Jezik

sr

en
Serijal: MREŽA - ŠVERC CIGARETA

Transkript prve epizode

Zabranjena tema

Strah koji je '90-ih vladao zbog iživljavanja Marka Miloševića postoji i danas. Mnogi koji ga poznaju ili su išli s njim u školu odbili su da govore za emisiju Insajder. Obrazloženje je uglavnom bilo - nisam spreman da ponovo prolazim kroz pakao. Ipak, u ovoj emisiji na osnovu informacija do kojih smo došli čućete sve o Marku Miloševiću, o bahatosti, iživljavanju, bogatstvu i švercu. Protiv njega ne postoji nijedna krivična prijava i Marko Milošević je danas slobodan građanin ove zemlje. 

Iskaz bivšeg šefa DB-a, Radomira Markovića 2001: Nakon 5. oktobra na poziv i molbu Miloševića omogućio sam redovnim i legalnim putem bezbedan izlazak iz zemlje Marka Miloševića, njegove supruge i deteta. Nisam, iako sam bio u situaciji omogućio da se uz pomoć DB-a iz zemlje iznese novac za Moskvu. Poznato mi je da je to za Miloševića uradio Dragan Karić, koji je lično odneo novac u Moskvu redovnim letom kompanije Aeroflot iz Beograda. Po mom mišljenju, a o čemu me je upoznao i Mihalj Kertes, reč je o dva miliona maraka.

B92: Sin bivšeg predsednika Slobodana Miloševića Marko Milošević rođen je '74. Postao je milioner dok je država bila u ratu, dok je nacija bila sve siromašnija i dok su hiljade izbeglica pristizale u zemlju. Marko je od šverca cigareta zarađivao milione maraka mesečno, dok je u Srbiji, koja je rešavala nacionalno pitanje, prosečna plata lekara ili profesora bila nekoliko maraka. Period njegovog odrastanja obeležili su ratovi i hiperinflacija. U takvom sistemu uništene su sve vrednosti, pa su tako početkom '90-ih ratnici, lopovi, pevaljke i kriminalci postali elita ove zemlje. 

Željko Ražnatović Arkan kao vrhunski autoritet i simbol moći postaje idol mladima. Turbo/folk ,oružje, sponzoruše, viski, marlboro "petica" postaju statusni simboli jednog vremena čije je naličje Vukovar, Sarajevo, Knindže, Škorpioni i Beretke. Sve je to, kako će se ispostaviti kasnije, imalo uticaja i na sina najmoćnije porodice u zemlji, Slobodana Miloševića i Mire Marković.

Pesma Mitra Mirića "Ne može nam niko ništa" postaje simbol vladavine Miloševićeve ere, kako crvenim beretkama na ratištu, tako i na aerodromu u Surčinu, gde je Marko vozio sportske automobile. Pehare za dobru vožnju su mu dodeljivali predstavnici Vlade, rukovodstvo JAT-a i Aerodroma Beograd. 

Slobodan Milošević, 2000: Moj sin Marko sve što je uradio u životu uradio je sopstvenim rukama. Od 16 godina se zaposlio u Požarevcu jer nije mogao da izdrži da bude ovde sin predsednika Republike i medijske pritiske. Otišao je tamo u naš rodni grad, zaposlio se, znate šta da radi, da nosi gajbe s praznim i punim flašama za jednu kafanu za 5.000 dinara mesečno jer je takav čovek, jer je želeo uvek da bude samostalan. A posle je vozio trke za nekoliko klubova, pa šta mislite, da sam mu ja mogao pomoći da vozi trke? 

B92: Početkom '90-ih kada je najveći deo Srbije bukvalno gladovao, Marko se hvalio uništavanjem skupih automobila. Govorio je - tata se ljutio kod prvih 15 uništenih vozila, a posle više nije ni obraćao pažnju. Komentar na moderno ponašanje svog sina imala je i Mira Marković. "Moj sin vozi 250 na sat i javlja mi se preko pejdžera da me voli, tušira se četiri puta na dan, čudi se časovniku sa arapskim brojevima i tek je pre dve godine počeo njima da se služi."

Auto-trke postaju Markov hobi početkom '90-ih, kada počinje da se druži s Vladom Kovačevićem Trefom. To poznanstvo uvešće Marka i u šverc cigareta. Naime, prema našim informacijama, Tref u početku zloupotrebljava to druženje i zahvaljujući pomoći porodice Milošević preuzima šverc cigareta. Marko u to vreme postaje član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Tref kupuje Marku skupe automobile koje ovaj počinje da lupa i uništava demonstrirajući tako moć i silu. Zauzvrat Marko njemu uz pomoć roditelja obezbeđuje fri-šopove koji su zapravo maska za šverc cigareta. 

U to vreme, prema informacijama do kojih smo došli, Tref Marku daje džeparac, ali Marko ubrzo postaje nezadovoljan jer mu to nije dovoljno novca. Tada Trefovi konkurenti, kao što je Dušan Zabunović, vlasnik MPS-a, nude Marku procenat, a ne samo džeparac i tako prema jednoj verziji dolazi do saradnje Zabunovića i Marka Miloševića. Marko počinje da zarađuje desetine hiljada maraka dnevno. Tref je shvatio da mu milioni izmiču i ubrzo dolazi do pomirenja njih dvojice, pošto je Tref Marku ponudio biznis pola-pola. Posledica novog druženja bilo je svakodnevno ubacivanje šlepera u Srbiju uz pomoć svih državnih organa koje je koordinirala Mira Marković. 

Moć novog prijateljstva Marka i Trefa prvi od konkurenata osetio je Dušan Zabunović, kom je srušen unosan fri-šop na granici s Makedonijom, vredan više stotina hiljada maraka. Na istom mestu izgrađen je novi, kompanije Interspid, iza koje je stajao Marko Milošević. Prema jednoj verziji, Zabunovićev fri-šop je sravnjen sa zemljom zato što je pokušao da ucenjuje Marka kada je ovaj prekinuo saradnju i počeo novi biznis s Trefom. Tada se Marko požalio roditeljima koji su zahtevali da se hitno interveniše i isto popodne MUP bagerima ruši fri-šop MPS-a bez rešenja i sudske odluke. Prema drugoj verziji, do rušenja dolazi pošto je Dušan Zabunović '95. odbio da Marku proda svoj fri-šop. Kertes je poslao buldožere i sa zemljom sravnio objekat. Dušan Zabunović odbio je razgovor za Insajder uz tvrdnju da nikada nije imao saradnju s Markom Miloševićem, već samo probleme. "Neću da vodim nikakve ratove, imam miran život i ne želim da govorim ništa na tu temu", rekao je Zabunović. 

U međuvremenu, odnosi Marka i Trefa se pogoršavaju jer tržište počinje da se smanjuje pošto Crnogorci van Marka rade isti biznis. Mira Marković tada traži da se krene u napad na Mila i njegove.

Iskaz bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića 2001: Opšte poznata stvar je bila u policijsko bezbednosnim krugovima da je Marko Milošević bio u bliskim vezama sa određenim kriminogenim strukturama iz zemlje i inostranstva i da je uz pomoć šverca cigareta koji je vodio postao jedan od najvećih dilera te robe, ostvarujući milionske devizne prihode. 

B92: U intervjuu Nedeljnom telegrafu 19. februara '97. Bob Radović, predstavljen kao kralj šverca cigareta u Crnoj Gori, izjavljuje: "Ako se čudite odakle cigarete na ulici u Srbiji, bolje da pitate gospodina Marka Miloševića. Marko Milošević je trenutno najjači diler cigareta u Jugoslaviji." 

24 sata po objavljivanju ovog intervjua ubijen je vlasnik Interspida Vlada Kovačević Tref. To ubistvo do danas nije razrešeno. 

Borivoje Tanić, kum Marka Miloševića, za emisiju Vojislava Tufegdžića na B92, 2001: Marko cigare nije prodavao ni u Madoni, veze nema s cigarama, veze nema s tom akciznom robom, to mogu da potpišem, čak sam spreman ako se dokaže da je Marko radio s cigarama idem u zatvor umesto njega, eto, ako je Marko Milošević radio s cigarama. Pusti me priče sada radio je tamo neki, pa viče - radim za Marka, i to, ali Marko kao Marko to radio nije. 

B92: Kako saznaje ekipa emisije Insajder, policija je od sredine '90-ih vodila nekoliko istraga o švercu cigareta na državnom nivou, ali saznanja do kojih su dolazili nikada nisu izašla dalje iz policije, niti je pokrenut bilo kakav krivični postupak. Prema našim saznanjima, odmah po završetku akcije Sablja specijalnom naredbom Dušana Mihajlovića počela je još jedna takva istraga, tajna akcija Mreža. Rezultat te akcije bila je najtemeljnija analiza šverca cigareta i umešanosti države u taj posao. Radna grupa čije je formiranje zvanično zavedeno 1. juna 2003. radila je analizu za period od 1996. do 2000. i sarađivala s policijskim službama u 10 zemalja. Stepen tajnosti je bio toliki da ni Mihajlovićev zamenik Nenad Milić nije znao za postojanje akcije. Podaci koji su prikupljeni bili su dovoljni za pokretanje krivičnog postupka. Jedna kopija urađena je, kako se tvrdi prema policijskom izveštaju, i za potrebe IV Opštinskog tužilaštva u Beogradu. U tom tužilaštvu međutim, kažu da nikada nisu ništa slično dobili. 

Dušan Mihajlović nije imao vremena za razgovor na tu temu. Prema našim informacijama, po tom izveštaju nikada nije postupano, a nakon promene vlasti izveštaj o švercu cigareta došao je u ruke Dragana Jočića, ali se o tome i dalje ćuti. U čitavu mrežu šverca cigareta uključene su brojne danas uspešne firme i pojedinci. Insajder će se tom temom baviti detaljnije u nekoj od narednih emisija. Na osnovu naših saznanja i informacija, sledi rekontrukcija jednog od primera kako je Marko Milošević bio umešan u šverc i na koji način je zaradio milione.

"Zvanično uvezene cigarete stizale su najpre u fri-šop na graničnom prelazu Kelebija. Tu bi se razdužile i obezbedili bi se papiri da su navodno prodate u bescarinskoj zoni. Konvoji su zapravo išli u carinski magacin u Subotici ili u auto-servis u vlasništvu firme koji se nalazi na Banovom Brdu, a odatle na ulicu, gde su prodavane za gotov novac." 

Mnogo veće količine cigareta stizale su na tržište klasičnim krijumčarenjem. Tokom 1996. i 1997. cigarete su stizale preko Bugarske, a u ceo posao bili su umešani brojni carinski radnici i špediteri. 

"Preduzeće Inex global sa Kipra, čiji je vlasnik Marko Milošević, uputilo je u bugarsku luku Burgas brod Natalemar natovaren cigaretama. Te cigarete ulaze u Bugarsku kao tranzit, papiri pokazuju da su namenjene preduzeću Tref iz Beograda. Kada ove cigarete kamionima stignu na granicu sa Srbijom carinskim papirima se pretvaraju u nameštaj i proizvode od drveta koji navodno putuju za Mađarsku. Međutim, cigarete stižu u Srbiju, a proverama je utvrđeno da nameštaj o kom govore carinski papiri nikada nije ušao u Mađarsku. 

U ceo posao koji se na ovaj način odvijao više godina uključena je špedicija Šop i više carinskih radnika na graničnom prelazu Dimitrovgrad. Policija je utvrdila da je carinik Nikola Smiljanić u saradnji s braćom Petrov koji su vlasnici špedicije sačinjavao potrebnu dokumentaciju koja je korišćena kako bi se prikazivalo da u zemlju ulazi druga roba, a ne cigarete." 

Važnu ulogu u švercu cigareta imale su, prema policijskim podacima, i državne institucije, Savezna uprava carina, odnosno Mihalj Kertes i DB, odnosno prvo Jovica Stanišić, pa onda i Radomir Marković. 

"Podatke do kojih je došla policija praktično potvrđuje i iskaz bivšeg direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa dat na saslušanju 17. aprila 2003. Kertes je rekao da ga je supruga bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Mira Marković često zvala telefonom i zahtevala da se u zemlju bez kontrole propusti roba koja ulazi za preduzeće Tref Rent a Car. Kamioni tako nikada nisu kontrolisani, carinici se nikada nisu bavili papirima niti su se pitali šta se zapravo i u kojim količinama uvozi u zemlju. Detaljna uputstva o graničnim prelazima i kamionima Kertes je dobijao od Bojane Bajrušević. Kertes je naloge najčešće sprovodio preko Lazara Šarca, koji je u to vreme bio upravnik carinarnice zadužen za granični prelaz Gradina." 

S Bojanom Bajrušević nismo uspeli da stupimo u kontakt, ali ćemo u nekoj od narednih emisija pokušati da čujemo i njenu stranu priče. Bojana Bajrušević bila je na listi osoba kojima je zbog bliskosti režimu bio zabranjen ulazak u Evropsku uniju i SAD. Milošević joj je, međutim, obezbedio diplomatski pasoš 2427 koje je izdalo Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova. Prema podacima do kojih je došla Hrvatska obaveštajna služba, Bojana je imala italijansku vizu s radnom dozvolom. Hrvatska služba je došla do saznanja da je Bojana Bajrušević ugovarala sve poslove s TDR-om boraveći u Sloveniji i Italiji. Registrovani su njeni boravci u Rovinju, gde je odsedala u službenoj vili TDR-a. Prema informacijama do kojih je došla ekipa Insajdera, posao Marka Miloševića bio je predmet interesovanja i Hrvatske obaveštajne službe.

"Marko Milošević je od 1996. bio na čelu firme Tref Rent a Car. Policija je utvrdila da je firma koja se prvo vodila na pokojnog Vladu Kovačevića Trefa, a kasnije na njegovu ženu Bojanu Bajrušević, od 1996. do 2002. imala promet cigareta vredan 76 miliona evra. Cigarete su kupovane direktno od proizvođača ili je korišćen niz of-šor kompanija među kojima su Feroglas iz Lihtenštajna, Prima trejding iz Ciriha i BVA, registrovana u Delaveru u SAD. Za period od šest godina firma Tref platila je državi vrlo simbolične iznose poreza. Nekoliko of-šor kompanija praktično su bile fiktivni posrednici za kupovinu cigareta i korišćene su za prikazivanje znatno uvećanih cena cigareta. Porez na dobit nije plaćen pošto je sav novac koji je preduzeće zarađivalo trgovinom ostajao u stranim bankama na računima fiktivnih kompanija. Za sve kompanije i sve račune koji su se nalazili u Mađarskoj, Švajcarskoj i Sloveniji ovlašćeno lice bila je Bojana Bajrušević. 

Istovremeno, novac zarađivan ilegalnom trgovinom iz zemlje je iznošen i u koferima. Osoba zadužena za to bio je tadašnji direktor firme Tref Vladan Vukin, koji ga je najčešće deponovao na nekoliko računa otvorenih u Postabank u Segedinu." 

Postojala su dva načina da cigarete ilegalno izađu na tržište. 

"Hrvatske tajne službe po nalogu funkcionera među kojima je najistaknutiji bio Miroslav Tuđman, do 1998. prikupile su niz podataka o poslovanju Tvornice duhana Rovinj, a cilj im je bio da trgovinu i šverc cigareta stave pod svoju kontrolu. Došli su do saznanja da Tvornica preko firme Rovita cigarete prodaje Miloševićevoj firmi Feroglas iz Lihtenštajna. Cigarete su isporučivane u bescarinsku zonu Kopar u Sloveniji, odakle bi i morskim i kopnenim putem putovale u Srbiju, Crnu Goru, Kosovo i Bosnu. Hrvatska služba došla je do saznanja da posao Marka Miloševića tada štiti Jovica Stanišić. Stanišić je čak neke druge usluge Tvornice koje nisu bile u vezi s Miloševićem naplaćivao preko firme Rovita. Kako se navodi u dokumentu, rukovodstvo hrvatske službe bilo je ljuto zbog ovoga, u strahu da bi se otkrivanjem takvih veza Hrvatska mogla kompromitovati." 

Glavno balkansko tržište cigareta bila je Srbija. Izračunato je da se u Srbiji za cigarete troši više od četiri miliona maraka dnevno i za to tržište počela je glavna borba posle raspada SFRJ. Šverc cigareta iz Rovinja u Srbiju funkcionisao je sve vreme rata. Mesečno je iz Rovinja u Srbiju stizalo 50 šlepera cigareta. Zarada od jednog je između 300.000 i 500.000 maraka. Ante Vlahović, direktor TDR-a, i Milošević tako su na mesečnom nivou zarađivali do 25 miliona maraka mesečno. Srbija od toga nije imala ni dinara pošto su cigarete ulazile bez carine i poreza. Sve je prodavano na crno preko mreže koju je takođe kontrolisao Marko Milošević. Poređenja radi, Ante Vlahović s kojim je Marko radio, danas je najbogatiji čovek u Hrvatskoj i njegovo bogatstvo procenjuje se na 360 miliona evra.

Iskaz bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića 2001: Političku moć porodice Milošević-Marković i njihovih stranaka SPS-a i JUL-a pratila je stalna želja za enormnim ekonomskim bogaćenjem, čemu su posredno na ruku išle uvedene sankcije. Činjenica je da je u tim poslovima državni šverc cigareta predstavljao najveći izvor prihoda kojima se pokrivao deficit u državnom budžetu i da je o korišćenju i trošenju tih sredstava najbolje upoznat Mihalj Kertes. 

B92: Svedoci kažu da Marko Milošević u stvaranju poslovne imperije nije birao način, ne prezajući ni od otimačine, pretnje, ucene. Dok su građani Srbije u protekloj deceniji prodavali i najnužnije da bi preživeli, Marko je za nekoliko godina stvorio bogatstvo koje se procenjuje na milione maraka. Pored diskoteke Madona, opremljene najsavremenijim tehničkim uređajima, u Požarevcu je posedovao prodavnicu tehničke robe Sajbernet, pekaru i piceriju, radio stanicu, internet-provajding centar i sportsko-rekreativni centar Bambilend. U centru Beograda je otvorio luksuznu parfimeriju Skandal, a na granici s Makedonijom i Mađarskom fri-šopove. 

Slobodan Milošević 2000: Ja se svojim sinom Markom ponosim. 

Mira Marković 2000: Mi smo porodica koja nema razvijeno osećanje za materijalne vrednosti. I da smo mogli da se obogatimo, nismo mogli, ali i da smo mogli, verovatno ne bismo ni učinili to jer smo takva porodica. Postoje porodice kojima su materijalna dobra važna, postoje ljudima kojima nisu, mi spadamo u te druge. 

Milica Gajić, kao i mnogi drugi koji su bili bliski Marku Miloševiću, odbili su razgovor za Insajder. Supruga Marka Miloševića, međutim, 2001. je tvrdila da Marko nije zaradio nikakve milione. 

Milica Gajic za emisiju Vojislava Tufegdžića, jun 2001: Marko Milošević nije milioner. 

B92: Da li je bogat čovek? 

Milica Gajić: Pa, znate kako, ja ne znam šta su kriterijumi bogatstva, verujte mi. Ne mogu na to pitanje da vam odgovorim, ne znam šta za vas znači biti bogat čovek. 

Prema iskazu Radomira Markovića Dragan Karić je izneo novac iz zemlje i odneo Marku koji se, kako se pretpostavlja, nalazi u Moskvi. 

Genadij Sysojev, spoljnopolitički komentator Komersanta: Kad su ruski novinari, ruska štampa krenula tragom tih para, znači logično došli su do teme šverca duvana i uloge Marka Miloševića u tome, pa je bila cela serija članaka, čak su ljudi, novinari išli su u Beograd da istražuju, ruski novinari, o tome i posle su pravili izveštaje o tome. Ključna teza je bila da sve konce u svojim rukama je držao, znači tog duvanskog biznisa, držao je u svojim rukama upravo Marko Milošević. Znači, nije se moglo na veliko da se bavi tim biznisom, a da ne budeš bez neke takozvane dozvole Marka Miloševića. Znači, i ljudi koji su pokušavali da se otrgnu kontroli znači oni su ili bili ubijeni, recimo ili su morali da napuste zemlju, ubijeni kao Bokan ili su morali da napuštaju zemlju kao Subotić ili bilo ko. Znači, suština, glavna teza koja se pojavljivala u ruskoj štampi i koja je bila vezana za nestanak tih milijardi, za te pare Miloševića, bila je da su te pare bile stvorene recimo preko šverca cigara i to je sve držao u svojim rukama Marko Milošević.

Rekonstrukcija na osnovu transkripta razgovora koje je prisluškivala Hrvatska obaveštajna služba, 2002. objavljenih u hrvatskom listu Globus. 

Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni? 

Sloba: Ti si budala, bre, to je nezdravo. 

Marko: Pa, da, bezveze, treba da bude 18, to je prava stvar. 

Sloba: Ne sme preko 30, što se, bre, zezaš? 

Marko: Što da se ne sme, kupam se na 40. 

Mira: Kaži mami šta radiš? 

Marko: Mama, znaš kakva je milina ovo podno grejanje u kupatilu i svuda okolo, nema ono staneš bos nogom, pa se zaledi stopalo, niotkud ništa ne duva.
 

B92: Osim visoke temperature u bazenu, tadašnjeg predsednika Miloševića brine i Markova odluka da ode na plastičnu operaciju ušiju. 



Sloba: Dobro, lepi moj, slušaj Marko, ja sam razgovarao s jednim doktorom, malo sam razmišljao svojom glavom, ti to uopšte ne treba da operišeš. 

Marko: Ćao, tata, mislim, znao sam da ćeš... 

Sloba: Čekaj malo da ti objasnim nešto. Znaš zašto tebi to sad izgleda tako? Tebi to tako izgleda, jer si ti užasno mršav i svaki magarac u tvojim godinama izgleda tako, čim se malo popuniš, što se kaže, stabilizuješ to će sve da legne kako treba. Prema tome, svako nasilje nad prirodom je glupo, a drugo, lep si k'o lutka na tatu, nemoj da se zajebavaš. 

Marko: Tata... 

Sloba: Ja sam protiv, ja sam roditelj. 

Marko: Odlično, i ja sam za i ja sam punoletan.

B92: Jedan od primera otimanja imovine je zgrada koja je porodično vlasništvo porodice Kuzmanović iz Požarevca. Kuća je do '45. pripadala porodici Kuzmanović sa svim postojećim lokalima, pa i lokalom koji se popularno zvao pekara Marka Miloševića. Taj lokal je opština 1987. dala na korišćenje firmi Angropromet tekstil. Ugovor je potpisan pod vrlo striktnim uslovima bez prava raspolaganja i bez vlasništva. Problemi počinju kada se Marku Miloševiću svideo lokal u kom je kasnije otvorio pekaru. Zbog njegove želje i zahteva firma Angropromet tekstil, iako nije imala pravo to da uradi, uknjižila je vlasništvo 1. januara 2000. kako bi mogla da napravi kupoprodajni ugovor s Markom Miloševićem. 

Vojin Kuzmanović, vlasnik nacionalizovane imovine: Kažu da je gospođa Marković zvala sud i rekla da se to uknjiži. Normalno, to ne mogu da tvrdim, ali na osnovu nekih izvora iz suda, ljudi koji rade u sudu kažu da nisu hteli to da urade, ali na intervenciju gospođe Marković su to uradili. Eto, to je znači... nisam bio prisutan, ali mogu da verujem ljudima koji rade u sudu. 

Ko god se malo razume u pravo može da shvati koliko je to nepravno bilo i posle toga je on normalno bio u vlasništvu toga do 5. oktobra 2000. Bekstvom iz zemlje sve je to palo, ta pekara je doživela sudbinu isto kao svi objekti u Beogradu i Požarevcu koje je on imao, međutim, nije bila toliko razrušena zato što je svet ovde, tih 10.000 ljudi, 15.000, koji su demonstrirali, znalo da to zapravo nije njegovo i praktično to je jedini razlog što nije demolirano. 

B92: Kuća porodice Milošević nalazi se u centru starog grada u Požarevcu. Posed na kom su izgrađene veći je od pola hektara, a nekada je to bio elitni kraj grada u kom su živele brojne građanske porodice, među njima i dvojica srpskih vojvoda. Iako je bilo planirano da se na tom prostoru izgradi kulturno-istorijski kompleks, porodica je uz svesrdnu pomoć opštinskih vlasti tokom '90-ih došla do zemlje koja je prethodno praktično otimana od pravih vlasnika. Dokumentacija do koje je došla ekipa Insajdera pokazuje da se kuća Marka Miloševića nalazi na delu zemljišta na kom je mogao biti izgrađen samo istorijski spomenik. Naime, od 1981. Mira Marković je vlasnik placa od nepunih 12 ari jer ga je dobila kao poklon od tetke. Parcela će, međutim, iz godine u godinu neprestano rasti. Još '89. opština Požarevac odlučila je da u ovom delu izgradi etno-park. Tada od porodice Jacić oduzima plac veličine 32,47 ari. Međutim, 11. marta 1994. Skupština opštine Požarevac donosi odluku da na tom potezu napravi kulturno-istorijski kompleks. U tom periodu je Slobodan Naumović Marku Miloševiću poklonio nešto više od pet ari placa samo za njega, dok je 12 ari poklonio opštini Požarevac. Marko Milošević dodatno '98. na licitaciji kupuje 13,48 ari placa za 388.000 dinara. Tako je za nekoliko godina porodica Milošević od početnih 12 ari stekla pola hektara zemljišta, zbog toga što je, kako se vidi iz dokumentacije do koje smo došli, opština građanima oduzimala zemljište s jednim obrazloženjem i namenom, a posle toga to isto zemljište davala porodici Milošević bez ikakvog obrazloženja. 

O bahatosti porodice Milošević svedoče i stenogrami prisluškivanih telefonskih razgovora koje je presretala Hrvatska obaveštajna služba '97. i '98. Početkom '97, dok traju studentske demonstracije i dok je prosečna plata u Srbiji nekoliko desetina maraka, Marko Milošević se uselio u novu kuću s bazenom.

B92: Vladavinu porodice Milošević-Marković obeležilo je iživljavanje i bahato ponašanje njihovog sina Marka Miloševića. Požarevac je tada bio zabranjen grad. 

Radojko Luković, član Otpora: Nalazimo se na mestu gde sam ja pretučen 2. maja, a upravo cela priča je počela prekoputa u kafeu Pasaž, gde su Markovi radnici Madone uzeli Dragana Milovanovića Tozu i maltretirali ga, prisiljavajući ga da potpiše pristupnicu za JUL, gde sam ja naišao... pre toga sam čuo da ga maltretiraju i namerno došao tamo i rekao im - pustite momka ima pravo da misli svojom glavom, to što će potpisati za JUL ne znači da će glasati za vas. 

Ja sam potrčao i došao do ovog mesta, više nisam imao snage da trčim, a onda su me oni savladali i počeli da me šutiraju i bio sam bez svesti tako da se dalje ne sećam. 

Momčilo Veljković, član Otpora: U jednom momentu je došao beli BMW podgoričke registracije i iz auta je izašao stariji brat Milana Lazića Saša Lazić u kratkim pantalonama, s pištoljem u ruci, koji je trčao prema meni sav usplahiren i vikao - pobiću vas, majku vam jebem, što ste došli ovde, ko ste vi, plaćenici jedni, jebem vam mater ološku i izdajničku i krenuo je prema meni. Počeo sam da smirujem Lazu, jer sam ga znao iz viđenja - stani, Lazo, mi nismo došli da se tučemo nego da vidimo šta je. I on na to moje upozorenje nije stao nego je krenuo pištoljem i drškom pištolja me je nekoliko puta udario u glavu i počelo je to gušanje, Milan Lazić je ustao i u tom gušanju mi je iscepao majicu u kojoj sam bio, majicu Otpora s pesnicom. Kako mi je krv lila niz lice ja sam mahinalno tada, da li je to nagon za samoodbranu ili nešto, počeo sam da se rvem i došao sam do ovog izloga, tu sam se naslonio, čudo kako nije staklo puklo, pošto sam i ja težak i on. Sa zadnje strane mi je jedan njihov član, ne znam mu ime, zvani Kareli, koji je veliki kao medved, mrki medved, krupan, obuhvatio me, ovaj me je tukao, tukao i majica mi je skroz bila iscepana i ja sam u tom magnovanju gde mi je pištolj bio stavljen na slepoočnicu, moglo je da dođe do opaljenja, nekako stegao, oteo sam pištolj iz ruke, uzvratio sam par udaraca Saši Laziću u glavu, gde je počela da mu lije krv i onda sam uperio u ostale pištolj, da ih zaplašim, pošto je tu i Radojko Luković bio i u tom trenutku mislio sam... moglo je da dođe do opaljenja, da nekog ubijem, nisam hteo to da uradim, bacio sam pištolj i povukao sam se prema... počeo sam da trčim prema poslastičarnici Pingvin... Tog trenutka je došao audi blindirani, kasnije sam saznao da je to audi Vlade Srbije, iz njega je izašao Marko Milošević s pištoljem ili heklerom, ne znam, vikao je - pobijte govna, majku im jebem. Ali me srećom nije video, ušao sam u jedan ulaz i zakucao sam na jedna vrata da se pozove policija... 

Nebojša Sokolović, advokat: Marko Milošević mi je kundakom pištolja razbio levu arkadu, koren nosa, kontuzije po telu i povredu baze lobanje,... E, sad ovi ostali, ostalo društvo, svi su me šutirali u glavu i po gornjem delu grudnog koša, licu, ramenima, grudima i tako... Prvi udarac sam dobio baš ovde na ovom mestu gde stojim, s leđa pesnicom u slepoočnicu i normalno da sam popio nokaut i više se ničeg ne sećam, samo se sećam da sam se probudio faktički u bolnici. 

B92: Na kraju su otporaši koje su pretukli Marko i ekipa završili u pritvoru i protiv njih je podneta krivična prijava. Istražni sudija Veljković Momčilo ih oslobađa pritvora jer nema krivičnog dela pokušaja ubistva. Međutim, dan kasnije Veljkovića ipak odvode u pritvor. 

Momčilo Veljković, član Otpora: Ja nisam verovao tada... kako puštaju me, sad ovo... da je u međuvremenu moglo to da se desi, pa sam se uplašio da me vode da me streljaju, onda mi se... i Ćuruvija i sve i ja sam tu počeo da se derem na njih - neću, i onda je Rade Spasić, čuveni inspektor SUP-a došao, ja kažem - Rade, šta je ovo, on kaže - ćuti, budalo jedna, spasavamo ti glavu. Odvezen sam u pritvor 8. maja oko 23.30, gde sam zadržan do 30. juna 2000. pod optužbom za delo pokušaja ubistva, iako toga nije bilo. Zanimljivo je da je tu optužnicu za delo pokušaja ubistva potpisao sadašnji zamenik okružnog tužioca Dmitar Krstev, koji je odustao od optužnice za Marka Miloševića... 

B92: Fotografa iz Požarevca Miroslava Miloševića Markovi ljudi su pretukli, jer su se u nedeljniku Vreme i Srpska reč pojavile fotografije Marka Miloševića. 

Miroslav Milošević, fotograf: Fotografija nije bila provokativna, fotografija je bila... neki detalji sa nekog Markovog rođendana, baš tu u Rolexu, onda nešto sa otvaranja Madone i bila je jedna fotografija na naslovnoj stranici Srpske reči gde je bilo naslikano neko tele i neke bahanalije, a to je bilo tele koje je kupio pokojni Vlada Tref Marku kao poklon za otvaranje Madone, pa su se oni s tim teletom šenlučili po gradu uz pleh-muziku. I to je malo bila atrakcija u gradu, maltene više nego da igra mečka, pa sam ja to fotografisao kao lokalni fotograf ovog grada, mislim, ne da ismejavam njega, nego... on kao javna ličnost treba da je svestan da stvari koje se odigravaju sve su javne. Pa je posle to tele bilo na naslovnoj stranici, pa gore bio plakat Madone, pa onda što sad tele da bude, pa bio neki tekst 'Julci, junci i mulci', pa sad, novinari pišu, to nisu moji tekstovi, ali ja sam, eto, maltene izgleda trebao da platim za sve to. 

I baš na ovom mestu, tu, osetio sam udarac za vrat, osetio sam hladnoću cevi, revolvera, pištolja, udarac drugi u glavu, već je bilo huškanje, gurkanje... strah, panika, mrak... Čovek kad ide u mraku kad ti kaže - uh, imaš da se trgneš i mislim, tu baš na jedno pet koraka sam video Milicu Gajić koja se smejala dok sam ja bio sav u krvi i njen ujak Milenković Dragan Čiča, koji je lekar, nikakvu mi pomoć nije ukazao. Mislim, oni su maltene čuli neku buku i da li su se namerno našli, da li su se slučajno našli, ali stvar je u tome, njen smeh, njen histerični smeh dok sam ja bio sav u krvi. I posle toga ja viđam nju na televiziji gde se prenemaže kako niko ništa nije, kako Marko nije mrava zgazio...

B92: Kada je beogradski Glas javnosti objavio da je Slobodan Milošević postao deda, Marko je iz potpuno neobjašnjivih razloga upao u redakciju i novinaru Milanu Mijailoviću koji je objavio tu vest pretio pištoljem. 

Milica Gajić, jun 2001: Za celu sliku o Marku, eto, vi meni kažete priča se i tako dalje, krivim isključivo i samo novinare. Znate, oni su očigledno svih ovih godina imali jedan i samo jedan zadatak, a to je da od Marka naprave to što su napravili, da od sina predsednika naprave eto jednog... obesnog mladića koji tako ide gradom i tuče ljude i ponaša se tako. To naravno nije istina, Marko i ja smo zajedno osam godina i s pravom punim mogu da kažem, jer mislim da ga ja najbolje poznajem, da to nema veze sa istinom. 

B92: Prema informacijama ljudi bliskih Radomiru Markoviću, Marko Milošević se iživljavao i nad bivšim načelnikom DB-a. Radomir Marković je, naime, u početku bio specijalni telohranitelj porodice Milošević. Izvori bliski porodici objašnjavaju da je Mira Marković plašeći se početka rata i pojavljivanja mafije na ulicama Beograda tražila da iz MUP-a dodele nekoga ko će brinuti o Marku, ali i imati veze s policijom i DB-om. Tako je izbor pao na Radomira Markovića. Zahvaljujući upravo tome nekoliko godina kasnije Mira Marković ga postavlja na mesto šefa DB-a. U vreme dok je načelnik DB-a bio Radomir Marković novi hobi Marka Miloševića postaje oružje, pošto ga je Marković često vodio u lov, omiljenu zabavu DB-ovaca. 

Rekonstrukcija na osnovu transkripta razgovora koje je prisluškivala Hrvatska obaveštajna služba, 2002. objavljenih u hrvatskom listu Globus. 

Razgovor Marka Miloševića i pripadnika DB-a: 

Marko Milošević: Ja kažem, drugovi, ja pucam pre nego što ste svi vi primljeni u službu, razumeš. 

Pripadnik DB-a: To uopšte nije pucanje, to je pitanje inteligencije, a ne ispaljenih metaka. Treba da si mnogo težak kreten da s tolikom količinom municije nisi ništa naučio, onda sam idiot. 

Marko Milošević: Da, samo da ti kažem, nabavio sam ponovo 45-icu, njim pucam bez metka u cevi, i bez futrole, znači ono za pojasom, ono najseljačkije. Znaš ti da ja sa 45-icom ispalim svaki drugi metak bez metka u cevi, od datog signala pre nego što je ovaj potegnuo iz futrole. E, pazi nisam nešto sjajan, pazi, ako je mnogo metka naravno, brzom potezanju, ali to je onako, znaš, vodi se kao pogodak.
 

B92: Marko Milošević je '99. u vreme bombardovanja u crnoj uniformi u pratnji više momaka šetao ulicama Požarevca kao samozvani komandant grada. U to vreme Požarevljani su viđali Marka i njegove saborce uglavnom na antiratnim mitinzima obučene u crne kombinezone bez oznaka i činova. U knjizi Mire Marković "I srce je na levoj strani" na 133. stranici nalazi se velika kolor-fotografija Marka Miloševića iz aprila '99. u Požarevcu, gde se jasno vidi da se na crnom kombinezonu na levoj strani grudi nalazi službena policijska značka MUP-a Srbije broj 014119. 

Slobodan Milošević 2000: Moj sin Marko je od prvog do poslednjeg dana ovog rata nosio uniformu i oružje. Voleo bih kad bismo razgovarali gde su za to vreme bili neki njihovi lideri i gde su za to vreme bili njihovi sinovi i njihova deca. 

Marko Milošević, 1999: U ovom trenutku svi moramo da branimo svoju domovinu na bilo koji način i u svim uslovima. Ja očekujem da pobedimo, kao što i hoćemo. 

B92: Marko Milošević je tokom bombardovanja, kako saznaje Insajder, bio pripadnik operativno-poternih grupa u okviru resora DB-a. Pripadnici iste grupe za Beograd bili su Ljubiša Buha Čume i Zoran Šljukić Šljuka. O vezama Marka Miloševića s kriminalnim klanom govori i iskaz svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka. On je tokom suđenja za ubistvo premijera Srbije pred sudom rekao da je Marko Milošević posle 5. oktobra nudio novac za ubistvo Zorana Đinđića i da je tada na inicijativu Milorada Ulemeka Đinđić dobio pojačano obezbeđenje. 

Svedok-saradnik Zoran Vukojević Vuk: Petnaestak dana pošto je tad, u tom periodu, Marko Milošević nudio pet miliona da se ubije Đinđić. 

Advokat: Ja nisam dobro čuo. 

Predsednik sudskog Veća: Marko Milošević je nudio pet miliona da se ubije Đinđić.
 

B92: Iako je svedok-saradnik pred sudom i advokatima rekao da je Marko Milošević posle 5. oktobra nudio novac za ubistvo premijera Srbije, niko od prisutnih u sudnici nije se obazirao na takve tvrdnje, niti je tim povodom pokrenuta bilo kakva istraga. Posle 5. oktobra Marko je otišao iz Srbije. Otporaši su imali prilike da ga tog dana ponovo vide, pošto je, kako kažu, došao u prostorije DOS-a da se izvinjava što su njegovi ljudi maltretirali predstavnike Otpora. 

Mile Veljković, novinar: Kad sam čuo da je došao u prostorije DOS-a, dotle sam bio u jednom restoranu, dotrčao sam i sreo sam njega i dva kratko ošišana i jedan mi se javio od tih koga sam poznavao - dobar dan, ja sam rekao - dobar dan, Marko me pogledao i kao - beži od mene, stoko izdajnička. Tako sam ja susret završio, te večeri je on u panici pobegao iz Požarevca, jurili su ga džipovima Požarevljani, ali je uspeo da se domogne Crnog vrha kod Žagubice i Dubašnice, odatle je posle helikopterom prebačen za Beograd i s lažnim ispravama napustio zemlju. 

Genadij Sisojev, spoljnopolitički komentator Komersanta: On je doleteo u Moskvu, posle 6. oktobra, faktički drugog dana posle tih zbivanja oktobarskih, doleteo je u Moskvu i odmah nastavio sa suprugom i detetom za Kinu. Međutim, tamo je bilo nekih problema s vizama kako je bilo zvanično objašnjeno i njega su iz Pekinga vratili odmah u Moskvu. Ja se sećam, bila se tada već digla frka da je mladi Milošević pobegao i hoće da se sakrije u Rusiji, posle, javili su iz Kine, posle se vraća i na aerodromu u Šeremetiju, gde je trebao da doleti taj avion iz Pekinga, njega su čekale mnoge ekipe ruskih i stranih novinara. Međutim, u avionu Marka Miloševića nije bilo, odnosno među putnicima, tačnije da kažem, među putnicima koji su izašli sa tog leta njega nije bilo, međutim, pouzdano se zna da je on poleteo iz Pekinga, a nije mogao da padobranom se spusti. I kako sam ja saznao kasnije, došla su po njega kola direktno na aerodromsku pistu, do aviona, i njega su odvezli, to su mi potvrdili ljudi koji su imali odnose iz tadašnje Ambasade Jugoslavije, koji su kažu učestvovali u tome, njega su odvezli na neko mesto i od tada zvanično trag Marka Miloševića je nestao. 

B92: Marko Milošević je posedovao četiri diplomatska pasoša, dva je dobio do 1997, a još dva tokom 1998. i 2000. Zbog izdavanja tih pasoša 2001. je počela istraga protiv Milana Milutinovića i Živadina Jovanovića, koji su tih godina bili ministri inostranih poslova, zbog sumnje da su sinu predsednika Jugoslavije nezakonito izdali isprave. U vreme kada je protiv Jovanovića i Milutinovića vođena istraga oba funkcionera bila su imunitetom zaštićena od krivičnog gonjenja. Danas, međutim, niko od nadležnih nema odgovor na pitanje zašto istraga tim povodom nije završena. 

Milica Gajić, jun 2001: Ni Marko ni ja nikada nismo verovali da onog trenutka kada Slobodan Milošević više ne bude bio predsednik, da ćemo mi morati da bežimo iz zemlje. Mi to zaista nismo verovali i niko u to nije mogao da nas ubedi. Zašto mora da bude ili je neko predsednik ili je u zatvoru? Ili smo predsednička porodica ili smo progonjeni. Nisu to... nije... kako da vam kažem, nije to normalna situacija, nisu to normalne okolnosti. Svuda na svetu kad je neko predsednik, više nije i gotovo. Prvo, da vam kažem nešto, niko od nas nije mislio da će on biti predsednik 100 godina i da ćemo mi biti predsednička porodica i da ćemo tako živeti zauvek. Prvo, niko od nas se nije kao takav ni rodio, ali je strašno što onog trenutka kad on više nije bio predsednik, e tog trenutka je na nas... zapravo, digla se jedna velika hajka i život nam se pretvorio u pakao. 

Borivoje Tanić, kum Marka Miloševića, jun 2001: Mnogo je komplikovana ta situacija, mnogo je teška. Jedino čega se Marko plaši, plaši se te nepravde jer video je kako mu je otac prošao, plaši se da ne prođe tako i on jer ista medijska kampanja koja se vršila bila protiv Miloševića, vrši se i protiv Marka i Marko se samo toga plaši. Tih montiranih procesa, izmišljotina i sve... a Marko će pokazati, sam će pokazati svoju nevinost. 

B92: Pripadnici Otpora pokušavaju već šest godina da se na sudu izbore za pravdu kada je u pitanju nasilničko ponašanje Marka Miloševića i njegovih prijatelja. 

Nebojša Sokolović, advokat: Ima šezdesetak predmeta, od toga je rešeno otprilike dva predmeta pravosnažnom presudom, odbijen je tužbeni zahtev, to je za Otporaše, za jednog malog iz Dubravice Manić Nemanju, a obrazloženje drugostepenog suda je da je bio isuviše mlad da bi trpeo duševne patnje i bolove. Obrazloženje je za plakanje. 

Momčilo Veljković, član Otpora: Na sve moguće načine Marko Milošević se izvlači iz sudskog postupka, iako je Marko Milošević tu već kriv i teže krivično delo je uradio nego ono u slučaju s motornom testerom, gde je bio glavni inicijator. Naravno da mi teramo pravdu do kraja, zastarevanje je tek 2010. 

Pretresi se odlažu na po pet-šest meseci, iznalaze se razni razlozi. Evo, već četvrta godina kako to traje i ništa se ne preduzima, ništa. A to što je Zoran Milovanović uradio ujedno pokazuje da se vodi jedna akcija zaštite porodice Milošević i njenog najekstremnijeg člana Marka Miloševića. 

B92: Interpolova poternica za Markom Miloševićem raspisana je u akciji Sablja povodom optužnice koja je podignuta zbog toga što je motornom testerom pretio Zoranu Milovanoviću. Od te optužnice se odustalo, iako je Marko prvostepenom presudom osuđen na šest meseci zatvora. Optužnicu je povukao zamenik okružnog tužioca Dmitar Krstev, pošto je Zoran Milovanović odjednom, nekoliko godina kasnije, tom istom tužiocu saopštio da mu Marko Milošević nikada nije pretio, već da ga je branio. 

Zoran Milovanović, jun 2001: Uveli su me u kancelariju Marka Miloševića, naredili su mi da se okrenem ka zidu i tad su počeli da me tuku policijskom palicom. Udarali su me pištoljem po leđima i vikali - evo, to ti je otpor. Iznenada se pojavio Marko Milošević, držao je motornu testeru električnu u ruci, upalio je i mahao mi je nekih desetak santimetara od glave. 

B92: I dok je Zoran Milovanović tvrdio da nije podmićen da zaboravi pretnje Marka Miloševića, a Demokratska stranka Srbije da to nije deo dila sa SPS-om, izjave ministra Velimira Ilića pokazale su da takve priče nisu bez osnova. On je nekoliko dana kasnije rekao da je Milovanovića savetovao da hrišćanski oprosti Marku Miloševiću. 

Velimir Ilić, ministar u Vladi Srbije, 2005: Marko Milošević, ako ništa u životu nije uradio protivzakonito, što dokumenta kažu, jedino što je išamarao Zorana Milovanovića, onda nema smisla dalje komentarisati. U tom periodu su bila silna ubistva, Trefa, Badže, ministra vojske, generalnog direktora JAT-a, šverc cigareta, droga, sve šta se događalo, ulične tuče, braća Fiškali u Požarevcu, jad i nesreća. I sve se svelo da se samo optužba zadrži za Zorana Milovanovića, jednog dečaka koji nema od čega da živi. 

B92: Ali sad nema ni to. 

Velimir Ilić, ministar u Vladi Srbije, 2005: Pa, ne mora da ima ni to, ako ništa drugo ne može da postoji, ne mora baš ni to. 

B92: Demokratska stranka tražila je ostavku ministra pravde Zorana Stojkovića uz tvrdnju da je DSS napravio dogovor sa SPS-om. Srpski pokret obnove, stranka vladajuće koalicije, saopštila je da je vlast odgovorna za povlačenje optužnice i zaključila da će uskoro, ako se tako nastavi cela porodica Milošević biti vraćena u Srbiju uz doček i crveni tepih, ali da Srpski pokret obnove tom dočeku neće prisustvovati.

Zbog odustajanja od optužnice protiv Marka Miloševića, povlačenja poternice protiv Mire Marković, odustajanja od krivičnog gonjenja Milovana Bojića, Branislava Uskokovića i drugih opravdano se postavlja pitanje da li ljudi iz Miloševićevog režima svojim nezakonito stečenim novcem i dalje kontrolišu političku scenu Srbije. 

Dok vlast ćuti, odgovor se nameće u činjenici da manjinsku vladu Vojislava Koštunice podržava Socijalistička partija Srbije, čiji je predsednik i dalje Slobodan Milošević.

 

MREŽA - ŠVERC CIGARETA