više od 50.000 ljudi.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.