Jezik

sr

en
Serijal: UBISTVO ZORANA ĐINĐIĆA

Transkript - Atentat

Atentat

 

Ekipa emisije "Insajder" je na osnovu iskaza svedoka-saradnika, ali i na osnovu informacija do kojih smo došli prilikom rada emisija "Rukopisi ne gore" i na osnovu knjige novinara lista "Vreme" Miloša Vasića, uradila rekonstrukciju pripreme i ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Razlog za ovakvu vrstu rekonstrukcije događaja koji su obeležili ne tako davnu prošlost Srbije je taj što mnogi i dalje pokušavaju da ćutanjem ili plasiranjem lažnih informacija dovedu do toga da se istina sakrije ili potpuno zaboravi.


Zvezdan Jovanović: Prozor je otvoren i stavljeno je neko ćebe. Ja sam sedeo u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli, samo sam ja pušio i cigarete gasio u nekoj kutiji koju sam držao u džepu. Možda mi je ispao jedan pikavac, pušio sam 'davidov'. Puška je izvađena, naslonjena pored mene i ne vidi se ako neko uđe. 

Aci javljaju da Đinđić stiže. Ja sedam na stolicu, ne mogu me videti, cev samo malo viri. 

Dolazi kolona, zaustavlja se Đinđićev auto a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kad Đinđić dolazi do ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put.

B92: Zvezdan Jovanović, bivši zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije ovako je u policijskoj istrazi opisao trenutak kada je i kako ubio premijera Srbije Zorana Đinđića. Danas tvrdi da je to laž i brani se ćutanjem. Međutim, iskazi svedoka-saradnika do kojih smo uspeli da dođemo u većem delu potpuno se poklapaju s prvobitnim priznanjem Zvezdana Jovanovića. Zbog pokušaja mnogih da se optužnica za ubistvo premijera Srbije potpuno oslabi i da se za heroje proglase oni koji su u vreme Miloševićeve vlasti za Državnu bezbednost ubijali svakog ko im je zasmetao, u ovoj emisiji videćete, prema do sada raspoloživim informacijama, javnim i tajnim, moguću verziju događaja. Poslednju reč svakako će dati sud. Pošto je prošlo dve godine, a suđenje nije privedeno kraju, ekipa emisije Insajder je na osnovu iskaza svedoka-saradnika, ali i na osnovu informacija do kojih smo došli prilikom rada emisija Rukopisi ne gore, i pre svega na osnovu knjige novinara lista Vreme Miloša Vasića, uradila rekonstrukciju pripreme i ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Razlog za ovakvu vrstu rekonstrukcije događaja koji su obeležili ne tako davnu prošlost Srbije je taj što mnogi i dalje pokušavaju da ćutanjem ili plasiranjem lažnih informacija dovedu do toga da se istina sakrije ili potpuno zaboravi.

Jedan od ključnih datuma koji kasnije dovodi i do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića je između ostalog i 5. oktobar. U vreme Miloševića napravljena je neraskidiva veza DB-a, politike i kriminala. Nova vlast je to samo mogla da nagađa, ali ne i da pretpostavi koliko je kriminal ukorenjen u sve pore društva. Kriminalci u saradnji s Jedinicom za specijalne operacije godinama rade prljave poslove za državu. Da je to tačno potvrđuju i sadašnji svedoci-saradnici, koji kažu da se Dušan Spasojević javno u vreme Miloševića više puta hvalio pred svojim saradnicima da je dobio dozvolu Državne bezbednosti da očisti Beograd i da ubije koga god treba. Pripadnici zemunsko-surčinskog klana 2000. odlučuju, međutim, da se približe tadašnjem DOS-u.

Miloš Vasić: Nudeći se kao nekakvi zaštitnici - ono, batice, jel' te neko dirao, znači, mislim ono, jel'. Ja sad nikako nisam mogao da poverujem još tada gledajući kako se to događa, jer je to sve reč o nekim mušterijama koje su meni poznate od ranije, da li su se to oni naglo prosvetlili od filozofije Zorana Đinđića, od ekonomije Miroljuba Labusa, od psihologije Žarka Koraća, ne znam, od rokenrola Nenada Čanka, ne, naravno da ne. Neko je njima bio rekao, moje je neko privatno uverenje, da su oni od svojih saradničkih, odnosno svojih kejs ofisera, što se kaže kontrolora u službi, dobili instrukciju i u to sam potpuno uveren, da se približe koaliciji DOS, jer je negde na nekim nivoima, nekim srednje višim nivoima komandovanja policije, vojske i državne bezbednosti se došlo do procene da je Miloševićev rok trajanja istekao. 

Mislim da je jedan prekid bio napravljen kasnije, kad su ljudi iz DOS-a shvatili u jednom trenutku da su to munđosi, dripci, kako da vam kažem, lopurde, pa je to polako odbijano od sebe, i to kod mene u knjizi lepo ima. Istorijat kako je Zoran Đinđić od sebe odbijao Čumeta, i to su bile muke Isusove. Zoran je preklinjao svoje prijatelje Dragoljuba Markovića, ne znam, Čedu, Bebu i ove, ono - skinite mi tog dosadnog lika sa vrata, mislim, neću da znam za čoveka. 

B92: Sve do danas, međutim, u javnosti ostaje priča da je Zoran Đinđić, odnosno njegova Vlada ponudila Čumetu da svoj novac legalizuje tako što će kupiti mašine za asfaltiranje puteva u Srbiji. Zbog takvih spekulacija Vlada Zorana Đinđića dovodi se u vezu sa kriminalcima. Vasić je tokom svog istraživanja na ovoj temi došao do drugačijih informacija. 

Miloš Vasić: Ono što je činjenica, e sad tu ima i neke zdravorazumske logike. Čume nije glup, Čume je nepodnošljiv karakter, ali nije glup. Čume je shvatio u jednom trenutku i opredelio se, za razliku od svog dotadašnjeg najboljeg druga Duće Spasojevića, da više i tog kriminala - to je postalo nehigijenski, hajde da se bavimo nečim legalnim, pa je krenuo u te mašine. Kako je on krenuo, preko Saše, Alekse Mrkonjića i ostalih, to će se razjasniti jednoga dana.

B92: Legija, koji je uz pomoć hvalospeva lidera DOS-a postao nacionalni junak 5. oktobra, jer je odlučio da tog dana nikoga ne ubije, ubrzo je postao i glavni problem tadašnjoj Vladi. Jedinica čiji je on bio komandant ispostavilo se da je država u državi. Zbog toga se u leto 2001. javlja ideja u Vladi Srbije da se Jedinica za specijalne operacije ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za učešće u mirovnim operacijama. U prvom trenutku ideja je bila popularna u Jedinici za specijalne operacije, ali tada dolazi do zanimljivog razvoja. 

Miloš Vasić: Jedno lice iz vrha Demokratske stranke Srbije, koje je sada u emigraciji, je u leto 2001. pustilo priču Legiji i JSO da slučajno ne idu u taj Avganistan, što je upravo Vlada DOS-a bila nešto pregovarala sa Amerikancima da JSO ode u Avganistan da pomogne u okviru trupa Ujedinjenih nacija. E, kaže, čim budete otišli u Kuvajt na klimatske pripreme i homogenizaciju sa snagama Ujedinjenih nacija, sve će da vas pohapse i svi idete u Hag. Onda su ovi odustali od onoga na šta su bili pristali ranije. To je isto tako jedan lep detalj.

 

B92: Legija se na godišnjicu 5-tooktobarskih promena 2001. godine upravo na to žalio Čedomiru Jovanoviću i optuživao Vladu da mu namešta hapšenje i slanje u Hag.

"Dakle, tog 5. oktobra 2001. Legija zove Čedu da se vide u Šilerovoj, jako konspirativno, nasamo. Duće nema, Čeda dolazi, a Legija ga pita - koji je danas dan. Pa kaže, godinu dana je prošlo, a onda sam vam bio mnogo važniji, nego glave će leteti zbog Haga mene i jedinice. Ja sam mogao da budem vaš, ali ste mi pljunuli u lice. Nisam ja bilo ko, znam ja za vaše planove, znam da mi montirate Ibarsku magistralu, znam da Pavković smrdi oko vas, ali Aca Tomić je na mojoj strani. Čeda Jovanović pokušava da ga razuveri, ali to ne ide. Referisao sam Zoranu Đinđiću, ali je on odmahnuo rukom, rekao da - ko ga jebe, i otišao u Sjedinjene države."

B92: Mesec dana kasnije dolazi do oružane pobune Jedinice za specijalne operacije. Legija već tada nije komandant Jedinice, penzionisan je posle dva incidenta u Kuli i Stupici. Razlog za pobunu je navodno hapšenje braće Banovića, jer je ta Jedinica protiv takve saradnje s Hagom. Nisu se, međutim, bunili kad su hapsili Slobodana Miloševića koji je kasnije izručen Hagu. 

Koštunica je čin izručenja Miloševića nazvao državnim udarom.

Miloš Vasić: Oni su išli u to namerno, znajući kakva je politička situacija, kakva je atmosfera i nije nikakvo čudo što je jedan od zahteva njihove pobune, prvi zahtev je bio donošenje zakona o saradnji sa Hagom. E, mater mu, isti zahtev kao i DSS. Oni očigledno se gurkaju i umiljavaju i prilaze blizu i otprilike traže sebi političkog saveznika za njihove imaginarne ili stvarno percipirane pretnje Hagom, čime ih lože pak neki drugi. Tako da je Jedinica za specijalne operacije bila sistematski ono ložena, gasirana, paljena na gurku, da bi to na kraju rezultiralo ubistvom Zorana Đinđića. 

B92: Vojislav Koštunica je svojom čuvenom izjavom da i lekari štrajkuju u mantilima podržao oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije. Ispostaviće se da je Legija lično od Ace Tomića dobio obećanje da se vojska neće mešati.

Ekipa Insajdera došla je do informacije koju je za potrebe MUP-a Srbije tokom akcije Sablja uradila Vojna služba bezbednosti. Tu se između ostalog navodi: "Novembra 2001. godine tokom pobune crvenih beretki kod generala Tomića su došli Mikelić i Legija. Legija je imao podatke da će doći do sukoba između Jedinice za specijalne operacije i Kobri, a pošto je mislio da su Kobre potčinjene upravi bezbednosti Generalštaba, tražio je Tomićevo mišljenje u vezi sa ovim. Tomić mu je dao garanciju da se vojska neće mešati."

Zbog pobune Zoran Đinđić pristaje na kompromis i zahtev Milorada Ulemeka Legije još iz oktobra 2000. sad je dve godine kasnije ispunjen. Milorad Bracanović, Legijina desna ruka postaje zamenik načelnika Bezbednosno-informativne agencije. Na taj način Jedinica za specijalne operacije i zemunski klan imaju svog čoveka na vrlo visokoj poziciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji.

U međuvremenu Ljubiša Buha Čume ulazi u sukob s Dušanom Spasojevićem i Legijom. Vlada Zorana Đinđića to vidi kao dobru priliku da Čume postane svedok-saradnik i da na taj način, donošenjem novog zakona krene u obračun protiv mafije. U trenutku dok traju pregovori s Čumetom, Spasojević i Legija odlučuju da pošalju jasnu poruku Vladi Srbije dizanjem u vazduh Čumetovog preduzeća Defense roud u decembru 2002. 

Miloš Vasić: Svima je bilo jasno da je sad trenutak, da nam je Čume zreo, samo što nije pao sa grane. I to su i uradili na kraju krajeva, to je bilo teško, to je bilo bolno, to je bilo iscrpljujuće i mučno, ali je na kraju donelo rezultat dakle, 10. marta kada je Čume potpisao finalnu verziju svoje ispovesti svedoka - saradnika. Dakle, to je ona verzija koju su UBPOK i BIA i ostali proveravali tokom tih nekoliko meseci kad je on počeo sa njima da priča, prvo malo, malo, pa posle svi više i na kraju, posle eksplozije u Defense road-u kada mu je JSO digla u vazduh te mašine, onda se Čume stvarno slomio i počeo da priča, ono sve.

"Iz slušanja Čumetovih telefona jasno je da ne veruje nikom osim Bebi Popoviću, jer ovaj mrzi sve te kriminalce, a posebno Legiju. To je istina, Beba Popović od početka ne podnosi Ulemeka i to, za razliku od ostalih u DOS-u i Vladi, jasno daje do znanja. Kada je na nekoj večeri kod Cepterovih, gde je bio i Đinđić, Legija počeo da maltretira konobara kako se usuđuje da mu nudi meso kad je post, Beba gubi živce - a jel' ubijate sredom i petkom ili se to ne važi, pita Legiju koji ostaje smrznut. Zoran i Ružica smirili su situaciju kroz šalu, ali je Legija posle prozivao Popovića - šta je, nervozan si, smenjeni su ti šefovi." 

B92: Kada je ubijen Zoran Đinđić jedna od glavnih tema postaje zašto se Vladimir Beba Popović vratio u Vladu Srbije kada ga je Zoran Đinđić nekoliko meseci pre ubistva iz Vlade izbacio. Počinje i priča da su njih dvojica bili u ozbiljnom sukobu. U knjizi Atentat na Zorana Miloš Vasić prvi put u javnosti iznosi saznanja pod kojim okolnostima se Vladimir Popović udaljio oktobra 2002. iz Vlade Srbije.

"Tada dolazi do jednog zanimljivog događaja o kome govori Čeda Jovanović. Oktobra 2002. uz posredstvo dva čoveka bliska Demokratskoj stranci kod Zorana Đinđića, sve veoma tajno, dolazi Predrag Popović, glavni urednik Nacionala. Beba Popović za to ne zna. Predrag Popović skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljilje Buhe, jer mora i on od nečega da živi. Nego, ako mu neko plati jedno 50.000 Evra, on će prestati sa tim. Zoran iznerviran kaže da mu nađu sponzora da ga plate, da mu ga već jednom skinu sa vrata. Tako je i bilo, ali Predrag Popović ne samo što je uzeo pare, nego je i nastavio da objavljuje te svoje svinjarije, pa se još i hvalisao okolo kako je izradio Zorana. Kad je Beba Popović to saznao pobesneo je. Otkinuo je sa vrata tablu sa svojim imenom, spakovao se i otišao u inostranstvo. Ni Zoranu se nije javio koliko je bio besan na njega. Posle nekog vremena, mesec-dva, Zoran me pita da li bih mogao da zovem Bebu da se vrati, treba mu, a znam i da Čume samo Bebi veruje. Kažem da ja neću da ga zovem da se vrati iako smo u kontaktu, nego neka ga on zove kad je već sve to uradio. Na kraju je nagovorio Ružicu da zove Bebu natrag i ovaj se kasnije vratio. To je ta priča koja se posle vukla kako je Zoran bio otpustio Bebu Popovića iz Biroa za komunikacije Vlade."

B92: Krajem 2002. sprema se veliko finale akcije Svedok. To su, po svemu sudeći, preko svojih ljudi u Bezbednosno-informativnoj agenciji i policiji saznali pripadnici zemunskog klana. Poruku da znaju šta se sprema šalju u trenutku kada Vladimir Popović i Zoran Đinđić odlaze na doček nove 2003. godine u Brazil. 

"Zoran Đinđić treba da krene u Brazil, a u UBPOK-u nastaje panika, jer su prisluškivanjem saznali da u Brazil idu i Duća i Legija. Preko Londona proveravaju spiskove putnika, ali ispada da je to bila dezinformacija puštena kroz telefone sa ciljem da se vlast zaplaši i da pokažu da sve znaju. Prvi put vodi naoružanog pratioca, jer je prema rečima Popovića Zoran prvi put uznemiren."

B92: Nervoza raste i doživljava vrhunac u februaru 2003. kada se aktivira specijalno tužilaštvo. BIA i UBPOK kroz akciju Svedok koja je u toku, stiču sve više podataka, ali Dušan Spasojević i Legija to znaju preko svojih veza." 

Miloš Vasić: Trka s vremenom je zapravo postala krajnje važna tek negde u novembru, decembru 2002. Zašto? Zato što oni jedni druge špijuniraju i jedni i drugi su probušeni. UBPOK i BIA buše Zemunce, čak i JSO. To je jedan detalj za koji je možda još rano, o infiltraciji BIA u JSO, oni su imali špijuna tamo. S druge strane, i JSO, dakle pre svega preko Bracanovića i Duća Spasojević preko svojih kontakata Pažin, Gavanski i tužilac Sarajlić, verujem Rade Terzić i još neki, ima obaveštajni kanal u vlast i u policiju i u tužilaštvo. Dakle, traje jedno uzajamno špijuniranje u kome stalno neko je za korak ispred nekog drugog i to onda se zgušnjava polagano se zgušnjava da bi u februaru, krajem februara dostiglo kulminaciju i ono što se vrlo dobro vidi iz iskaza svedoka, svedoka-saradnika i optuženih u ovom procesu, Duća gubi živce.

B92: U januaru 2003. dok policija sprovodi akciju Svedok počinje kampanja Jedinice za specijalne operacije. 

Miloš Vasić: Postoji neka pretpostavka da je to urađeno zato da bi se JSO pokazala u datom trenutku, da ako nam uspe nešto sa ubistvom Đinđića, ako dođe do nekakvog očekivanog razvoja, da se ta jedinica pojavi kao, što bi rekao naš bivši predsednik Milošević - garantni list u zemlji. 

B92: U februaru 2003. Zoran Đinđić odlazi na Kopaonik na odmor. Tek posle ubistva došlo se do podatka da su Legijina i Spasojevićeva ekipa pri povratku Đinđića sa Kopaonika postavili zasedu na uzbrdici autoputa Beograd-Niš, kod Bubanj potoka. Ideja je bila da se upotrebi kamion koji bi blokirao put Đinđićevoj koloni, a da ljudi iz JSO-a vozila napadnu ručnim raketnim bacačima i automatskim oružjem. Od toga se odustalo, jer nije bila dobra prilika.

Miloš Vasić: Niko nije mogao da uzme u obzir i niko nije mogao da računa sa tim da će i Zemunci u saradnji sa JSO imati tako prefinjene i tako spretne komunikacijske taktike i organizacione i ostale. Oni su se razumevali u GSM mobilnu telefoniju, ali kao u svoj džep. Imali su očigledno sjajne saradnike, ja se uvek setim Bracanovića koji je godinama bio načelnik VII uprave za prisluškivanje u Državnoj bezbednosti. Ja sam razgovarao sa nekoliko ljudi koji u prste poznaju arhitekturu i funkcionisanje sistema GSM telefonije, ljudi mi kažu da su zapanjeni. Oni su tačno znali na kojoj baznoj stanici smeju da uključe telefon, na kojoj ne smeju. Koliko puta smeju da iskoriste jednu SIM karticu jedan telefon, oni su telefone i SIM kartice trošili, ne znam, po nekoj rati od 100 komada mesečno. Jedno telefoniranje, izvadim SIM karticu, prerežem, bacim u kanalizaciju, drugo telefoniranje bacim telefon nakon toga. I to su bile muke Isusove ono pohvatati listinge, pohvatati kontakte, to su kompjuteri radili danonoćno da bi se uspostavile određene matrice, ko s kim kad priča i s koje bazne stanice, pa na osnovu toga posle donosimo zaključke. Užasno težak posao i mene ne čudi da su uspeli da ih izrade, ali kažem, bez dobrih tehničkih savetnika i bez on-line, što se kaže, u realnom vremenu špijuna ubačenih u policiju, pravosuđe i Državnu bezbednost oni to ne bi mogli da urade. 

B92: Zoran Vukojević, bivši policajac, kum Dušana Spasojevića, kasnije i radnik njegovog obezbeđenja ispričao je kako njegov bivši kolega policajac, koji je u to vreme 2002. neraspoređeni radnik DB-a, Branislav Bezarević, postaje saradnik zemunskog klana. 

Zoran Vukojević Vuk: "Dušan Spasojević me je pozvao jedan dan i pitao da li mogu da pitam Branka Bezarevića da li bi davao informacije o kretanju premijera Đinđića. Ne dugo posle toga ja sam zvao Branka, našli smo se u jednom kafiću pored Ateljea 212, seli smo on, ja i Bagzi. Na pitanje Bezarevića zašto, Bagzi kaže - ma, zveknućemo ga. Bezarević pristaje za cenu od 50.000 evra kada se posao završi. Tako Bezarević dostavlja obećane podatke Bagziju, da Zoran Đinđić treba da ide u Banjaluku sa Surčina i da se vraća u 5 popodne istog dana. Dao je Bagziju papir na kome su pisale tablice automobila, marke, tipovi, boje i objasnio u kom automobilu će se nalaziti Đinđić." 

B92: Zadatak da nabavi dva kamiona dobija Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi. Na auto pijacu odlazi prerušen i sa falsifikovanom ličnom kartom, kupuje dva kamiona. 

Kamione parkira na autoputu Beograd-Zagreb u blizini hale Limes. Ostatak ekipe je po štekovima i čeka znak.

"21. februara kolona premijera od tri vozila kreće se sa Dedinja ka aerodromu oko 9 ujutro. Dejan Milenković Bagzi u tom trenutku sedi u kamionu parkiranom u blizini silazne rampe na autoputu i čeka. Miloš Simović je u drugom kamionu nešto dalje. Bagzi kod sebe ima tri mobilna, na jedan mu stiže informacija da je Đinđić krenuo sa Dedinja na autoput. Komunikacija ide praznim SMS porukama. Malo dalje, zapadno od gradilišta hale Limes čeka ekipa za atentat. Dejan Milenković Bagzi već polako vozi desnom trakom, čeka da ga Đinđićeva kolona sustigne. Ideja je da Bagzi naglo skrene, preseče put Đinđićevoj koloni, izazove sudar. Kad kolona stane pripadnici JSO-a Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga treba zoljama da gađaju sva tri vozila, a Kum i Sretko da trče i da overe eventualne preživele automatskim puškama. Bagzi naglo skreće, ali vozač Bijelić reaguje brzo, uspeva da obiđe Bagzijev kamion da bi ubrzao i nastavio ka aerodromu. Treće vozilo iz pratnje zaustavlja Bagzijev kamion, atentatori to vide i povlače se." 

B92: Tu dolazi do prvog propusta Đinđićevog obezbeđenja. 

Miloš Vasić: Ja im zameram što su neobučeni, jer da su bili obučeni, da su bili pravi policajci, oni bi izdžeparili tog Bagzija i našli bi mu još dva mobilna telefona. Ne bi ga predavali na brzinu, patroli saobraćajne milicije pa trčali na aerodrom da ne zakasne za Banjaluku. Nego bi otišli sa saobraćajnom milicijom u gradski SUP, pa bi tamo odmah istog trenutka podneli krivičnu prijavu za pokušaj ubistva, pa bi Bagzi fasovao 30 dana pritvora automatski, a ne bi ga prepustili saobraćajcima da im čak i ne kažu o čemu je bila reč. I ovi saobraćajci ga rutinski odvedu na stanicu milicije za autoput, to je tamo negde na autoputu gore, prema onom Folksvagenovom servisu. Pa, onda ovi tamo se bave raznim falsifikovanim papirima i ovim i onim, i bili bi ga pustili, ljudi, to je bilo pitanje minuta. Oni su ga pustili, kao hajde, brate idi, zvaćemo te. I ovaj izlazi napolje, zove telefonom svog ortaka iz Zemuna koji dolazi autom po njega. Predaje mu nekih 4.000 Evra i dva mobilna telefona i kaže - nosi to Vuku Vukojeviću u Šilerovu. I u tom trenutku istrčava milicioner iz stanice - hej, kaže, vi, hoćete biti ljubazni da se vratite, hoće neko s vama da razgovara. Da je on seo sa Šefketom u auto i odvezao se, mi ne bismo bili nimalo pametniji. On bi bio nestao bez traga, kao što je kasnije nestao bez traga. To se tako ne radi. 

Šta je bilo, taj policajac koji je istrčao da ga pozove nazad, primio je telefonski poziv od BIA i UBPOK-a - kaže, ljudi, da li vi znate koga ste uhvatili. Pa, Bagzija, oni pitaju saobraćajci - koga. Pa, drž'te ga. Praktično, to je bilo pitanje minuta hoće li Bagzi u tom trenutku da nestane ovako.

B92: Pa, dobro, ali nestao je posle nekoliko dana. 

Miloš Vasić: Zahvaljujući IV Opštinskom sudu. To je sad pitanje pravosuđa, više nije pitanje saobraćajne milicije. I šta se događa? Oni Bagzija odvedu u 29. Novembra, u gradski SUP i tamo se skupi ekipa neka koja će da priča, dođe čovek iz BIA, Letić i vidi ko sedi u ekipi. Sedi Slobodan Pešić, čovek ustane, okrene se i ode. I kaže - ljudi, tamo sedi onaj koga mi sumnjičimo da sa njima sarađuje tolike godine. I naravno, da se tu sad spakuje nekakva krivična prijava protiv Bagzija za falsifikovane papire i ne znam, ono carinski prekršaj kamiona. I tu sedi trust mozgova, tužioci, ovi, oni, mislim deo od njih apsolutni amateri koji se slože da će da traže 7 dana pritvora za Bagzija, umesto da su tražili 30 odmah. I svi se stalno vade, odjedanput su svi legalisti, ne mogu da traže 30 dana pritvora za očigledan pokušaj ubistva, ako neko naglo namerno skrene pred kolonu pod pratnjom, u kojoj se vozi premijer, oni ga tuže za carinski prekršaj. Oprostite, to nikad u ovoj zemlji nije bilo. Ja bih voleo da vidim šta bi se danas desilo da neko kamionom skrene pred Koštuničina kola. Ne, odjednom se svi prave blesavi, sve je u redu, nema problema, sedam dana pritvora. Nakon tri dana vanraspravno veće Četvrtog opštinskog suda odluči da Bagzija pusti, jer on je trgovački putnik, mora da hrani krmaču i ne znam šta. Ljudi, mislim, to je već bila drskost neopevanih razmera. 

Moji izvori mi kažu da je nekih 50.000 evra promenilo ruke tih dana tamo.

B92: Da je pušten zbog 50.000 evra? 

Miloš Vasić: Da. I to nije prvi put, u Četvrtom opštinskom sudu je bila poznata tarifa, koliko košta smanjenje od mesec dana pravosnažne kazne, mesec dana manje - toliko i toliko. Pa, sad, to je problem gospodina Zorana Stojkovića, po njegovom, kako se to kaže, pravu nadzora, da se time pozabavi. A to je jasno, i treba samo razgovarati sa ljudima koji to potpuno uredno su spremni da ispričaju. 

B92: Miloš Vasić zaključuje da se tokom ta četiri dana Bagzijevog sedenja u pritvoru desilo svašta. Videlo se koliko je jaka propagandna medijska logistika Zemunaca i Legije.

Miloš Vasić: Da, onda je nastalo teoretisanje tabloidnih eksperata, advokata i ostalih da kao, Đinđićev oklopljeni BMW bi razbucao taj kamion kao svinja torbu, prošao bi kroz njega, kao pa to nije ništa, mislim, ono dete vozilo kamion i tu je nažalost i Đinđić tom svojom nesmotrenom izjavom u Banjaluci, kako je neko učio da vozi, doprineo toj atmosferi, nažalost. 

B92: Ubrzo posle incidenta kod hale Limes iz zemlje odlazi Vojislav Šešelj.

Vojislav Šešelj: Srbijom upravlja najgori ološ, Zoran Đinđić, Nebojša Čović, Goran Svilanović i ostali. Ali ološ ne može dugo da vlada Srbijom, ološ će morati na dno duboke i mutne reke gde mu je mesto. Đinđić pobeže u Frankfurt, njegov Bagzi na Đinđića naleteo kamionom, pa misli Zoran Đinđić da može 12 godina da intenzivno posluje sa mafijom, da učestvuje u svim mafijaškim delatnostima, a sad po nalogu Amerikanaca tako jednostavno da otpiše mafiju. E, ne može. Zoran Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim Surčincima, sa svojim Bagzijem.

B92: Nekoliko svedoka-saradnika navodi da je Šešelj bio u povremenom kontaktu sa Spasojevićem i njegovom ekipom. 

Miloš Vasić: Jedno terensko vozilo "micubiši pajero" je Duća poklonio Voji Šešelju, ali s druge strane Voja je ipak držao na distanci Duću, jer kao što sam i napisao, Voja koji je inteligentan čovek je shvatio da je Duća neka vrsta saradničke veze Državne bezbednosti i eto njega tu u blizini, ali ne preblizu. E, sad, budući da je Voja bio dobro obavešten čovek, kad je video šta se događa posle hale Limes i toga, bilo mu je jasno, on je znao mnogo više očito nego mi o celoj toj priči, čovek naglo došao do zaključka da će ovi da naprave neko čudo i pokoru ovi Zemunci i ostali i njemu je najbolje da se udalji, jer nikako ne bi bilo zgodno da se zatekne tu u trenutku kad ubiju Đinđića. Onda je čovek, pošto je koliko, mesecima je vikao da on već ima rezervisanu kartu, nije imao, naravno. On sebi veče pred polazak rezerviše i kupuje kartu i pali za Amsterdam da bi odande to gledao. 

B92: Zvezdan Jovanović u svom iskazu u istrazi je pričao da je bio protiv plana da se Đinđić ubije na autoputu. 

"Nisam se složio sa ovakvim planom zbog bespotrebnih žrtava. Legija i ja smo se složili da idemo snajperom jer je to bolje zbog žrtava. Insistirao sam na lokaciji za pucanje daljine 200 do 250 metara, obećavši Legiji da to mogu da završim jednim metkom."

B92: Odmah po puštanju Bagzija iz pritvora Spasojevićeva i Legijina ekipa užurbano kreću da traže pogodnu lokaciju sa koje će Zvezdan Jovanović pucati na premijera Srbije. 

"Svaki dan me zovu da pogledam neko novo mesto koje su oni odabrali za pucanje. Prvo mesto bilo je na nekom unutrašnjem parkingu nekog saveznog ministarstva u blizini, ali to mesto nije bilo dobro. Nakon toga su govorili da Đinđić ide na Kalemegdan, pominjali su neku Čumićevu, znali su kuda se kreće. Nakon toga su izabrali lokaciju kod neke babe, gore u nekom stanu, lokacija je bila idealna. Jednom smo bili i ispred Savezne skupštine gde je bila idealna pozicija za pucanje iz kola, bili smo u nekom zatamnjenom Pasatu, ali da sam pucao ubio bih i nekog novinara."

B92: Svedok-saradnik Zoran Vuk Vukojević međutim prenosi drugačije viđenje od Miloša Simovića, koji je u tom trenutku bio sa Zvezdanom Jovanovićem. 

"Pusti, skoro smo se opet sudarili s njima. Odustali smo jer su nas snimale kamere sa Glavne pošte. Reč je bila o javnoj garaži Tri lista duvana, gornjem nivou, loše za bežanje autom." 

B92: Miloš Vasić zaključuje da Zvezdan nije bio zabrinut da ne pogodi i nekog novinara, nego da ga ne snime kamere sa pošte.

Početkom marta, Milorad Ulemek Legija sakriva se u jednom od štekova Dušana Spasojevića u Omladinskih brigada broj 8. Svom telohranitelju Nenadu Škenetu kaže da se plaši hapšenja. 

"Čak mi je rekao jednom da će mi u tom slučaju napisati ovlašćenje da ga posećujem u pritvoru, jer mu je supruga u drugom stanju. Ja ne znam zašto se Legija plašio policije, nisam ga o tome pitao. Procenjujem da je zbog tih informacija koje je davao Čume."

B92: Miloš Vasić u knjizi navodi da je 15. mart 2003. bio fiksiran u uspaničenim glavama Spasojevića i Legije kao dan njihovog hapšenja. Takvu informaciju su dobili od vojske, kaže jedan svedok, od nekog Zvezdanovog rođaka iz Uprave bezbednosti Generalštaba, kaže drugi. Specijalno tužilaštvo, UBPOK i BIA planirali su međutim da u akciju krenu u četvrtak, 13. Čume je 10. potpisao svoju kompletnu izjavu i predao je specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. 

Tog istog, 10. marta ujutru Beba Popović sreće se sa Zoranom Đinđićem u kabinetu premijera. "Pušio je već oko 10 sati prepodne, držao je levu nogu na stolu, jer su ga mučili bolovi. Načeo sam razgovor na ovu temu i on me je jedno 15 minuta slušao i ćutao dok sam mu referisao o bandi. Onda je sa izrazom gađenja na licu počeo da mi objašnjava da mu je već muka od svega toga, od kriminalaca, od policije, od Državne bezbednosti, da ga mrzi više da sluša o tome, da ja preterujem i da sam opterećen time i da ima važnijih stvari od kriminala. Rekao sam mu i da Mikelić i njegov Bego drže kontakte sa Republikom Srpskom i sa rezervnim sastavom JSO-a, ko se sve nalazi u restoranu Đepeto, ko se sve priklonio bandi od mafijaša, od političara. Zoran je slušao, nervirao se, bio je nezadovoljan, ali i nemoćan. Bilo je vrlo mučno i depresivno, nisam ga takvog video od '99. Rastali smo se kao i obično, nasmejao se i umesto pozdrava rekao - ne brini, jebaćemo im kevu. Više ga nisam video život."

B92: 12. marta na ključnim raskrsnicama od Dedinja ka gradu od jutra su dežurali posebno zaduženi pripadnici zemunskog klana. Poslednje pripreme za ubistvo ogledaju se u tome što Zvezdan Jovanović isprovava da li je dobra puška iz koje će pucati. 

"Probao sam je, odnosno upucao na 200 metara na Fruškoj gori. Znam koje je to mesto, na Iriškom vencu, pa neka staza, tu sam bio sa kumom Lukovićem na upucavanju. Puška iz koje sam pucao u Zorana Đinđića je dobra, u okvir staje 20 metaka, a u crnoj torbi bilo je još dva pakovanja municije vinčester 308. Ja sam odabrao klasično šiljato zrno.

Čudno je okrenut, nekako sa strane, ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put." 

"Posle ispaljenog drugog metka Zvezdan Jovanović panično baca pušku Simoviću i prvi izleće iz kancelarije sa pištoljem u ruci. Plan je bio da kancelariju iz koje je pucano zapale i tako unište materijalne tragove, ali su se opredelili da što brže pobegnu."

B92: Okrivljeni Dušan Krsmanović u iskazu datom istražnom sudiji maja 2003. godine kaže da je on 12. marta dobio zadatak od Miloša Simovića da bude na autobuskoj stanici iznad raskrsnica ulice Nemanjine i Kneza Miloša. 

"Na trotoaru iznad te stanice parkirao sam 'ford eskort' plavi, pošto sam tu stajao oko jedan sat Miša me zvao na telefon i rekao mi je da mu je Aca javio da je ovaj ušao. Tako smo koristili reč, nismo spominjali ime. Ja sam onda mislio da ni od ovog dana neće biti ništa. Seo sam u kola i krenuo prema železničkog stanici da nešto jedem, tada me Miša ponovo zove i kaže da će ovaj da dođe i da se vratim na mesto gde sam bio. Zove me ponovo i kaže - gledaj sad, i prekida vezu. Ubrzo me zove Aleksandar Simović i kaže - evo ga, i prekida vezu. I odmah potom zove me i kaže - nije bio on. Ja nisam ništa video, krenuo sam ponovo prema kolima sa stanice. Tada zove Aleksandar i kaže - evo ga, evo ga. Bio sam uzbuđen, počelo je srce da mi lupa. Čuo sam dva pucnja u razmaku kao kad se izgovori - du, du. Tada sam seo u auto i dovezao se do Auto komande, usput me je nazvao Miloš i rekao da tamo negde budem. Posle sam otišao u stan u Triše Kaclerovića koji je takođe ranije bio iznajmljen. Sutradan uveče došao je Ninoslav Konstantinović i smejao se. Ispričao nam je kako je došlo do pucnjave u Đinđića, da je kada je Aca Simović zvao mene, da je tada Zvezdan Jovanović nišanio prema Đinđiću. Pucao je dva puta i posle toga pušku bacio Simović Aleksandru i prvi počeo da beži. Kada sam na TV-u čuo da je Đinđić ubijen, prvo sam hteo da izvršim samoubistvo, jednim malim pištoljem, a onda mi je to splasnulo. Nekoliko dana sam boravio u stanu sa Milanom Jurišićem. Bio sam u kontaktu sa bratom. Kada sam došao kod brata policija nas je brzo uhapsila. Pre ubistva sam čuo Spasojevića da on planira za sebe alibi. Hteo je da bude uhapšen i da kaže da on nema veze sa tim, da je bio kod Cece Ražnatović i da će ona to da potvrdi. Znam da je odranije imao kontakte sa Cecom." 

B92: Tokom celog prepodneva sve dok nije čuo da je Đinđić ubijen, Milorad Ulemek Legija sedi na terasi svog stana u koji se tokom noći vratio iz šteka na Novom Beogradu. Mota se po terasi demonstrativno da ga svi vide. Vidi ga i Goran Petrović, bivši načelnik DB-a, jer živi u blizini na visokom spratu koji gleda na Legijinu kuću.

U trenutku ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića ispred i u Vladi Srbije opšta panika. 

"Stigli su i Dragoljub Mićunović i general Branko Krga, a hteo je da se pridruži i general Aca Tomić, načelnik Uprave bezbednosti vojske Srbije i Crne Gore. Međutim, Beba Popović ga je izbacio iz Vlade sa rečima - idi, čuvaj Ljilju Buhu, pičko smrdljiva. Pljunuo sam ga srednje, kaže Popović."

B92: 12. marta od svih parlamentarnih stranaka baš Demokratska stranka Srbije predlaže koncentracionu vladu, napominje Miloš Vasić. 

Miloš Vasić: Ta ideja je bila krajnje nesrećna i oni se od toga nikad oprati neće, šta god pričali. To je krajnje nesrećna ideja, to je ideja koja je nevaspitana pre svega i potpuno ne spada uz nekog takvog, mi smo mislili da je Koštunica drugačiji. Da u trenutku kad se Zoran Đinđić još bukvalno nije ohladio na prosektorskom stolu, ovaj izleće sa idejom da se napravi koncentraciona vlada od svih parlamentarnih stranaka, gle, mater mu, sa radikalima i SPS-ovcima. Mislim, to je potpuno sumanuta ideja. 

B92: Uvođenje vanrednog stanja dovelo je u potpunu paniku pripadnike zemunskog klana i Jedinice za specijalne operacije. Prva poternica bila je objavljena istog dana. Policija je imala već dovoljnu količinu podataka o celoj toj ekipi, svi oni već su bili obuhvaćeni akcijom Svedok, koja je počela pre ubistva Đinđića i posle se pretvorila u akciju Sablja. U noći između 12. i 13. marta policija je uhapsila prvih osam lica sa objavljene poternice.

Miloš Vasić: Ima divna rečenica Nina Konstantinovića koji se žali - kako, kaže Duća, nabavi mi... kako da nabavim auto, kaže, kod koga god odem sačeka me uplakana žena - odveli ga pre sat vremena, ne smem da odem kod onog drugog, uhvatiće i mene s njim ako uđem. Oni su izvukli, oni su praktično presušili baru, tako da su ribe ostale da se praćakaju. Jer takvi gangsteri plivaju kroz podzemlje kao riba kroz vodu, isušite baru, i tako su svi i popadali na kraju krajeva, od očajanja. 

"Zaista, kada sam video Legiju 13. i 14. marta ove godine, on uopšte nije ličio na sebe, bio je veoma zamišljen i ništa nije komentarisao u vezi atentata na Đinđića, osim onoga što sam već rekao. Prokomentarisao je nešto u smislu - napravili smo veliko sranje. Dodao je da nije trebalo da se uvodi vanredno stanje."

B92: 14. marta Milan Luković Kum pokušava da po dogovoru stupi u kontakt sa Zvezdanom Jovanovićem. Šalje poruku, ali se Zvezdan ne javlja i tako nekoliko puta. Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi kaže da je Spasojević tih dana bio izvan sebe. 

"Stalno je govorio da se nije nadao vanrednom stanju, ali da će se ići do kraja ili ćemo biti pukovnici ili pokojnici. Da, kad krene JSO da osvoji Vladu i još neke institucije od vitalnog značaja, da nema povratka. Rekao je - s bandom nema povratka. Očekivao je da krene JSO svaki dan." 

B92: Đura Mutavi onda odlazi u Milentija Popovića 24 kod Miloša Simovića i Ninoslava Konstantinovića. Prenosi im poruku Dušana Spasojevića da se puška zakopa. To je uradio Konstantinović, jer njegova slika još nije bila objavljena. Spasojević je insistirao da se puška sačuva, zakopa, jer je to Legija uzeo iz JSO-a i da ta puška tamo mora da se vrati na mesto.

Đura Mutavi uhapšen je 21. marta. Policija ga je zaustavila, legitimisala, ali je imao lažnu ličnu kartu pa su ga pustili. On se onda predomislio i sam tražio da ga uhapse. 

Zvezdan Jovanović koji se evakuisao u siguran stan, štek u Vojvode Stepe 259, je u svom iskazu kratko ispričao šta se dešavalo 13. marta.

"Ujutru dolazi Đura, to je onaj što je nabavljao stanove. Đura me vozi do komande. Sretko Kalenić i kum Luković ostaju u stanu. Malo dalje od komande ja izlazim iz kola i peške odlazim u komandu. Gumaru kažem da sam bio zauzet, a on me ništa ne pita. Imao sam osećaj da će sve biti otkriveno. Kada sam pozvan da dođem u MUP sve mi je bilo jasno." 

B92: Naime, Zvezdan Jovanović uhapšen je u MUP-u Srbije. U beogradsku policiju pozvan je pod izgovorom da treba da obezbeđuje načelnika Milana Obradovića. Uhapšen je ispred njegove kancelarije, nije pružao otpor, a nekoliko dana nije hteo da govori ništa. Onda je u noći između 4. i 5. zatražio da razgovara sa policijom. Tom prilikom Zvezdan ih moli da prenesu njegovoj ženi poruku da on nije kriminalac već da je Đinđića ubio zbog Haga.

Tokom akcije Sablja, prilikom hapšenja, kako je saopštila policija, dolazi do ubistva Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su pružali otpor. To i danas Demokratska stranka Srbije dovodi u sumnju i postavlja pitanje da li su ubijeni da ne bi progovorili. Miloš Vasić u knjizi detaljno opisuje šta se tada događalo.

Miloš Vasić: Tu je falila dobra obaveštajna priprema. Tu je trebalo preko noći da se neko prišunja, da postavi barem prisluškivač, ako ne i video uređaj da se vidi ko je u kući, čuju li se šumovi, već kako se to radi taktički u policiji. Da osmatra noćnim dvogledom, da vidi ulazi li neko, izlazi li neko, šta se događa, ali kažem ono, to prisluškivanje je ključni element u takvim operacijama. E sad, nema tehnike, nema ljudi, jako se žurimo. Oni se odluče na akciju. Nešto oko 8 i nešto uveče oni prepadnu jednu od tih kuća, naravno uz uobičajenu policijsku galamu, uz uobičajenu policijsku galamu, umesto da su to radili tiho, SAJ je bila u pitanju i vide da su upali u krivu kuću. Skontaju oni, avizaju se da je to ona druga kuća i pojure tamo, međutim ova dvojica su iz kuće već čuli da se nešto događa i izlete, jedan na prednja vrata, drugi na zadnja. Kum je izleteo na prednja vrata, potrčao je sa bombom u ruci niz nekakav voćnjak. To se sve, moram da podsetim, odvija u mrklom mraku. Policija njih vidi kroz noćne uređaje za osmatranje i kroz noćne nišane na heklerima koje su imali u tom trenutku, jako malo ljudi ih je gledalo kroz noćni nišan. Ljudi, to je jedna vrlo loša zelena slika, žuto-zelena slika sa krupnim zrnom. Njima je bilo dovoljno da vide da ovaj ima bombu u ruci i da pripucaju i da ga ukantaju tu na licu mesta. Duća se pojavio iza ćoška od garaže, bacio torbu iza sebe, jedno metar iza njega je nađena torba sa tim nekim mobilnim telefonima, lažnim papirima i ovim, onim, i sa automatskom puškom u kojoj je bilo 29 metaka u okviru, 1 metak u cevi se pojavio iza ćoška. I kako su ga videli, tako su i njega ubili istog trenutka, obojica su bili praktično mrtvi na licu mesta. Ima taj jedan mali detalj da je Kum bio overen iz blizine. To je ustanovljeno u sudskoj medicinskoj analizi, ali to je sad jedan od onih incidenata koji se u takvim operacijama događaju zbog visokog adrenalina, frke i svega. 

B92: Posle akcije Sablja, ukidanja vanrednog stanja i promene vlasti, Demokratska stranka Srbije nastavila je da osporava svaki uspeh te akcije. Ministar Jočić je kao svoj prvi zadatak najavio da će policija ponovo morati da istraži sve što se tiče ubistva Đinđića. Za ministra Jočića ključna stvar od koje tužilaštvo treba da krene je ubistvo Spasojevića i Lukovića. Demokratska stranka Srbije i danas ponavlja da je akcija Sablja bila obračun sa političkim protivnicima.

Miloš Vasić: Zašto politička osnova ako su i Rade Bulatović i Aca Tomić se njuškali i družili sa Zemuncima i sa JSO-om i još su pritom kad su ih prvi put lepo pitali šta je bilo, lagali. Oni su uhapšeni zato što su lagali policiju u svojim prvobitnim susretima, pa su onda posle pušteni, jer kad se videlo dokle je to otišlo, kad je Demokratska stranka Srbije počela da arlauče kako njih sve hapse, onda je rekla - hajde da pustimo ovu dvojicu, neka idu s milim Bogom. Mislim, samo nam još to fali.

B92: Posle promene vlasti specijalni tužilac Jovan Prijić u aprilu prošle godine odustaje od daljeg krivičnog gonjenja predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i bivšeg načelnika vojne službe bezbednosti Ace Tomića. Zbog, kako se navodi, nedostatka čvrstih dokaza da su bili u vezi sa zemunskim klanom. Aca Tomić je tokom akcije Sablja uhapšen pod sumnjom da je s Radetom Bulatovićem, preko Borislava Mikelića bio u kontaktu s Dušanom Spasojevićem i Miloradom Lukovićem. Ekipa Insajdera došla je do iskaza koji su tokom akcije Sablja dali Tomić, Bulatović i Borislav Mikelić o okolnostima pod kojima su se viđali sa Spasojevićem i Lukovićem, kao i o datumima tih susreta, ali i o temama o kojima su razgovarali, Tomić, Bulatović i Mikelić dali su kontradiktorne izjave. Niko ih ništa, međutim, nije dalje pitao, to je bio jedini iskaz koji su dali. Čak ni pored toga što je na suđenju optuženima za ubistvo Đinđića svedok - saradnik Zoran Vukojević naveo da je informacije o haškim optuženicima zemunski klan dobijao od Borislava Mikelića i Radeta Bulatovića. Posle formiranja nove Vlade Srbije Rade Bulatović je postao načelnik Bezbednosno- informativne agencije. Mesec dana po formiranju Vlade Srbije čiji je premijer Vojislav Koštunica, predao se i prvooptuženi za ubistvo premijera Srbije, Milorad Ulemek Legija.

Miloš Vasić: Svi piške firnajz od sreće, jer se predao Legija. Zašto se predao - ima poverenja u novu vlast. I onda idu okolo i hvališu se time što taj zlikovac ima poverenja u njihovu novu vlast, jer je sad nastupila pravna država konačno kad je Koštunica postao premijer. Mislim, trebalo je da ćute, bolje bi im bilo. 

Jočić: Potpuno je beznačajno gde je bio, potpuno je beznačajno s kim je pričao, potpuno je beznačajno sve ono što prethodi onom što će biti, a ono što će biti je njegova zvanična uloga. A to je čoveka koji može da doprinese rasvetljavanju istine povodom ubistva premijera.

Miloš Vasić: Ne, to apsolutno nije apsolutno svejedno, to je užasno važno, jer ako se zlikovac tog tipa 14 meseci skriva negde na teritoriji Balkana i kako bismo rekli, srednje južne Evrope, to je užasno važno, jer se rekonstrukcijom njegovog kretanja dadu ustanoviti krajnje važni putevi i tragovi transnacionalnog organizovanog kriminala na Balkanu i u južnoj i srednjoj Evropi. Pa, ne ide taj kod prijatelja iz škole, iz srednje muzičke, gde je već išao. Ne ide taj u Švajcarsku nekoliko puta na lažnom hrvatskom pasošu. Zašto se ide u Švajcarsku? Zašto takav čovek ide u Švajcarsku? Zbog švajcarskih računa u bankama, mislim, da se mi tu ne zavitlavamo, kroz njegove ruke su prolazile desetine miliona Evra, od heroina, od otmica, od ovoga, od onoga. 

Legija beži u zapadnu Hercegovinu, gde je par nedelje pre ubistva Đinđića već odlazio da pripremi teren. Pa, iz zapadne Hercegovine ga bosanska i hrvatska tajna služba ispraćaju do Trsta. U Trstu prolazi kroz pravoslavnu opštinu kao svi munđosi koji prolaze, mislim ta pravoslavna opština je posebna priča, i nestaje, da bi se nekoliko meseci pojavio, ali sa određenim zakašnjenjem, jer švajcarska federalna policija je stigla do toga negde u Sent Galenu, to je južna Švajcarska, na granici prema Italiji. I tada nestaje, da bi se pojavio prvo u Obrenovcu u nekom silosu, što su uspeli da rekonstruišu nekako, i onda, na kraju krajeva, pred svojom kućom u Filmskom gradu.

B92: Od proleća do jeseni 2004. godine ministar policije Dragan Jočić i načelnik Javne bezbednosti Miroslav Milošević smenili su i premestili na marginalne položaje u MUP-u 18 od 27 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava u MUP-u. Svako ko je vodio akciju Sablja je sklonjen. 

Miloš Vasić: Izgleda mi tužno i izgleda mi kao jedno tvrdoglavo, zadrto i zatucano sprovođenje dogme Demokratske stranke Srbije, naravno uz tihe radikalske aplauze. Niko od radikala nije imao ništa protiv, uključujući onog nesrećnika Mirčića, predsednika Odbora za bezbednost, koga ja ne bih postavio, ne bih mu dao da me čuva od Paje Patka, s obzirom na njegove inače javne izjave. Ako postoji ekstremna desnica u Srpskoj radikalnoj stranci, e tu je Milorad Mirčić. Jeste čuli šta taj čovek inače izjavljuje? I sad on treba da mi vodi neki anketni odbor ili da mi vodi odbor za bezbednost. 

Treba da se uspostavi neki sistem vrednosti u ovoj državi, da ne može svaka šuša i fukara da radi šta god mu padne na pamet. Bez ikakve kvalifikacije, bez ikakvog moralnog integriteta pre svega, i sa potpuno apsurdnim političkim mišljenjima i stavovima. Srbija je zemlja neograničenih mogućnosti, što bi rekao Grejem Grin negde još '38. u nekom putopisu. Kod nas sve može.

B92: Tako je bilo moguće i da se na suđenju za ubistvo premijera Srbije u sudnici pojave pripadnici Žandarmerije u majicama JSO-a. Prvooptuženi za ubistvo Milorad Ulemek Legija izdao je knjigu koju su namerno pred sestrom ubijenog premijera čitali pripadnici policije koji su je čuvali. Gordana Filipović-Đinđić prethodno je napadnuta u porodičnoj kući. U međuvremenu neki tabloidi na naslovnoj strani objavljuju čak i intervju s takozvanim kapetanom Džoom, bivšim pripadnikom crvenih beretki koji poručuje - Đinđića je trebalo ubiti. U Beogradu osvanuo je grafit - Zvezdane, hvala ti. Reakcija javnosti na sve ovo bila je po svemu sudeći akcija koja još traje širom Srbije pod nazivom Kapiraj i kopiraj, sa govorima Zorana Đinđića.

Ovu emisiju u kojoj su korišćeni delovi iz knjige Miloša Vasića, a posle svega što ste u njoj čuli najprikladnije je da završimo onako kako je završena i knjiga Atentat na Zorana. Pitanjem - da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta?

UBISTVO ZORANA ĐINĐIĆA