Jezik

sr

en

Godišnjica Oluje: Kada se plače, a kad idu vesti

„Meni je srce umrlo“ rekla je Ceca Lukić, kada se vratila iz Banjaluke drugog dana od pada Knina. Time je počela velika humanitarna akcija za pomoć prognanima.

Srpske izbeglice posle operacije Oluja, avgust 1995. Foto: Srđan Ilić
Srpske izbeglice posle operacije Oluja, avgust 1995. Foto: Srđan Ilić

Svi koji su tog avgusta radili u Radiju B92 ili su na bilo koji način bili vezani za ovu radio stanicu koju je Miloševićeva vlast deklarisala kao izdajničku i plaćeničku, u najmanju ruku anacionalna, sa neizmernim ponosom sećaju se velike humanitarne akcije koju smo organizovali u tih desetak ključnih dana velikog egzodusa proteranih Srba iz Hrvatske. Na stotine taksista prevozilo je pomoć iz Doma omladine koju su delili prognanima u koloni sve do Banjaluke. Brojni građani su isto činili svojim kolima. Slušaoci su takođe spontano reagovali i vrlo brzo zatrpali prizemlje i međusprat Doma omladine gde su se prilozi sortirali i pakovali u kola.

Ceca Lukić, koja je donela slike iz kolone i inicirala akciju, Bojana Lekić, Milica Kuburović i drugi, kada nisu bili pred mikrofonom, organizovali su volontere, planirale konvoje na veliki Bulevar Arsenija Čarnojevića (kako je put do Knina nazvala Ceca). Preko 200.000 Srba prolazilo je tu rutu bez ikakve organizovane pomoći. Bosanski Srbi takođe su se pakovali, jer je Hrvatska vojska nadirala za izbegličkom kolonom.

Svi smo bili iznenađeni tim blic krigom. Ali najviše smo bili iznenađeni hladnoćom braće u Srbiji, koji ne da nisu pomagali, već su prodavali skupo sendviče i vodu uz ovu nepreglednu tužnu povorku. Pored toga, vlast je zatvorila Beograd kao mogući krajnji cilj prognanika, preusmeravajući kolone ka krajnjem jugu Srbije, Kosovu, krajnjem istoku itd.

To je bilo najjasnije lice lupeškog kvazi-patriotizma Miloševićevog režima.

Naša impulsivna reakcija, koja je bila vrhunac aktvističkog i dobročiniteljskog angažmana Radija B92, postala je vrlo brzo i smetnja režimu. Umesto da dobijemo infrastrukturnu podršku, suočili smo se sa nalozima tadašnjeg gradonačelnika Nebojše Čovića da punkt za prikupljanje pomoći iselimo na Sajam. Pošto je udaljen od centra, znali smo da će to uticati i na efikasnost prikupljanja pomoći, odbili smo da poslušamo, suočavajući se sa mogućnošću zabrane humanitarne akcije. Znali smo da da ćemo pobediti i ako se to dogodi, jer niko ne može zabraniti tolikom broju građana, taksista, volontera u snažnoj empatičnoj provali i želji da pomognu. Bila bi to vrlo neugodna pobuna koju režim sebi nije mogao da priušti.

Nebojša Spaić, kolega koji više nije sa nama, u svom svedočenju izneo je zapažanje da je jedino B92 mogao u jednoj akciji da spoji svoje slušaoce, Žene u crnom i radikale. Više volontera koji su bili svakodnevno sa nama deklarisali su se kao radikali ili desničari, ali su prepoznali jedinstvenu akciju-priliku da pomognu. Mnogi su tada bar malo promenili stereotip o novinarima B92 kao izdajnicima, plaćenicima, anacionalnim…

Danijel Bukumirović, tada slušalac B92, postavio je poruku na tviter:

“Poznajem dosta ljudi koji su kao deca došli u koloni proterani ‘Olujom’. Sve ih vezuje to da su pristojni, pošteni, vredni i umereni. Ne šire mržnju, samo toleranciju. I oni znaju da je Srbija pokazala dva lica tada, i da je ono većinsko bilo solidarno i humano prema njima.

Ja sam sa prijateljima iz kraja skupio 2 tone pomoći i u organizaciji Radija B92 dostavio ih ljudima u nevolji. Osećali smo jaku potrebu da pomognemo ali i stid što ih je Srbija dovela u položaj u kojem su se našli, iako smo bili i protiv rata i protiv Slobe sve vreme.”

Danijel je kasnije postao vrlo angažovani novinar, reporter i urednik u Radiju B92, kao i brojni drugi koji su nam se na različite načine pridruživali tokom devedesetih. Stotine Beograđana je na sličan način pravilo improvizovane punktove ispred samoposluga na prometnim mestima, prikupljalo i donosili nam pomoć koja je vrlo efikasno stizala do onih kojima je bila najpotrebnija.

Pored hrane, mleka, vode bili su neophodni i lekovi a i lekari pa smo i njih ubrzo okupili.

U knjizi „Talasanje Srbije“ Dušana Mašića kroz svedočenja Bojane, Cece, Milice, Danijela, podsećam se i drugih – Slobodana Topovića, Dejana Radojevića…

Bojana Lekić: „Strašno je važno da se zna ko šta radi. Jako je važno da ne izgubiš glavu u tom trenutku. Mi smo uvek znali koje su ekipe na terenu, kada se plače, kada idu vesti. Vojnički smo se ponašali, da budem iskrena. Ja sam stalno vodila taj vanredni program, zato što se ispostavilo, ne znaš da l’ ti bude krivo ili drago, kada konačno zaspim da me Mirković (Saša) budi i kaže da moram da ustanem zato što pada nivo mleka. (količine prikupljenog mleka za slanje u konvoj). Meni je to bio najveći piplmetar za sve vreme mog rada. Danas su mnogo važni ti piplmetri i rejtinzi. Ali za dvadeset godina u ovom poslu meni je najvažnije merenje bio taj nivo mleka. Pa kad nisam vodila program nije bilo mleka. Kad vodim program, za sat vremena ima mleka. Najcrnji piplmetar na svetu…!”

Onima koji su i u toj akciji tražili neke zavere najbolje je odgovorila Borka Pavićević: „Sada, posle Kosova i posle svega, mislim da postoji samo jedan način da budeš normalan – ako možeš, smanjiš patnje onih koji su najviše ugroženi.“

Da ne improvizujem, prepisujem i deo svog svedočenja u Mašićevoj knjizi: „Ono na šta sam bio (dodatno) ponosan jeste naš osećaj da je neophodna još jedna dimenzija u čitavoj priči. Mi smo tada uradili džinglove u kojima smo pozivali građane da čuvaju svoje komšije Hrvate, jer smo znali šta može da se dogodi i da može doći do revanšizma. Mislim da je mnogo ljudi tu učestvovalo, jer su se javljali u kontakt program i govorili kako su otišli do svojih komšija Hrvata da kažu kao mogu da računaju na njih…”

25 godina kasnije pojavljuju se prve simbolične inicijative, pokušaji da se promeni narativ o ratovima i užasnim zločinima.

Ponovo radi hor onih koji su devedesetih podsticali na ratove, sada protiv pacifizma, pokušaja stvaranja osnova za normalizaciju odnosa pa za pomirenje.

Ne shvataju koliko će jaka srpska zajednica u Hrvatskoj mnogo više pomoći i normalizaciju odnosa Srbije sa Hrvatskom, ne potiskujući svo zlo koje se dogodilo za vreme Oluje. Ne negirajući zločine. Upravo suprotno rade i Srpsko nacionalno vijeće i SDSS kroz dinamične komemorativno-dokumentacijske aktivnosti, ovih dana snimaju se sećanja koja dokumentuju događaje puteva Glina-Dvor, mesta Klasnić i Zirovac, Dvor, Glinski Trtnik, palež bez žrtava u Glinskom Selištu. 67 žrtava iz kolone je sahranjeno, od kojih 56 ekshumirano u Donjem Skradu, sedam u Ličkom Petrovom Selu, osam u Komiću, devet u Kijani, svih 15 koji su ostali u Srbu, 16 u Plavnu, 24 u Gruborima, sedam u Maloj Polači. Od kazivača su čuli što se dogodilo u zaseoku Bajići Jovi Bajiću i u Otonu žrtvama Branku i Iliji Sudaru…. Ovo je samo blic izveštaj ekipe.

Siguran sam da će se ovim aktivnostima više uticati na javno mnjenje u Hrvatskoj, nego pretnjama, zatezanjem odnosa, pozivanjem na osvetu

I satanizacijom onih koji pacifističkim putem mogu napraviti više za Srbe u Hrvatskoj, ali i za izbegle, nego status quo koji je zaledio mržnju.

Veran Matić, Javni servis

 

Na 25 godišnjicu Oluje, akcije u kojoj je proterano oko 200.000 i ubijeno više od 1.800 Srba koja i danas opterećuje odnose Srbije i Hrvatske, umesto stava redakcije prenosimo sećanje Verana Matića na te dane – na dva lica Srbije i na to kako su “izdajnici” postali humanitarci.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.