Jezik

sr

en

Slučaj nestalih beba: Novčana odšteta umesto temeljne istrage decenijskih sumnji roditelja

Srbija  je dužna da ispita sumnje roditelja da su njihova deca u prethodnih 40-50 godina ukradena u porodilištima. Ova dužnost ne proizilazi samo iz prava na porodični život koje je garantovano Ustavom i zakonima, već i zato što Srbiju na to obavezuje presuda Evropskog suda za ljudska prava. Roditeljima je u celoj situaciji najmanje važna novčana odšteta koju nudi država jer oni žele da istraga pokaže da li je njihovo dete možda živo i ako jeste gde se nalazi. Državi bi, s druge strane, bilo u interesu da posle nekoliko decenija stavi tačku na sumnje da su institucije učestvovale u organizovanom kriminalu krađe beba i da preuzme odgovornost ukoliko jesu. Svi postupci predstavnika države u proteklih 15 godina, međutim, ukazuju da su, izgledi za to, veoma mali.

Nestale bebe, ilustracija
Nestale bebe, ilustracija

Između 350 i 650 roditelja izrazilo je sumnju da je njihovo dete u porodilištima u Srbiji ukradeno, a država do kraja nije pristuplila tome da istraži ove sumnje.

Prvo je 2005. osnovan skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da dâ smernice institucijama kako da pristupi utvrđivanju činjenica o tome šta se zaista dogodilo s bebama. Odbor je, između ostalog, preporučio da se formira specijalizovana jedinica u MUP-u koja će se baviti istraživanjem slučajeva nestalih beba i da se postupci vode pred specijalnim sudom za organizovani kriminal.

Ove smernice na kraju nisu realizovane.

Potom je 2010. osnovana radna grupa za promenu zakonodavstva, odnosno donošenje zakona o nestanku novorođenčadi, ali ni to nije dovelo do konkretnih rezultata.

„Ako nešto hoćeš da uradiš, nađeš način, ako nećeš, formiraš radnu grupu“, rekla je tada Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja.

Šest godina Srbija ne ispunjava obaveze Evropskog suda u Strazburu

Roditelji su se od 2002. godine formalno obraćali nadležnim institucijama, sudovima, ali do danas ne postoji ni jedan epilog prijava, niko nije osuđen, a brojni slučajevi su proglašeni zastarelim.

Upravo zato što joj država kontinuirano nije pružala bilo kakve informacije o sudbini njenog sina, Zorica Jovanović je u aprilu 2008. tužila državu. Zorici Jovanović su doktori 31. oktobra 1983. godine saopštili da je njeno dete umrlo, nije joj bilo omogućeno da ga vidi, u dokumentaciji stoji da je uzrok smrti nepoznat. Smrt njene bebe nije zavedena u matičnoj knjizi umrlih. Telo bebe nikada nije predato porodici.

Pet godina kasnije nakon tužbe, Evropski sud za ljudska prava je presudio da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život i naložio Srbiji da joj isplati 10.000 evra.

Sud je naložio Srbiji i da godinu dana od pravosnažnosti presude preduzme mere kako bi bio uspostavljen mehanizam za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima koji su u situaciji poput Zorice Jovanović. Jedan od tih mehanizama bi trebalo da bude usvajanje tzv. zakona o nestalim bebama.

Međutim, ni šest godina od pravosnažnosti presude Srbija nije usvojila zakon čiji je zvaničan naziv – zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji. Predlog ovog zakona je u skupštinskoj proceduri od marta ove godine.

Savet Evrope je u nekoliko navrata pozivao Srbiju da ispuni svoje obaveze iz presude. Poslednji put to je učinjeno pre sedam dana.

Ministarstvo pravde: Usvajanje zakona o nestalim bebama do decembarske sednice Saveta Evrope

Ministarstvo pravde, predlagač zakona, u odgovoru Insajderu navodi da je sa Savetom Evrope dogovoreno da Srbija do decembarske sednice SE usvoji zakon.

„Dogovoreno je i da Srbija do naredne sednice SE u septembru ove godine dostavi pisanu informaciju o napretku u sprovođenju mera za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava“, navodi Ministarstvo.

„Koliko vanparnični sudija ima iskustva da rukovodi istragom?“

Iz Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom), nevladine organizacije koja sarađuje s roditeljima koji imaju sumnje da su im deca nestala, i koja se ovim problemom bavi godinama, ocenjuju ipak da ovaj zakon ne bi mogao da pruži odgovore brojnim roditeljima jer se istragom bavi vanparnični sudija.

 „Istraga pretpostavlja da postoji stručni aktivni rukovodilac istrage, a ovim Predlogom rukovodilac istrage je vanparnični sudija. Kako očekivati da neko ko nema pristup svim dokumentima i organima sagleda u kom pravcu treba tragati i koje dokaze treba prikupljati? Kako očekivati da sudije koje rade vanparnicu (postupke kao što su lišenje poslovne sposobnosti, deoba imovine, uređenje međa i sl.) imaju iskustva da rukovode ovakvom istragom? Predviđena je svojevrsna asistencija posebno obučenih službenika kriminalističke policije, ali ne i kakva je to vrsta obuke“, ističe za Insajder predsednica Jukoma Katarina Golubović.

Zakonom je predviđeno da sprovođenje istražnih radnji u postupku na zahtev suda obavljaju „posebno obučeni policijski službenici kriminalističke policije“. Dodaje se i da se ne planira zapošljavanje novih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Golubović ukazuje i na to šta, prema njenoj mišljenju, najviše dovodi u sumnju da će postojati volja da se do kraja utvrde činjenice o sumnjama roditelja.

„Predviđeno je da sud može da donese rešenje kojim konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. Ovde imamo situaciju da je sud ovlašćen da konstatuje ono stanje u kome se roditelji već nalaze, pa se postavlja pitanje koji je smisao ovakvog rešenja“, ističe Golubović.

Zakon bi onda, kako ona kaže, omogućio samo novčanu naknadu za povredu prava.

„Ali, poznavajući dosta roditelja, to nije njihova želja“, poručuje predsednica Jukoma.

„Evropski sud može utvrditi odgovornost Srbije i u ostalim slučajevima uz naknadu štete“

Ona ipak navodi da svaki korak nakon decenijskog stajanja u mestu, pa i usvajanje ovakvog zakona, jeste pomak.

„Ipak, da bismo stigli do cilja, neophodno je da se svi dobro spreme za vođenje ovih postupaka. Tu pre svega mislim na sudije viših sudova, koje su na primer u Beogradu preopterećene i čije postupanje u vanparnici u prvostepenom postupku uopšte nije predviđeno u redovnom sistemu uređenja sudova. Strašno je što ove sudije niko nije pitao da li je moguće da ovaj postupak iznesu na način kako je propisan i da li smatraju da tako kako je propisan može imati bilo kakve efekte“, kaže Golubović.

Inače, nakon donošenja presude, Evropski sud za ljudska prava je zastao sa svim drugim tužbama roditelja dok se ne vidi kako će biti primenjena presuda.

S obzirom na to da Srbija još ne ispunjava svoje obaveze iz presude, Katarina Golubović kaže za Insajder da postoji mogućnost da se sve predstavke roditelja nestalih beba aktiviraju, i da evropski sud u svim slučajevima utvrdi odgovornost Srbije uz obavezu naknade štete.

„Dug put do istine“

Kako je Insajder objavio u emisiji Dug put do istine, dokumentacija koju su roditelji dobijali nakon što im je saopšteno da su bebe umrle, bila je nepotpuna, neuredna ili dokumentacije čak nije ni bilo.

Hiljade stranica dokumenata svedoče o najgrubljim greškama u zavođenju statusa beba koje su navodno umrle posle rođenja ili su bile mrtvorođene, a njih su godinama prikupljali roditelji.

Najstariji slučaj sumnje na krađu beba datira iz 60-ih godina prošlog veka, a najviše prijava roditelja se odnosi na period 70-ih i 80-ih godina.

„Danas se greške ne mogu dogoditi“

U Insajderovoj emisiji tadašnja direktorka Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“ Snežana Rakić je rekla da danas postoji tačno određena procedura u slučaju smrti deteta i da se zato danas greške ne mogu dogoditi.

„Kada se beba rodi prvo pokaže se majci i u bolnici se to zavodi u informacioni sistem. Zavodi se na više mesta, ta beba ide sa mamom – bar u našoj bolnici na odeljenje, i provede ostatak vremena dok ne ode kući. Tačno se zna da beba mora da ima određeni kontrolni broj, da mora da ima ime i prezime majke, u našem slučaju ima i JMBG majke, tako da cela stvar se zavodi na više mesta. I proverava se svaki put kada se beba odnese na podoj“, rekla je doktorka Rakić. 

Ona je pojasnila i da danas dete u slučaju smrti mora obavezno biti pokazano roditeljima, da se smrt deteta uvede u odgovarajuću knjigu, i potom preda pogrebnom preduzeću. Navodi i da roditelji imaju pravo da odbiju da sahrane dete, da odbiju obdukciju, ali to mora sve da se evidentira.

Poštovanjem procedure koja je danas ipak jasnija mogu se sprečiti nove sumnje u krađu beba, fenomenu koji ima svetske razmere, i u kojem država veoma retko preuzima odgovornost.

 

Oko 6,8 miliona evra iz budžeta za primenu zakona

Za primenu zakona o nestalim bebama, odnosno za odštetu predviđeno je oko 6,8 miliona evra.

Zakonom je za slučajeve u kojem je utvrđena povreda prava na porodični život propisana gornja granica iznosa pravične naknade od 10.000 evra, koji je adekvatan iznosu koji je Evropski sud za ljudska prava dosudio.

„Prema raspoloživim podacima, broj roditelja koji su se obraćali državnim organima u vezi sa položajem deteta za koje sumnjaju da je nestalo iz 13 porodilišta, u zakonom propisanom periodu od 1. januara 1970. godine, pa do 9. septembra 2013. godine, kada je nastupila pravnosnažnost presude Evropskog suda za ljudska prava, kreće se od 350 do 650“, navodi se u obrazloženju zakona.

                   

 

 

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.