Jezik

sr

en
Insajder logo

Aplikacija na vašem telefonu

download Android App
download Android App
Insajder Mobile app

Vladimir Arsenijević za Insajder: Na Balkanu i Monti Pajton u svojoj najzaigranijoj fazi deluje poput dečije šale

Kako razgovarati o budućnosti u eri populizma i novih tehnologija, zbog čega nacionalistička desnica raste u Evropi, da li je „stabilokratija“ novi fenomen, zbog čega gotovo trideset godina nakon pada Berlinskog zida ideja EU gubi podršku, a  dominantni liberalno-kapitalistički sistem više ne izgleda toliko privlačno – teme su o kojima su diskutovali gosti ovogodišnje Beogradske debate o Evropi koju treću godinu za redom organizuje udruženje Krokodil.

Facebook: Vladimir Arsenijević
Foto: Facebook / Vladimir Arsenijević

Tim povodom razgovarali smo sa jednim od osnivača udruženja Krokodil, piscem Vladimirom Arsenijevićem, najmlađim dobitnikom NIN-ove nagrade i jednim od najaktivnih javno-angažovanih intelektualaca u regionu.

„Promena ponekad dolazi naglo, neretko onda kada joj se najmanje nadate. Nosioci promena mogu da budu isključivo mlade generacije koje bi trebalo da svoj pogled na svet formiraju uprkos, pa i protiv pogleda na svet sopstvenih prethodnika.“ 

Prva Beogradska debata o Evropi pod nazivom “O čemu govorimo kada govorimo o Evropi” održana je pre tri godine. Kako se Evropa, ali i (raz)govor o Evropi promenio za te tri godine?

Stvari se, u ove tri godine koliko Beogradska debata o Evropi traje, zapravo i nisu toliko mnogo promenile. Izuzev eventualno nagore. I dalje živimo u periodu velike i sveopšte anksioznosti kao i akutnog nedostatka jasnije vizije budućnosti pa i poverenja u nju. Neke stvari su se u međuvremenu, doduše, dodatno iskristalisale. Na primeru dodatnog utvrđivanja stabilokratskih režima na evropskim rubovima, posebno na Balkanu, kao i paralelnom procesu rasklimavanja nekad naizgled stabilnih evropskih država (Brexit i situacija u Španiji samo su najvidljiviji primeri), možemo da zaključimo da se ova faza savremene evropske istorije još nije odigrala do kraja i da će ono što nas u neposrednoj budućnosti čeka biti u najmanju ruku interesantno.

S druge strane, na globalnom planu, s Trampom kao liderom najmoćnije države na svetu, tim ludim diktatorom bez diktature kao proisteklim iz sumanute mašte Magnusa i Bunkera, te čitavim nizom sitnijih autoritarnih vladara (with bad haricut and father issue, što reče Džon Oliver) raspoređenih po planeti, stvar postaje samo kompleksnija, a u današnje vreme nemoguće je izolovati se od događaja na drugim kontinentima, jer smo svi nerazmrsivo povezani globalnom informatičkom mrežom. Klimatske promene na planeti Zemlji i katastrofična previđanja za veoma skoru budućnost najbolje da i ne spominjem.

Na ovogodišnjoj debati dominirala je priča o „populizmu“, a nedavno je u Beogradu gostovao i teoretičar Jan-Verner Miler, autor knjige „Šta je populizam“. Dakle, šta je za vas populizam? Da li ljudi kada govore o populizmu imaju ikakav konsenzus oko definicije tog pojma? Da li je „populizam“ samo reč političkog centra u krizi kojim se delegitimišu protivnici sa oba pola (ekstremnog) ideološkog spektra?

Populizam je igranje na sigurnu političku kartu sistematskom razradom onoga što krajnji korisnik - dakle, građanin, tj. glasač, tj. podanik - želi da čuje i jedino ume da razume. Komunikacijski krug je zatvoren pa je tako ono što taj naš everyman želi isključivo ono što mu serviraju kreatori javnog mnenja i servisi države poput medija, školstva ili organizovane religije. U toj kružnoj parodiji komunikacije narativi se prelivaju od glasnogovornika ka slušaocima i vraćaju nazad glasnogovornicima - bujajući i hraneći same sebe kao i najniže podaničke strasti.

Naša javnost političke događaje promišlja uglavnom fenomenološki ili čak tabloidski i dalje koristeći zbir teza nasleđenih iz iskustva devedesetih godina u kojima ekonomska pitanja samo naizgled nisu igrala veliku ulogu.

Austrijski politikolog Florian Bieber sastavio je neologizam "stabilokratija" koji opisuje evropske države koje odlikuje vlast autoritarnih lidera desničarske provinijencije. Međutim, prema Bieberu, takve države međunarodna zajednica i EU "tolerišu" zbog toga što je stabilnost tih država prioritetnija od demokratije i građanskih/radničkih prava. Kako je svet otkrio „stabilokratiju“? Da li je to konačno i zakasnelo „pojmovno“ priznanje da „imamo problem“ ili je stabilokratija suštinski novi fenomen?

Da, dobili smo, tako, jedan sjajan neologizam i hvala Florianu Bieberu na tome, ali fenomen zapravo uopšte nije nov. Upravo je Stiv Krošou na ovogodišnjem BDE-u uverljivo pričao o tome navodeći različite primere režima koje bismo mogli smatrati stabilokratskim a koji potiču iz različitih perioda prošlosti.

Stabilokratija je rezultat pseudo-racionalnih spoljnih politika moćnih država koje uistinu nisu zainteresovane za dobrobit onoga što se nekad zvalo rogue nations već pre svega za obezbeđivanje uslova za kontrolu.

Paradoks stanja zatečenog nakon ratova iz devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije jeste taj što su se nacionalisti na svim stranama, čak među njima i pojedini koji su aktivno učestvovali u tom razornim ratnim projektima i politikama i za koje je pravo čudo da nisu završili u Hagu - trenutni predsednik Srbije samo je, nažalost, jedan od njih - pokazali kao mnogo bolji partneri velikih svetskih država od onih koji je trebalo da promovišu demokratske vrednosti u našim društvima. Te "demokrate" koje su tako bedno propale u svojim sitničavim namerama i večnoj brizi o tome šta će prosečni birač sklon nacionalizmu i patrijarhalnosti misliti o bilo kom njihovom potezu koji ne dokazuje njihov patriotizam a koji, smatrali su, valja posebno dokazivati.

Otud čitava ona beda politike Demokratske stranke za večnost sublimirana u najjadnijem političkom sloganu svih vremena "I Evropa i Kosovo", a otud i neobična i samo na prvi pogled iznenađujuća okolnost da isti spomenuti trenutni predsednik naše zemlje može sebi da dozvoli da "rešava" nepopularna pitanja, Kosovo pre svega.

Vučić, naime, za razliku od Demokrata koji su morali da žive pod sumnjom nepatriotizma, pa i izdajništva, ima nešto nakupljenog nacionalističkog i patriotskog kredita koji sada može da troši i ulaže a da se ne plaši za sopstvenu kožu, politički govoreći.

Jedna od ovogodišnjih debata je nosila naslov „Sadašnjost ili Globalni kapitalizam i posledice“. Nakon prvog dela debate iz publike se čuo prigovor da se o samom kapitalizmu premalo govorilo, već više o „posledicama“ -  rastu populizma i izbegličkoj krizi? Kako se u Srbiji danas govori o kapitalizmu? Da li uočavate bilo kakvu promenu u diskursu pre i nakon izbijanja ekonomske krize 2008. godine?

Naša javnost političke događaje promišlja uglavnom fenomenološki ili čak tabloidski i dalje koristeći zbir teza nasleđenih iz iskustva devedesetih godina u kojima ekonomska pitanja samo naizgled nisu igrala veliku ulogu.

Pritom smo izloženi trovačkom uticaju domaćih medija koji su u direktnoj službi političkog mejnstrima i ne služe informisanju već sistematskom zamagljivanju stvarnosti. Utoliko je večno pitanje "Ko je ubio Jelenu?" paradigmatski za trenutak u kom živimo. Možda je dosadna teza o realitizaciji svega ali ona je zapravo bolno istinita. Kakofonija i buka koji neprestano vladaju na rijaliti programima, u kojima svi pričaju uglas i niko ne sluša onog drugog, dobar je primer stanja komunikacije u našem društvu.

Naša javna arena je zatrovana, diskurs je preglasan i psovački i nema izgleda da će se to uskoro promeniti nabolje. Koherentan razgovor o političkom i ekonomskom okruženju u kom živimo nemoguć je jer je malo onih koji su u stanju ili čak koji pokazuju bilo kakvu želju da o njima ozbiljno i dubinski promišljaju.

Takođe, naše je društvo u velikoj meri prožeto politikanstvom političke klase i mizerabilizmom mnogih društvenih aktera, pa čak i pojave koje zaslužuju našu pažnju i poverenje, bivaju izložene negativnom skrutinizerstvu koje kao da je samo sebi svrha. Nama danas i ovde pre svega nedostaju nešto pozitivniji narativi.

Jedna od gošći na ovogodišnjoj debati Borka Pavićević, istakla je da su male šanse da dođe do novog rata na teritoriji Balkana zbog toga što to novoustoličenim ekonomskim elitama ne odgovara. S druge strane, nedavno smo imali neslavni završetak rada Haškog tribunala koji se okončao samoubistvom uživo Slobodana Praljka, a koji je u Hrvatskoj – i među građanima i među političarima – okarakterisan kao patriotski čin par ekselans. Slična je situacija i u Srbiji gde je ministar vojni Aleksandar Vulin, rame uz rame sa ratnim zločincem osuđenim u Hagu Vladimirom Lazarevićem, nedavno izjavio da je „prošlo vreme stida“. Da li smatrate da postoji potencijal za novi rat na ovim prostorima i zbog čega bi se (i za koga) on vodio?

Istorija nam govori da potencijala za nove ratove ovde zapravo uvek ima jer je nastojanje da se nijedan rat ne privede kraju jedno od najvažnijih kontinuiteta političkih elita na prostoru zapadnog Balkana. Prvi sused uvek je precipiran kao najgori neprijatelj, a sistem malih razlika koje se neprestano preuveličavaju doveden je do paroksizma. Ovde je normalno i prirodno mrzeti.

Idro Seferi je na ovogodišnjem BDE-u rekao da su mu, nakon što je izjavio da se Albanci i Srbi ne mrze, stigle četiri pretnje smrću. Mislim, ovde je i Monti Pajton u svojoj najzagrejanijoj fazi delovao poput dečije šale. Ali ostaje za nauk činjenica da desnica ovde raspolaže boljom pripovedačkom tehnikom. Nacionalisti su aktivniji, vredniji, raspolažu većim samopouzdanjem i svakodnevno vredno rade na svojoj stvari.

Tokom poslednje debate u ovogodišnjem programu pod nazivom "Budućnost ili Sutrašnjica je naša stalna adresa", politikolog Filip Balunović rekao je govoreći o potencijalu promene sveta da "letargija ne dolazi iz naših muka, već iz lažne svesti da nam je bolje nego što jeste“. U potrošačkom društvu u kome živimo gde vlada zakon kompeticije i kompleksne društvene stratifikacije, ko uopšte ima „luksuz“  da bude nosilac promene? Kakvoj se uopšte promeni možemo nadati?

Promena ponekad dolazi naglo, neretko onda kada joj se najmanje nadate. Razloga za ovakvo uverenje ovde i sada ima izrazito malo, ali to nikako nije razlog da se promenama ne teži. Nosioci promena mogu da budu isključivo mlade generacije koje bi trebalo da svoj pogled na svet formiraju uprkos, pa i protiv pogleda na svet sopstvenih prethodnika.

Razlog zašto do toga ne dolazi jeste taj što je mladima oduzeto pravo na nove narative. Iz dana u dan oni neprestano bivaju izoženi teroru istih starih nacionalističkih mitova, velikih epskih narativa o slavnim bitkama i ratovima, mržnji, preobražaju masovnih ubica, sociopata i najgorih zločinaca u nacionalne heroje. Uvučeni tako u atavistički krug mitova zasnovanih na grozomornim identitetskim storijama o krvi, tlu, poreklu i sličnim "vrednostima" koje naši dušebrižnici ne prestaju da serviraju javnosti, oni zapadaju u zamku poverenja višim društvenim autoritetima i zaista je potrebno nešto truda da bi se iz te klopke izvuklo sopstvenim snagama.

S druge strane, primetan je jedan eskapistički hipsteraj i sindrom "smora" koji navodi mnoge da se zaključaju u sopstvene mikrosvetove i da odbijaju da participiraju u društvenoj realnosti. Oni se možda s njom ne slažu, ali ne žele da gube dragoceno vreme na uzaludne aktivnosti. To je donekle razumljivo, naročito u svetu u kom je moguće izmestiti se u neke druge, virtuelnije sfere postojanja i tek jednim delom sebe pripadati fizičkoj stvarnosti u kojoj se nalazite.

Društvene mreže su se pokazale kao potencijalno sjajan mehanizam društvene promene, ali je njihovo anestezirajuće, uljuljkujuće svojstvo ujedno možda najveća pretnja svakom društvenom angažmanu. Dakle, promenama se u atmosferi u kojoj mi danas i ovde živimo ne treba samo "nadati". Treba, naprotiv, aktivno, naravno u granicama sopstvenih mogućnosti, raditi na tome da bi do njih konačno i došlo.

Saša Dragojlo