Jezik

sr

en

Depeša 3210

Bezbednosno informativna agencija Srbije danas slavi 120. godišnjicu osnivanja Odeljenja za poverljive policijske poslove, a da ni danas ne može da se govori da je sprovedena reforma. Kriminalizacija službe, brojni zločini u kojima su, kako je utvrđeno i sudskim presudama učestvovali pojedini pripadnici DB-a, obeležila je period službe tokom vlasti Slobodana Miloševića devedesetih godina. Oni koji su zločine prikrivali paljenjem dokumentacije posle demokratskih promena do danas nisu odgovarali, iako su dokaz o tome novinari Insajdera otkrili pre čak petnaest godina.  

Tek kada je u martu 2003. ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić ispostavilo se da je Miloševićev sistem, u kojem je mafija s moćnicima vladala Srbijom, ostao neuništiv uprkos promenama koje su se dogodile 5. oktobra 2000. Nakon svrgavanja Miloševića, formirana je prelazna Vlada koja nije imala praktično nikakvu moć da sprovede reforme.

U vreme promene vlasti 2000. godine već se sumnjalo da je služba odgovorna za politička ubistva. U vreme svih ubistava na čelu DB-a bio je Radomir Marković.

Jedini koji već 5. oktobra 2000. imao formalnu vlast bio je Vojislav Koštunica, koji bio izabran za predsednika Jugoslavije. On je, međutim, odbio da smeni Miloševićevog šefa službe Radomira Markovića, uz izgovor da neće biti revanšizma. Radomir Marković smenjen je tek nakon izbora za parlament i formiranja Vlade Zorana Đinđića u januaru 2001. Marković je pokušao da podnese ostavku, ali Đinđićeva vlada to nije htela da prihvati jer je smatrala da je jedino moralno da Marković bude smenjen. Bila je to prva odluka vlade Zorana Đinđića.

Do destabilizacije države nije došlo ni tada, kada je Marković smenjen, ni kada je samo mesec dana kasnije, u februaru 2001, uhapšen i to zbog političkih ubistava i zloupotrebe službe radi obračuna sa političkim protivnicima Slobodana Miloševića. 

Za samo četiri meseca koliko se zadržao na mestu načelnika službe nakon demokratskih promena 2000. godine, Radomir Marković je sa saradnicima aktivno prikrivao tragove zloupotreba od 1998. kada je imenovan na tu funkciju.

Spaljivanje tragova

Uprkos tome što je Vojislav Koštunica tvrdio da nema nikakav dogovor sa Radomirom Markovićem, sam Marković je u ostavci vladi Zorana Đinđića praktično priznao da je dogovor ipak postojao.

Još 2004. godine novinari Insajdera došli su do dokaza da je upravo tokom četiri meseca zaštite Radomira Markovića na čelu tadašnjeg DB-a, neposredno nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. dokumentacija Službe uništena.

Dokazi objavljeni u serijalu Službena tajna su jasno pokazali da su već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora 24. septembra 2000. godine počele pripreme za eventualnu evakuaciju dokumentacije DB-a, koja bi mogla da kompromituje Miloševićev državni aparat i rukovodstvo službe.

Već 6. oktobra 2000, kao načelnik DB-a Radomir Marković uputio je svim načelnicima centra RDB-a depešu 3210, u kojoj je između ostalog naložio da je neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje, odnosno uništenje nepotrebno je realizovati shodno pravilima. To je predstavljalo pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije do koje je došlo. 7. oktobra 2000. godine održan je sastanak u objektu Instituta bezbednost na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB-a Nikola Ćurčić. Prema njegovom nalogu, tadašnji načelnik Pete uprave Miloš Teodorović i načelnik Treće uprave Milan Đurović pozvali su na sastanak načelnike centara DB-a iz cele Srbije. Teodorović je po nalogu Ćurčića taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notes.

Naređeno je uništavanje dosijea prethodnih i operativnih obrada od '98. godine, a koje se odnose na lica DOS-a i Otpora, njihove kartone iz kartoteke, delovodnike i mikrofilmove za ovaj period, mesečne izveštaje o radu za prethodne dve godine. Naloženo je da se očisti hard disk u kripto zaštiti, unište dokumenta vezana za materijalno, finansijsko poslovanje.

Depeša 3210 pokazala je i to da još 15. marta 2001. godine novo rukovodstvo DB-a konstatuje da su se stekli uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima uništavanja dokumentacije.

Ova depeša je tužilaštvu dostavljena još 2001. godine, ali je istraga pokrenuta samo protiv Radomira Markovića. Ostali akteri tog protivzakonitog čina su ili na sopstven zahtev otišli u penziju, kao na primer Nikola Ćurčić ili su kao Miloš Teodorović nastavili da rade u BIA i da napreduju.

Posledice kontinuiteta

Istraga ubistva premijera Đinđića 2003. godine razotkrila je delimično razmere zloupotrebe i kriminalizacije službe. Prema presudi izrečenoj pet godina kasnije, izvršioci tog ubistva bili su pripadnici JSO-a. Milorad Ulemek Legija, prvi komandant JSO-a, u ovom postupku osuđen je na 40 godina zatvora, a na istu kaznu njegov zamenik Zvezdan Jovanović. Zajedno sa pripadnicima JSO-a osuđeni su i  članovi kriminalnog zemunskog klana.     

Služba bezbednosti koja bi trebalo da služi za obaveštajni i kontraobaveštajni rad, očuvanje reda i mira, u Srbiji se u vreme Miloševića pretvorila u svoju suprotnost. U okviru službe je formirana je još 1991. godine oružana Jedinica za posebne namene, koja je praktično služila kao Miloševićeva privatna vojska za koju nisu znali ni svi pripadnici samog DB-a. Bio je to jedinstven slučaj u Evropi.  

Ko je Stanišić

Jovica Stanišić bio je šef DB-a od 1991. do 1998. Godine. On i njegov zamenik, Franko Simatović, optuženi su u Hagu za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem prisilnog i trajnog uklanjanja nesrpskog stanovništva iz velikih delova Hrvatske i BiH, što je prema optužnici uključivalo ubistava, deportacije, prisilno premeštanje i progon.

Stanišića i Simatovića uhapsile su i u Hag izručile vlasti Srbije tek na proleće 2003, neposredno posle ubistva premijera  Srbije Zorana Đinđića.

U toku je ponovljeni postupak u kojem je nedavno  svedočio bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji ser Ajvor Roberts. On je izneo tvrdnju da je Stanišić bio “tajni agent Centralne obaveštajne agencije (CIA)”.

Jedinica za posebne namene zvanično je promovisana u Jedinicu za specijalne operacije 1996. u vreme kada je na čelu DB-a bio Jovica Stanišić.

Pod tim imenom ostaje do raspuštanja u martu 2003. godine, odmah nakon ubistva premijera. Sve do tada JSO je služila za obavljanje mnogih prljavih poslova. Da su njeni pripadnici regrutovani iz redova kriminalaca jasno je iz podatka da je 1993. došlo do spajanja Dobrovoljačke Garde Željka Ražnatovića Arkana i delova tadašnje jedinice za posebne namene. Neraskidiva veza kriminala, DB-a i politike godinama postaje još jasnija nakon ubistva premijera Đinđića kada je razotkrivena uloga “zemunskog klana” u tom zločinu.  

Kasnija suđenja su pokazala da su pripadnici ove jedinice izvršioci i drugih političkih zločina- ubistva Ivana Stambolića, atentata na Vuka Draškovića, ubistva na Ibarskoj magistrali, ubistva vlasnika i urednika Nedeljnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije.

Upravo je u postupku za ubistvo Ćuruvije ponovo aktuelizovano, nikada sudski razrešeno, pitanje spaljivanja dokumentacije neposredno nakon 5. Oktobra 2000.  

Dosijeima prete i samoj državi

Kada je po formiranju Komisija za istragu ubistava novinara na čelu sa tadašnjim urednikom B92 Veranom Matićem počela da prikuplja i analizira sve dokaze i ispituje svedoke u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije, bivši šef DB-a pokušava da se od krivičnog gonjenja zaštiti preteći dosijeima.

Kako je saopštila Komisija u novembru 2013, Marković je pretio objavljivanjem 15 dosijea što bi, kako je tvrdio, a saopštila Komisija, “imalo nesagledive posledice i po njega i po državu". Bivši šef DB je u dokumentovanom razgovoru sa jednim članom Komisije naveo da dosijee poseduje njegova supruga i da će ih u slučaju da policija "napravi još jedan korak", objaviti u "svim evropskim novinama i još negde, a ona zna gde".

Iako je Komisija sve informacije dostavila tadašnjem specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću, očekujući da će utvrditi o kojim dosijeima je reč, i uprkos tome što su o svemu obavestili Biro za koordinaciju rada obaveštajnih službi i tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, do danas nije otkriveno kakvim je dosijeima iz zatvora Marković pretio samoj državi.

Kada je Marković optužen za ubistvo Slavka Ćuruvije o uništavanju dokumentacije svedočili su bivši pripadnici DB-a.

Svedok Ratko Ljubojević, koji je u vreme ubistva Ćuruvije bio jedan od šefova smene u Devetom odeljenju beogradskog centra Državne bezbednosti koje je pratilo ubijenog novinara, na suđenju optuženima za ubistvo Ćuruvije, između ostalog, je rekao:  "Dobili smo nalog da se sve sveske i knjige izveštaja unište. Dobili smo nalog iz centrale, pocepali, stavili u džakove, tih džakova je bilo bože sačuvaj i oni su, valjda, odneti u Obrenovac i spaljeni".

Javnost je u međuvremenu upoznata i sa informacijom da je za istragu o uništavnju dokumentacije, pokrenutu nakon smene Markovića, vodio Zoran Stijović. Na suđenju za ubistvo Ćuruvije u aprilu 2017. Stijović je detaljno svedočio o rezultatima te istrage. Rekao je između ostalog da je po nalogu Markovića uništen veliki deo dokumentacije o praćenju novinara, kao i dosijei 15 javnih ličnosti. Tada je, kako je rekao, uništen i deo materijala koji se odnosio na Ćuruviju dok je zadržan samo prečišćen deo.

Stijoviću je u vreme kada je Državna bezbednost preimenovana u Bezbednosno informativnu agenciju 2002. godine, saopšteno da ne mora više da dolazi na posao.   

Stijović je zbog toga pokrenuo postupak protiv MUP-a. U tom postupku je 2007. pred sudom izneo tvrdnju da je sklonjen upravo zbog istrage koju je vodio o uništavanju dokumentacije neposredno nakon 5. oktobra 2000. Godine.

“U noći između 7. i 8. oktobra 2000. godine u Institutu na Banjici uništena je sva dokumentacija koja je ukazivala na zloupotrebe i nezakonite i kriminalne radnje koje su rukovodioci DB i MUP, pozivajući se na državu, sprovodili u ličnom i partijskom interesu”, rekao je Stijović pred sudom još 2007.

Dokaz o lažnom svedočenju na tacni

O uništavanju dokumentacije DB-a pred sudom su ponovo kao svedoci govorili i drugi saradnici Radeta Markovića.

Jedan od njih je i Miloš Teodorović, koji je umesto sankcije čak i napredovao u službi u vreme kada je na njenom čelu bio Rade Marković, svedočio je u junu 2017. Tada je priznao da je nakon 5. oktobra bila uništavana dokumentacija, ali je tvrdio da je to učinjeno u skladu sa propisima.

“Nakon 5. oktobra načelnik Rade Marković je poslao depešu rukovodiocima centara u kojima je od njih zatražio da predlože dokumentaciju za uništenje. Sve je urađeno u skladu sa pravilima. To je redovna praksa”, tvrdio je Teodorović. 

Za sud i tužilaštvo nije bilo dovoljno ni to što je Teodorović kao svedok u procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog 2001. pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo.

Teodorović je inače bio na čelu komisije DB-a koja je istraživala kako je dosije Ćuran u novembru 2000. godine dospeo u medije. Upravo je ovaj dosije pokazao da je Slavko Ćuruvija bio pod nadzorom DB-a, kao i da je pratnja obustavljena neposredno pred njegovo ubistvo.

Sve ovo, uključujući i dokaz koji je objavljen u Insajderu još 2004. nije bilo dovoljno da se utvrdi odgovornost svih koji su učestvovali u zataškavanju zloupotrebe nekadašnjeg DB-a. To pokazuje samo da su delovi te službe itekako i dalje aktivni.  

Presuda za ubistvo Ćuruvije  

U aprilu 2019. Godine Sudsko veće Specijalnog suda osudilo je četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti (DB) na ukupno 100 godina zatvora zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Na po 30 godina zatvora osuđeni su Radomir Marković i Milan Radonjić, dok su Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni na po 20 godina zatvora. Ovo je prvostepena presuda a u toku je žalbeni postupak.

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.