Jezik

sr

en

Nevidljiva država i nevidljivo kolo u čast virusa

Kada je Josip Broz Tito rekao “studenti su u pravu” naivni sudenti zaigrali su kozaračko kolo. Kada je 30 godina kasnije oboren F117 i pored bombardovanja koje bilo u toku, opet je naivni narod igrao kolo na olupinama aviona. Oko spomenika Stefanu Nemanji usred epidemije koronavirusa, kolo je ponovo zaigrao neki narod.  Istini za volju u prva dva slučaja, iako naivni, narod je verovao da je nekakva, makar i Pirova, pobeda izvojevana. U kolu oko Stefana Nemanje i uz najbolju volju teško je prepoznati u koju pobedu su poverovali oni koji su se u kolo uhvatili. U pobedu nad koronavirusom svakako nisu. Ono što su pobedili je zdrav razum (što zakonom nije zabranjeno), ali i zakone ove zemlje – jer nije poznato da je išta učinjeno da se spreči skup koji je uveliko najavljivan na društvenim mrežama i koji je propisima zabranjen. Time je država postala saučesnik u ruskom ruletu oko spomenika ruskog umetnika u drugom zabeleženom okupljanju na istom mestu poslednjih meseci, tokom trajanja zabrane okupljanja.

Kolo kod spomenika Stefanu Nemanji usred epidemije Foto: Twitter/printscreen
Kolo kod spomenika Stefanu Nemanji usred epidemije Foto: Twitter/printscreen

Kolo ili oro je igra nastala davno, u vreme kada su stari Sloveni verovali da će se, ako se oni u kolu okreću, i Sunce srećnije kretati. Slavilo se i slaviće se kao potreba ljudi da pokažu da su zbog nekog događaja veoma sretni i igraće se kola i vekovima kasnije, zato što su neki važni dogovori postignuti, zato što su neke male i velike pobede izvojevane. Kolo vodi kolovođa, a najmanji najčešće i najbolji igrač, koji čeka svoju šansu zove se “kec” i nalazi se na kraju kola.

Zvanično  se ne zna ko bio je kolovođa u igri oko najnovnijeg i najvišeg spomenika u Srbiji, ali zna se ko je na “kecu” - virus koji hara celim svetom, opasniji od novog koronavirusa koji šire teoretičari zavera prkoseći nauci. Virus koji šire homofobi prkoseći prihvatanju različitosti, ksenofobi prkoseći slobodi za svakoga… virus ludila koji uspešno pobeđuje zdrav razum. Taj virus još nema ime, ali ima sva obeležja epidemije. Umesto borbe protiv njega, država saučestvuje – oni koji su skup morali da zabrane, spreče ili rasture imali su, izgleda, važnija i pametnija posla. I umesto da sa TV ekrana svakodnevo gledamo priloge o važnosti vakcinisanja i primene propisanih mera, o neumoljivosti države da primeni ono što je sama propisala, drugi su tonovi najglasniji.

U istom kolu našli su se oni koji ne veruju u virus, oni koji se protive što u Srbiju dolaze ljudi bežeći od nevolja iz svojih zemalja, i oni koji su protiv istopolih zajednica, tobož braneći tradicionalnu srpsku porodicu. I reći će zdravorazumni, njima i jeste mesto u istom kolu, ali za kolo ovo nije ni mesto ni vreme.

Dok nose transparent na kome piše “Hoću da rađam Srpčiće” oni koji su se u kolo uhvatili ne shvataju svu bizarnost fotografije koja će preplaviti mreže. Protiv istopolnih brakova, ispod trasparenta stoje dva muškarca. Kome su oni slali poruku - nije jasno. Možda su ljuti na nauku koja, bar za sada, ne može da im omogući da se “ostvare u ulozi majke”, pa makar i obećavali da će samo Srpčiće rađati.

S iste strane stalo je i 212, kažu  intelektualaca, a izvesno onih koje smo i sami priznali kao javne ličnosti. Možda nisu bili fizički u kolu, ali su sviraju u istu frulu. Traže da se zakon o istoplonim zajednicama ne usvaja i time navode da štite pravo na slobodu i budućnost naroda. Dakle, sloboda prema tom tumačenju je ograničiti pravo na slobodu drugom samo zato što nije isti kao vi. Daleko su čovečanstvo odvele ovakve ranije proklamovane ideje, ali to je istorija iz koje valja učiti ako nećemo da ponovimo iste greške. Izgleda da još nismo spremni da zagrejemo stolicu, ali smo zato spremni da sve stavimo u isti koš, i zaigramo u istom kolu.

Opravdanje da su skupovi protiv kovid mera najavljeni u 50 gradova u svetu, pa je jedan eto održan i u Beogradu, “ne pije vodu”. Jer zakon je isti za sve, a okupljanje je zabranjeno. Ipak, niko nije reagovao. A koreografija je uvežbavana u neurednoj koloni koja se kretala nekoliko kilometara od Trga republike. Kako su im svi nadležni dali dovoljno vremena, nakon nekoliko sati kolo kod spomenika dobilo je pravi, tradicionalni oblik. A za to vreme nije bila suspendovana zabrana okupljanja. Da je frizer juče ulepšao neku gospođu platio bi kaznu, ali za inspekcije i policiju hiljade ljudi na ulici bili su nevidljivi. Dakle, u kolo u paralelnoj relanosti uhvatili su se i policajci i inspektori i dvadesetčetvoročasovno jedinstveno obezbeđenje spomenika. U tom kolu dvostrukih aršina svi igramo i opasno se sudaramo.

I već smo se navikli da se u nedostatku dobrog programa repriziraju stari filmovi i serije, ali neke reprize jednostavno dosade, a ova je po staroj narodnoj dosadila i bogu i ljudima.

Epidemiološke mere u Srbiji su ponovo kasnile i na to kolo smo se se izgleda svi navikli jer četvrti talas potapa zdravstveni sistem, zlokobni respiratori su ponovo uključeni, godinu dana neki lekari nisu skinuli skafandere ispod kojih se jedva diše, za smrt nam ne treba veza, ali za sahrane se traži termin više. 

U slavu čega se igralo kolo oko spomenika Stefanu Nemanji, u slavu tačno četiri hiljada i devetstotina zvanično potvrđenih žrtava koronavirusa koliko je do subote registrovano u Srbiji ili za slavu onih koji će im se nažalost neminovno pridružiti i kojih će zbog ovakvih događaja biti još više.

Ako i ne verujemo naučnicima koji su uspeli da učine istorijski poduhvat i obezbede vakcine, ako više verujemo teorijama prema kojima neko nije filantrop nego pomaže pravljenje vakcina kako bi čipovao Slavicu i saznao šta kuva za nedeljni ručak, možda će pomoći pogled preko plota u dvorište u kome je ovog vikenda zaista bilo razloga za slavlje.

Zbog pobede nad koronavirusom i zbog vraćanja u normalan život slavilo se u Izraelu, u kome su građani verujući nauci zavrnuli rukave i primili vakcine. Nevidljivi neprijatelj je stavljen u obruč, kovid bolnice su zatvorene i pobeda je, barem se tako čini, zaista za pesmu i igru. Pritom, lični primer u vakcinaciji su dali svi, a oni koji nisu vakcinisani suočili su se sa ograničenjima.

A u Srbiji ostaje da važi stara poslovica “da dinar da uđe u kolo, daće dva da izađe”. Ova igra je međutim opasna i dinar je samo metafora, u ovom slučaju za život, a njega niko nema dva.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede - što je zabranjeno i zakonima Srbije.