Jezik

sr

en
Serijal: UBISTVO ZORANA ĐINĐIĆA

Transkript - Jedan na jedan

Iskaz Zvezdana Jovanovića, 2003: Sedam na stolicu, ne mogu me videti, cev samo malo viri. Dolazi kolona, zaustavlja se Đinđićev automobil, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka, tek se stvara pozicija za pucanje kada Đinđić dolazi do ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane, ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put.

Jovan Prijić, tužilac, završna reč: Predsednik Vlade Republike Srbije, doktor Zoran Đinđić, ubijen je 12. marta 2003. u 12.25 sati ispred ulaza broj 5 zgrade vlade u Nemanjinoj ulici u Beogradu. 

Zvezdan Jovanović, drugooptuženi, završna reč: Nisam ubio Zorana Đinđića, nisam ranio Milana Veruovića, nisam uradio niti jedno jedino delo koje mi se stavlja na teret ovom optužnicom. 

Milorad Ulemek, prvooptuženi, završna reč: Ja, Ulemek Milorad, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, pukovnik u penziji, nemam apsolutno nikakve veze niti sa organizacijom, niti sa organizovanjem, niti sa ubistvom premijera Đinđića. 

Jovan Prijić, završna reč: Optuženi Zvezdan Jovanović je ubio predsednika Vlade Republike Srbije, predstavnika najvišeg organa vlasti, doktora Zorana Đinđića, kao pripadnik neprijateljskog kriminalno-zločinačkog udruženja, čiji je osnivač i organizator optuženi Milorad Ulemek.

B92: Pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu sutra će, posle tri i po godine sudskog procesa, optuženima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića biti izrečene presude. 

Optuženi za ubistvo i njihovi advokati tvrdili su tokom iznošenja završnih reči da im je sve namešteno i da nisu učestvovali u pripremi ubistva Đinđića. Zvezdan Jovanović, koji je 2003. u policijskoj istrazi priznao da je ubio premijera Srbije, tokom sudskog postupka branio se ćutanjem, a četiri godine kasnije, na kraju suđenja, rekao je da nije ubio premijera i da ga je policija naterala da potpiše lažno priznanje.

Zvezdan Jovanović, završna reč: To veće je prihvatilo kao dokaz to što su vam predstavili kao moju izjavu. Naravno, odgovorno tvrdim da nije moja izjava i da nikad nisam davao izjavu. Ja sam pristao da im potpišem šta god oni budu tražili samo da mi ne diraju porodicu. Četvrtog uveče, imate tamo čak i u tom faličnom izveštaju iz Centralnog zatvora, su pokušavali da me nauče šta treba da pričam, ali odustali su od toga upravo zato što sam bio psihički u autu, i psihički i fizički u autu. I pokušavali su... tu su mi pokazivali slike, te slike gde su oni pokazivali i među slikama kad mi pokaže - poznaješ li ovog, poznaješ li ovog, a poznaješ li ovog, pokazuje mi slike deteta. To ćemo ja i on raspraviti.. ja sam to rekao, do detalja ćemo to kad-tad razrešiti. Dakle, potom sam ja pristao sve što su tražili od mene. 

Nata Mesarević, predsednica sudskog veća: Jeste li govorili bilo šta u taj zapisnik ili je to bilo naštampano? 

Zvezdan Jovanović, završna reč: Gospođo sudija, ništa nisam govorio, bilo je samo da potvrdim - je li tako, tako je. 

Jovan Prijić, završna reč: Zapisnik o njegovom detaljnom saslušanju sačinjen je u više originalnih primeraka, svaki je potpisao osumnjičeni Zvezdan Jovanović na svakoj od sedam strana zapisnika. Sada optuženi Zvezdan Jovanović je dao u pretkrivičnom postupku detaljno i sveobuhvatno priznanje izvršenog krivičnog dela na osnovu pravilne primene odredbi Zakonika o krivičnom postupku. 

Zvezdan Jovanović, završna reč: Sve što sam rekao, ali ja moram da kažem da ćemo.. da ću ja, to sam rekao i Miletu Novakoviću, pošto pogrešno citira da sam mu pretio, ne pretim ja ni njemu, nikome, ja njima tvrdim da ću kad-tad pred bilo kojim sudom raščistiti svačiju ulogu od njih, svačiju ulogu, posebno u tom delu. Nisu smeli da mi diraju porodicu.

B92: Tokom sudskog postupka, pred sudom je kao svedok nekoliko sati govorio i bivši funkcioner MUP-a Milan Novaković, koji je Zvezdana Jovanovića ispitivao tokom akcije Sablja. Novaković je rekao da je Zvezdan Jovanović odlučio sam da progovori kada su mu predočeni iskazi tada već uhapšenih Miladina Suvajdžića, Zorana Vukojevića i Dušana Krsmanovića. Njih trojica su, kako je pred sudom rekao Novaković, dali kapitalne stvari o atentatu na Đinđića, i Jovanović je tada sve priznao. U policijskom iskazu iz 2003. Zvezdan Jovanović je čak rekao da je bio protiv plana da Đinđića ubiju na autoputu.

Iskaz Zvezdana Jovanovića, 2003: Nisam se složio s takvim planom zbog bespotrebnih žrtava. Legija i ja smo se složili da idemo snajperskom puškom jer je to bolje zbog žrtava. Insistirao sam na lokaciji za pucanje daljine 200 do 250 metara, obećavši Legiji da to mogu da završim jednim metkom.

B92: Prema priznanju Zvezdana Jovanovića iz 2003, poslednje pripreme za ubistvo premijera ogledaju se u tome što isprobava da li je dobra puška iz koje će pucati. 

Iskaz Zvezdana Jovanovića, 2003: Probao sam je, odnosno upucao na 200 metara na Fruškoj gori. Znam koje je to mesto, na Iriškom vencu ima neka staza, tu sam bio s Kumom, Lukovićem, na upucavanju. Puška iz koje sam pucao u Đinđića je dobra, u okvir staje 20 metaka, a u crnoj torbi bilo je još dva pakovanja municije vinčester 308. Ja sam odabrao klasično šiljato zrno.

B92: Posle priznanja da je ubio premijera, Zvezdan Jovanović odveo je pripadnike policije na Frušku goru, ali i na lokacije odakle su planirali da ubiju premijera Srbije nekoliko puta pre 12. marta. U pitanju su bile lokacije kod Bubanj potoka i Beogradske arene. Policija je sve to snimila kamerom, pa je taj film, iako nije deo dokaznog postupka, prikazan na suđenju za ubistvo premijera Srbije. 

Zvezdan Jovanović, završna reč: Bili smo svedoci, ovde da su vam... da nam je prikazana ona kaseta sa uviđaja, kaseta koja uopšte nije originalna. Govorim to zato što sam učestvovao na Fruškoj gori, video kako to rade, a kasnije gledao ovde šta su prikazali. Upravo iz tog razloga vam govorim da ta kaseta je montirana, samo ću

reći da je to još jedna u nizu podmetačina pojedinaca, pre svega iz policije i tužilaštva. A kad to kažem mislim pre svega na Mileta Novakovića i na ovde prisutnog Jovana Prijića.

 

B92: Snimak sa Zvezdanom Jovanovićem koji policiju 2003. vodi na mesta odakle su pokušavali da ubiju premijera, kao i na Frušku goru, gde je isprobavao pušku pre ubistva, bio je predmet brojnih rasprava i odluka u sudnici tokom tri i po godine, koliko je suđenje trajalo. Na Fruškoj gori su pored Zvezdana Jovanovića bili pristutni njegova advokatica Vesna Radomirović, istražni sudija, tužilac i operativci Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Odbrana, koja sve vreme tvrdi da je Jovanović priznanje dao bez prisutva branioca, na sve načine je pokušavala da spreči da video snimak bude uvršćen u dokaze i da bude javno emitovan, dok je tužilaštvo činilo sve da ubedi sudsko veće da snimak razmatra tokom odlučivanja o presudi. U septembru 2005, sudsko veće na čijem je čelu bio Marko Kljajević odlučilo je da film kao dokaz izdvoji iz spisa. Obrazloženje za tu odluku bilo je da Zakon o krivičnom postupku uopšte ne propisuje da osumnjičeni pokazuje lice mesta. Na takvu odluku žalio se tužilac Jovan Prijić, pa je Vrhovni sud poništio odluku Kljajevića i vratio je na novo razmatranje. Kljajević je, međutim, ponovo odbio da uvrsti snimak kao dokaz uz obrazloženje da okrivljeni ne može biti saslušavan u prirodi, već samo u sudu. Taj snimak ipak je prikazan prisutnima u sudnici, ali tek sredinom januara ove godine, kada je sudija Nata Mesarević iznenadno odlučila da ga emituje, navodeći da će naknadno odlučivati o tome da li će ga uvrstiti u dokaze. Dok je Zvezdan Jovanović tvrdio da je policija montirala snimak, njegov advokat rekao je da se radi o pravnom skandalu i predizbornoj kampanji. Pred kraj pretresa sudsko veće Nate Mesarević odlučilo je da video snimak ne može da se koristi kao dokaz na suđenju zato što zakon ne propisuje da osumnjičeni pokazuje lica mesta. S takvom odlukom ovog puta se složio i Vrhovni sud. Ekipa Insajdera uspela je da dođe do spornog snimka i u narednih nekoliko minuta videćete delove iz filma koji su 2003. snimili pripadnici policije kada ih je Zvezdan Jovanović odveo na Frušku goru da im pokaže mesto gde je probao pušku pre ubistva premijera.

Delovi iz policijskog filma, 2003 

Inspektor UBPOK-a: ...ovaj put ti ovde... ta staza ništa ne znači, da li je bila ili nije bila.. na tom drvetu ima nešto, zakačeno nešto... 

Zvezdan Jovanović: Nisam siguran.... 

Inspektor UBPOK-a: Nemaš neki orijentir, nešto? 

Zvezdan Jovanović: Ja sam stajao gore pri vrhu, sa leve strane... tu je trebalo da bude... nabijena na štapu... 

Inspektor UBPOK-a: Jesi li siguran da je to ili... tih mesta? 

Inspektor UBPOK-a: Evo ga... jeste, bila je okrenuta ovako... 

Zvezdan Jovanović: Ovako, drugačije okrenuta, na dole, na dole... e, tako. 

Inspektor UBPOK-a: S kim si bio ovde, sam ili još neko...? 

Zvezdan Jovanović: Kum. 

Inspektor UBPOK-a : Znači, Kum je...

Inspektor UBPOK-a: Kola su bila prema dole...? 

Zvezdan Jovanović: Prema dole, ja sam ih okrenuo tu gore i parkirao ovde. 

Inspektor UBPOK-a: Kojim kolima ste bili? 

Zvezdan Jovanović: BMW. 

Inspektor UBPOK-a: Otprilike gde se vidi ono drvo... 

Nadležni istražni sudija: Aha, videla sam sad to, je li to sad obeleženo oko toga nešto, ne? Sad ste obeležili, videla sam... 

Inspektor UBPOK-a: Nađeno je to parče papira gde se vidi trag taj od metka, nađena je čaura ovde ispaljena...

Nadležni tužilac: Ja sam predložio da je najpametnije, najuputnije, da policijska kola odu po advokata njegovog da ga dovedu, pa da on to ispriča u prisustvu advokata tu priču, onda je to onako prava... 

Nadležni istražni sudija: Što se suda tiče, onda je to zabetonirano jer to što vi imate ovlašćenja po toj naredbi, to je ono kad vi sami radite, čim uđete u dijalog, u priču primenjujemo ono što je po proceduri. 

Nadležni istražni sudija: Znači, snimite njih dvoje da se vidi da mu je advokat tu, Zvezdane, evo, vi ste razgovarali sa advokatom, znači, da vam ja kažem, imate pravo da ništa ne kažete, sve što vas budem pitala da ne dajete odgovore, a imate pravo da nam kažete. E, sad mi recite, hoćete vi to nama reći i pokazati, hoćete, je li? Dobro, ako možeš samo malo glasnije da vas čujem. Recite mi onda kad je to bilo, kad ste vi ovde dolazili? ... Orijentaciono, recimo u odnosu na ovaj događaj kad je to bilo? 

Zvezdan Jovanović: Desetak, 15 dana, 12, nisam siguran... 

Nadležni istražni sudija: Znači, 10-12 dana pre događaja... Jeste li sami došli ili s nekim? 

Zvezdan Jovanović: Mile Luković... 

Nadležni istražni sudija: To je nemačka proizvodnja? 

Zvezdan Jovanović: Da, nemačka. 

Nadležni istražni sudija: Kakva municija ide uz ovu pušku? 

Zvezdan Jovanović: Vinčester 308. 

Nadležni istražni sudija: Koliko je bilo u okviru? 

Zvezdan Jovanović: 20 metaka...

Nadležni istražni sudija: Dobro, i kad ste došli ovde jeste li slučajno izabrali lokaciju ili ste već od ranije nešto pretpostavljali da ćete tu da isprobate... 

Zvezdan Jovanović: Mislili smo da je ovde mirno i da nema naseljenih ljudi i tako. 

Nadležni istražni sudija: Jeste li ranije nekad dolazili na ovaj teren? 

Zvezdan Jovanović: Vežbali smo ovde nekada ranije. 

Nadležni istražni sudija: E, sad mi recite gde ste ostavili automobil, gde ste vi stajali? Ovako kako je sad ovaj? A ko je vozio? 

Zvezdan Jovanović: Ja sam vozio. 

Nadležni istražni sudija: Znači, ovako okrenuti... 

Zvezdan Jovanović: Gore sam se okrenuo na brdu i ovde parkirao... 

Nadležni istražni sudija: A gde vam je puška bila kad ste bili u dolasku... 

u gepeku?

Nadležni istražni sudija: E, sad, ako možete da mi kažete gde ste vi stali i gde ste pucali, jeste li prethodno nešto obeležili, nešto kao metu gde ćete da pucate? 

Zvezdan Jovanović: U gepeku sam našao staru ukrštenicu... 

Nadležni istražni sudija: A gde ste vi stali? Pored automobila? 

Zvezdan Jovanović: Otvorio sam vrata i... 

Nadležni istražni sudija: Iz sedećeg položaja, znači iz automobila, sa desnog sedišta ili sa levog? 

Zvezdan Jovanović: Sa desnog. 

Nadležni istražni sudija: Sa desnog sedišta? Jeste li taj papir, te ukrštene reči, ostavili tako tu? Dobro. Pušku kažete da ste vratili u gepek, koliko ste se najduže tu zadržali? 

Zvezdan Jovanović: Pet, najviše 6-7 minuta, ne mogu sad tačno da vam kažem, vrlo kratko. 

Nadležni istražni sudija: Desetak da stavimo... 

Zvezdan Jovanović: Tako. 

Nadležni istražni sudija: To je ostalo tamo gde jeste i šta, seli ste u kola i vratili se? 

Zvezdan Jovanović: Da. 

Nadležni istražni sudija: Ako sam razumela, vi ste u stvari hteli da vidite da li puška dobro funkcioniše, da li je ispravna? 

Zvezdan Jovanović: Da je upucam. 

Nadležni istražni sudija: Sad, oni su pogledali u međuvremenu... tu čauru ste našli, vi znate da je nađena čaura? 

Zvezdan Jovanović: Znam... 

Nadležni istražni sudija: Znate da je nađena čaura? Koleginice, to je već fotografisano, da li imate potrebe da ponovo to fotografišemo? Evo, tu je čaura. 

Advokat Zvezdana Jovanovića: Ne.

Nadležni istražni sudija: To bi odgovaralo tome što on kaže, hoćete li da idemo tamo da pogledamo, mi smo već svi pogledali, našli smo taj papir, ako hoćete i da pogledamo... Evo, papir je tu, ako hoćete i do drveta... 

Nadležni tužilac: Sećate li se, Zvezdane, tog papira, da li je bilo nešto karakteristično na njemu, na toj ukrštenici? 

Nadležni istražni sudija: Jeste li uopšte zagledali taj papir? 

Zvezdan Jovanović: Ne, znao sam da je neka stara ukrštenica, neki papir, i to sam i naglasio. 

Nadležni istražni sudija: Evo, kako kažete, ako hoćete da sve to... idemo tamo do tog drveta, ako nema potrebe, mi smo to već sve pogledali i taj papir našli na mestu, evo, gde je on objasnio da jeste i papir je tu. Ako hoćete da pogledate, to se uklapa u to što je on rekao, da je ukrštenica i da je stara... 

Zvezdan Jovanović: Ne. 

Nadležni istražni sudija: Evo, tužilac da li ima neko pitanje... 

Nadležni tužilac: Od koga ste dobili pušku da je upucate, nisam shvatio od koga ste dobili... 

Zvezdan Jovanović: To neću pričati, to sam rekao već u istrazi, neću više ništa nikom reći. 

Nadležni istražni sudija: Ima li još neko pitanje? 

Nadležni tužilac: Je li iz te puške ubijen premijer? 

Nadležni istražni sudija: Nećete da kažete, dobro.

Milorad Ulemek, završna reč: Postavlja se pitanje, ja bih voleo da mi neko ovde pokaže jedan materijalni dokaz koji se odnosi na to, da li su premijer Đinđić i oštećeni Veruović pogođeni iz sporne puške hekler-koh G3 koju smo mi ovde imali priliku da vidimo u sudnici. Ako mi neko pokaže ijedan materijalni dokaz na vašu presudu neću ni pisati žalbu, pokriću se ušima i idem na robiju. A dokaza nema, ima posrednih dokaza koji kažu - da, Zvezdan je rekao da je pucao odatle, ali nije rekao iz koje puške. 

B92: Čaura nađena na Fruškoj gori, gde je Zvezdan Jovanović isprobavao pušku pre ubistva, odgovarala je čauri nađenoj na mestu ubistva premijera Srbije, a koja je ispaljena iz puške hekler-koh. I pored toga, film odlukom suda, ali i Vrhovnog suda, nije uvršćen u dokazni materijal.

Jovan Prijić, završna reč: Zaključujem da je Ulemek imao više razloga za ubistvo predsednika vlade od Zvezdana Jovanovića, pored razloga za Hag, tu je bio veliki i veći razlog, a to je strah od hapšenja ovde, odnosno, razotkrivanje njegove uloge i uloge drugih pripadnika JSO-a na Ibarskoj, kod ubistva Ivana Stambolića, pri izvršenju drugih krivičnih dela. On je računao da bi ubistvom premijera iz straha bilo obustavljeno interesovanje za njega. 

Milorad Ulemek, završna reč: Ja, prvo, nisam imao niti jednog razloga, niti bilo kakvu nameru da ubijem, ne premijera, nego bilo koga u ovoj državi, niti da naudim na bilo koji način tom čoveku, Zoranu Đinđiću, jer slobodno mogu da kažem da sam s tim čovekom bio u prijateljskim odnosima. Ja ne mogu da kažem da sam bio prijatelj s njim, ali sam s njim imao prijateljske odnose uz obostrano poštovanje. Ti odnosi su nastali 5. oktobra, a svi znaju kako su nastali i ne želim o tome da pričam, i to uzajamno poštovanje je trajalo do samog kraja, odnosno do 12. marta.

B92: Ovakva tvrdnja Milorada Ulemeka nije tačna. Oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije 2001. bila je početak sukoba tadašnjeg premijera Zorana Đinđića i Milorada Ulemeka. Međutim, zbog oružane pobune, tadašnji premijer Zoran Đinđić pristaje na kompromis i uslov JSO-a i za zamenika Bezbednosno-informativne agencije imenuje Ulemekovog čoveka Milorada Bracanovića. 

Milorad Ulemek, završna reč: Protest Jedinice za specijalne operacije nije bila pobuna, pobuna se zna kako izgleda. Ja ne bih želeo nikome u ovoj državi da vidi kako to izgleda pobuna, pogotovo ne u Beogradu, gde ljudi lagodno i lepo žive. Ne bih poželeo nikom da vidi kakva je bila snaga JSO-a i šta je ona mogla da uradi da je htela. JSO nikada ni u jednom momentu nije imao nikakvu nameru niti da ruši bilo kakav državni ustavni poredak, niti da ugrozi bilo kog građanina ove Srbije. Taj protest je bio zbog toga što, pod broj 1, JSO je bio obmanut zbog toga što je posle 5. oktobra, čim je formirana nova vlada, odmah postignut dogovor s novom vladom da pripadnici JSO-a neće hapsiti ljude koje potražuje Hag. Šta se dalje dešavalo? Pa, dešavalo se to da su odmah svi počeli da riču i da njaču kako je to nekakva politička pobuna i kako to ima veze, ne znam, sa ovim i onim. Kakva politička pobuna? Da li se bilo ko od političara pojavio rame uz rame s JSO? Oni danas prebacuju što je tada Vojislav Koštunica, ne znam, rekao kako on... šta je ono rekao, ne znam, lekari, mantili, lekari štrajkuju u mantilima, a vojnici i policajci štrajkuju, ne znam, u uniformama.

B92: Pobunom JSO-a 2001. počele su pripreme za ubistvo premijera Srbije. U optužnici iz 2003. navodi se da je pobuna JSO-a bila početak stvaranja političkog ambijenta za ubistvo premijera. Cilj kriminalne organizacije na čijem čelu su bili Ulemek i Spasojević bio je osvajanje vlasti. Prvi test za ostvarivanje tih ambicija bila je pobuna koja je imala političku pozadinu kroz zahteve za smenu ministra policije i donošenje zakona o saradnji s Hagom. U optužnici je navedeno da su dometi pobune ohrabrili Spasojevića i Ulemeka da osnovnu ideju, osvajanje vlasti, forsiraju, ali sada na drugi način i drugim sredstvima, ubistvom premijera. Iako se to navodi u optužnici, Ulemku i optuženima za ubistvo premijera do danas, međutim, nije stavljeno na teret organizovanje oružane pobune.

Jovan Prijić, završna reč: Haška tema je veoma bitna u okviru njegovih planova o promeni političkih prilika u zemlji po ubistvu premijera, koje bi on koristio za svoj račun, ali pridruženo sa onima koji su protiv iz drugih razloga Haškog tribunala u to vreme. 

Iskaz Zvezdana Jovanovića, 2003: Za to što sam učinio, za likvidaciju Đinđića, nije mi obećana nikakva materijalna korist, ja za novac nikad ne bih učinio, ja nisam kriminalac. To ubistvo je za mene političko jer sam smatrao da će time biti sprečeno slanje ratnika i istinskih patriota u Hag, da će biti sprečeno rasturanje JSO-a i Srbije zbog toga što je Hag, po mom mišljenju, jedna od najvećih sramota istorije Srbije. 

Milorad Ulemek, završna reč: Taj Hag se prvi put pojavljuje u onoj famoznoj izjavi o kojoj je ovde bilo dosta reči, ja neću komentarisati tu izjavu, Zvezdana Jovanovića, gde je tu navodno dat naslov te akcije "Stop Hagu". Molim vas, da li je ikada utvrđeno da je ikad povedena bilo kakva akcija koja se zvala "Stop Hagu"? Valjda ako radite jednu takvu stvar koja se zove atentat i ubijate predsednika Vlade, valjda onda imate spremne neke planove, ciljeve, neke ljude koji stoje iza vas, neku organizaciju koja će posle krenuti u realizaciju svih tih planova. Ovde, koliko vidim, sve se završilo samo na toj rečenici, da se ta akcija zvala "Stop Hagu". 

"Znači, ubili smo predsednika Vlade s planom šta posle toga, gde je JSO imao centralnu ulogu pod njihovom komandom, a krajnji njihov cilj je bio politička vlast u zemlji."

B92: Sukob vlade Zorana Đinđića i Milorada Ulemeka zaoštrava se kada Vlada Srbije tokom 2002. kreće u pripreme za obračun protiv organizovanog kriminala. Za takvu borbu bilo je neophodno doneti zakon kojim će biti uvedena institucija svedoka-saradnika. U to vreme tadašnji pripadnik Zemunsko-surčinskog klana Ljubiša Buha ulazi u sukob sa Ulemekom i Zemuncima i počinje da sarađuje s državom. Zemunski klan i Ulemek preko svog čoveka u BIA Milorada Bracanovića saznaju da je vlada počela pregovore s Buhom oko statusa svedoka-saradnika. Zbog toga u panici pokušavaju da ubiju Buhu. U decembru 2002. Spasojević i Ulemek odlučuju da dignu u vazduh firmu Ljubiše Buhe Difens roud. Početkom januara sledi odgovor Buhe, koji se javlja medijima negde iz inostranstva i optužuje pojedine policijske funkcionere i vođe klana za brojna ubistva i otmice. Posle svega toga, 27. januara, Ulemek javno i otvoreno preti vladi tvrdnjom da joj se odbrojavaju poslednji dani.

Otvoreno pismo Milorada Ulemeka: Krčme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same. Narod i ma ko drugi izgleda više nije potreban ni za izbore jer izgleda ni njih više neće biti, verujem ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše. 

B92: Krajem 2002. i početkom 2003. nervoza Dušana Spasojevića i Ulemeka raste, pa počinju i reklamnu kampanju JSO-a "Doktori za terorizam". Bilbordima s takvom porukom izlepljen je ceo grad, a televizijske stanice emituju spotove koji navodno pozivaju na regrutovanje novih članova JSO-a. Konkurs zapravo nikada nije bio otvoren već je to bila kampanja zastrašivanja.

Zoran Vukojević, bivši policajac, kum Dušana Spasojevića, kasnije i radnik njegovog obezbeđenja, ispričao je u istrazi kako je njegov bivši kolega, policajac, koji je u to vreme, 2002, neraspoređeni radnik Državne bezbednosti, Branislav Bezarević postao saradnik Zemunskog klana. 

Iskaz svedoka-saradnika Zorana Vukojevića: Dušan Spasojević me je pozvao jedan dan i pitao da li mogu da pitam Bezarevića da li bi davao informacije o kretanju Đinđića. Nedugo posle toga ja sam zvao Branka, našli smo se u jednom kafiću pored Ateljea 212. Seli smo on, Milenković i ja, na pitanje Bezarevića - zašto, Milenković kaže - ma, zveknućemo ga. Bezarević pristaje za cenu od 50.000 evra kada se posao završi. Tako Bezarević dostavlja obećane podatke Milenkoviću, da Đinđić treba da ide u Banjaluku sa Surčina i da se vraća u 17.00 istog dana. Dao je Milenkoviću papir na kom su pisale tablice automobila, marke, tipovi, boje i objasnio u kom automobilu će biti Đinđić.

B92: U februaru, kod Beogradske arene pokušavaju da ubiju premijera. Glavni akter atentata Dejan Milenković preseca kolonu vozila u kojoj je bio Đinđić, ali ne uspeva da je zaustavi. 

Rekonstrukcija dogadjaja po iskazima svedoka-saradnika: Ideja je da Milenković naglo skrene, preseče put Đinđićevoj koloni i izazove sudar. Kad kolona stane, pripadnici JSO-a Zvezdan Jovanović i Željko Tojaga treba zoljama da gađaju sva tri vozila, a Kum i Sretko da dotrče i da overe eventualne preživele automatskim puškama. Bagzi naglo skreće, ali vozač Bijelić reaguje brzo i uspeva da obiđe Milenkovićev kamion, da bi ubrzao i nastavio ka aerodromu. Treće vozilo iz pratnje zaustavlja Milenkovićev kamion, atentatori to vide i povlače se.

B92: Odmah po puštanju Milenkovića iz pritvora Spasojevićeva i Ulemekova ekipa užurbano kreću da traže pogodnu lokaciju sa koje će Zvezdan Jovanović pucati na premijera Srbije. 

Iskaz Zvezdana Jovanovića, 2003: Svaki dan me zovu da pogledam neko novo mesto koje su oni odabrali za pucanje. Prvo mesto bilo je na nekom unutrašnjem parkingu nekog saveznog ministarstva u blizini, ali to mesto nije bilo dobro. Potom su govorili da Đinđić ide na Kalemegdan i pominjali su neku Čumićevu, znali su kuda se kreće. Potom su izabrali lokaciju kod neke babe, gore u nekom stanu, lokacija je bila idealna.

B92: Specijalno tužilaštvo, UBPOK i BIA planirali su da u akciju hapšenja kriminalaca pokrenu 13. marta. Ljubiša Buha je 10. marta 2003. potpisao kompletnu izjavu i predao je specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. Policija već tada na osnovu Buhinog iskaza ima sve potrebne informacije o Zemunskom klanu, ali i o pripadnicima JSO-a. Posle nekoliko pokušaja, 12. marta ubijen je premijer Srbije. Okrivljeni Dušan Krsmanović u iskazu datom istražnom sudiji maja 2003. rekao je da je tog dana svako imao svoj zadatak. Njegov je bio da čeka na autobuskoj stanici iznad raskrsnica Ulice Nemanjine i Kneza Miloša.

Iskaz Dušana Krsmanovića, 2003: Na trotoaru iznad te stanice parkirao sam plavi ford eskort, pošto sam tu stajao oko jedan sat, Miša me zvao na telefon i rekao mi je da mu je Aca javio da je ovaj ušao. Tako smo koristili reči, nismo spominjali ime. Ja sam onda mislio da ni od ovog dana neće biti ništa, seo sam u kola i krenuo prema Železničkoj stanici da nešto jedem. Tada me Miša ponovo zove i kaže da će ovaj da dođe i da se vratim na mesto gde sam bio. Zove me ponovo i kaže - gledaj sad i prekida vezu. Ubrzo me zove Aleksandar Simović i kaže - evo ga i prekida vezu i odmah potom zove me i kaže - nije bio on. Ja nisam ništa video, krenuo sam ponovo prema automobilu sa stanice, tada zove Aleksandar i kaže - evo ga, evo ga, bio sam uzbuđen, počelo je srce da mi lupa, čuo sam dva pucnja u razmaku kao kad se izgovori du-du. Tada sam seo u automobil i dovezao se do Autokomande, usput me je nazvao Miloš i rekao da tamo negde budem. Posle sam otišao u stan u Triše Kaclerovića, koji je takođe ranije bio iznajmljen. Sutradan uveče došao je Ninoslav Konstantinović i smejao se, ispričao nam je kako je došlo do pucnjave u Đinđića, da je, kada je Aca Simović zvao mene, da je tada Zvezdan Jovanović nišanio prema Đinđiću. Pucao je dva puta i posle toga pušku bacio Simović Aleksandru i prvi počeo da beži. Kada sam na TV-u čuo da je Đinđić ubijen prvo sam hteo da izvršim samoubistvo jednim malim pištoljem, a onda mi je to splasnulo. Nekoliko dana sam boravio u stanu s Milanom Jurišićem, bio sam u kontaktu s bratom. Kada sam došao kod brata, policija nas je brzo uhapsila. Pre ubistva sam čuo Spasojevića da on planira za sebe alibi, hteo je da bude uhapšen i da kaže da on nema veze s tim, da je bio kod Svetlane Ražnatović i da će ona to da potvrdi. Znam da je odranije imao kontakte.

92: Dušan Krsmanović je jedini koji u završnoj reči na kraju suđenja nije poricao ono što je rekao u istrazi. 



Dušan Krsmanović završna reč: Želim samo da kažem da se najiskrenije kajem zbog svega što me dovelo u ovu situaciju i u ovaj položaj u kom sam danas. Kajem se i zbog svoje dece koja odrastaju bez oca, kajem se zbog još mnogo toga, ali imam veru u boga, on zna moje namere i verujem da će biti na mojoj strani. Nemam više šta da kažem, hvala. 

Nata Mesarević, predsednica sudskog veća: Nisam vas razumela, zbog čega se kajete? 

Dušan Krsmanović, završna reč: Kajem se zbog svega što me dovelo u ovu situaciju.

B92: Branislav Bezarević, bivši radnik BIA, optužen je da je pomagao učiniocima posle izvršenog krivičnog dela, optužen je da je Zemunskom klanu odavao informacije o kretanju premijera i da nije prijavio pripremu atentata. Bezarević je u završnoj reči rekao da svedoci-saradnici lažu i da on nikada nije odavao informacije o kretanju premijera, a da je u istrazi sve priznao jer su ga na to naterali. 

Branislav Bezarević završna reč: Mene su u policiji jedni tukli, drugi saslušavali, treći čuvali, a četvrti je na kraju trebalo da je potpišu. Ovde govorim o Rodoljubu Miloviću, čoveku kog nisam video u policiji, a koji je trebalo da potpiše moju navodnu izjavu. To nije bila moja izjava, nego ju je unapred napisao tužilac Jovan Prijić. Izgubio sam smisao za život, savršeno razumem porodicu pokojnog premijera, zato mi se stalno nameće jedno pitanje kao čoveku - ko je stvarno dao dojavu o kretanju premijera, ko? Ja znam da nisam, zato se nadam da će postojati oni kojima je stalo do istine, da će ovom sudu biti važna istina i da će se potruditi da dođe do nje, jer sve vezano za mene je laž.

B92: Željko Tojaga, bivši pripadnik JSO-a, optužen je za pokušaj ubistva predstavnika najviših državnih organa i za pokušaj ubistva premijera Srbije kod Beogradske arene 21. februara 2003. 

Željko Tojaga, završna reč: Ali ja mogu reći po svom sećanju da je meni tada prećeno - ili ćeš priznati ili ćeš završiti u Hagu. 

B92: Saša Pejaković, bivši pripadnik JSO-a, optužen je za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. 

Saša Pejaković, završna reč: Ja nisam učestvovao ni u kakvoj zaveri, atentatu ili bilo čemu drugom i o tome nemam nikakvih saznanja. Meni i danas na kraju suđenja nije jasno ni zašto, ni kako, ni ko je ubio premijera, a tada, u to vreme, pogotovo. 

B92: Aleksandar Simović, pripadnik Zemunskog klana, optužen je za pomaganje u ubistvu predstavnika najviših državnih organa. Uhapšen je 25. novembra 2006. u stanu u Beogradu u kom je bio sa suprugom. 

Aleksandar Simović, završna reč: Meni se na teret stavlja da sam nosio pušku kojom je izvršen atentat na predsednika vlade. Ja nikad nisam nosio bilo kakvo oružje, ja sam tog dana, na dan ubistva predsednika vlade, bio u Zemunu u stanu koji se nalazi iznad restorana, vlasništvo moje supruge. Ja se nadam da niste podlegli političkim pritiscima koji traju četiri godine i da ćete doneti jedinu pravu presudu, da nisam kriv.

B92: Za ubistvo premijera Srbije optuženo je sedam pripadnika Zemunskog klana. Aleksandar Simović i Dušan Krsmanović negirali su učešće u ubistvu, dok su Miloš Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić i Milan Jurišić i dalje u bekstvu. U međuvremenu, ubijena su dva svedoka tužilaštva u tom procesu. Jedini očevidac koji je prepoznao atentatore u Ulici admirala Geprata Kujo Kriještorac ubijen je 1. marta 2004. Svedok-saradnik Zoran Vukojević ubijen je 3. juna 2006. Prema nezvaničnim policijskim saznanjima, Vukojevića su ubili upravo odbegli pripadnici Zemunskog klana. 

Svedoci-saradnici su do detalja opisali delovanje Zemunskog klana u poslednjih nekoliko godina. Prema njihovim iskazima, uvođenje vanrednog stanja dovelo je u paniku pripadnike Zemunskog klana i JSO-a. Prva poternica bila je objavljena istog dana kada je premijer ubijen. Policija je već imala dovoljno podataka o celoj toj ekipi, svi oni su već su bili obuhvaćeni akcijom Svedok, koja je počela pre ubistva Đinđića i posle se pretvorila u akciju Sablja. U noći između 12. i 13. marta policija je uhapsila prvih osam osoba sa objavljene poternice.

skaz svedoka Nenada Škenea, 2003: Zaista, kad sam video Ulemeka 13. i 14. marta ove godine, on uopšte nije ličio na sebe, bio je veoma zamišljen i ništa nije komentarisao u vezi sa atentatom na Đinđića, osim onog što sam već rekao. Prokomentarisao je nešto u smislu - napravili smo veliko sranje. Dodao je da nije trebalo da se uvodi vanredno stanje.

B92: Sudski proces o ubistvu premijera Srbije obeležen je predajom prvooptuženog za ubistvo Milorada Ulemeka. 

Milorad Ulemek, završna reč: Ja sam se predao momcima iz Žandarmerije koji su se toga dana nalazili na smeni ispred moje kuće, a po naređenju bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, i to obezbeđenje je stajalo pred mojom kućom tri godine, odnosno 14 meseci. Njima sam se ja predao, oni su zvali Gorana Radosavljevića, nisam ga ja zvao. Od momenta kad sam se predao njima, moje kretanje nije zavisilo od mene. Kasnije se tu pravila neka fama da sam se ja dogovarao s Jočićem, Bulatovićem, čujem tu su bili Tijanić, koji je hteo da pravi nekakvu špansku seriju možda o mojoj predaji, Milošević, ministar Stojković. Ja to ne znam. 

Jovan Prijić, završna reč: On je u izlaganju rekao da ga je supruga šišala makazama u kući, gde je bio sve vreme do predaje. Opis njegovog izgleda prilikom predaje, koji je dalo više svedoka na glavnom pretresu, da je bio neuredan, zarastao u neurednu bradu i dugu neurednu kosu, poništava njegove navode da je svo vreme bio u svojoj kući sa suprugom, gledao televiziju, pratio štampu. 

B92: Ministar policije Dragan Jočić rekao je da nije važno gde se Ulemek krio. To, međutim, jeste važno jer bi tako bilo utvrđeno ko su bili jataci Milorada Ulemeka dok je 14 meseci bio u bekstvu. Istraga o tome gde se krio dovela bi možda i do saznanja gde su ostali begunci sa poternice. Takođe nije jasno zašto policija nije izvršila pretres Ulemekove kuće kada se predao jer bi tako bilo utvrđeno da li je njegova tvrdnja da je godinu dana bio u kući tačna.

Milorad Ulemek, završna reč: Ja mislim da sam ovde nedvosmisleno objasnio kako, kada i zbog čega sam se predao. Ljudi koji su to videli na lisu mesta su došli ovde i posvedočili to isto, ali kasnije je počela da se pravi neka afera kako je ta predaja dogovorena, kako je to ovo, kako je to ono. Molim vas, koji politički subjekt, pojedinac, stranka u tom momentu, pored svih tih optužnica koje su se vodile protiv mene, može da mi garantuje bilo šta? Da li neko misli da sam ja sisao vesla, da bih pristao na priču, bilo čiju, da će meni neko da garantuje da ću ja da izađem na slobodu, samo da se predam? A protiv mene se vode, ne znam, svi znamo koji se postupci vode protiv mene. To su priče za malu decu. Ja sam rekao ovde zašto sam se predao i iza toga i dan-danas stojim i koliko vidim, posle tri godine nisam osuđen ni za jedno delo.

B92: Dragan Jočić i direktor BIA Rade Bulatović razgovarali su u kabinetu ministra policije s prvooptuženim za ubistvo Miloradom Ulemekom u noći kada se predao. Dve godine su od javnosti krili da su, suprotno zakonu, bez odobrenja predsednika sudskog veća razgovarali sa Ulemekom. Evidencija o tome ko je sve te noći ušao u zgradu MUP-a uništena je po internom uputstvu MUP-a, a nikada do kraja nije objašnjeno o čemu su državni službenici sa Ulemekom razgovarali. Za to vreme, Ulemek tvrdi da se predao da bi dokazao istinu. Međutim, Ulemek se pojavljuje u sudu nekoliko dana pre održavanja predsedničkih izbora 2004. i odbranu počinje lažnim i ničim izazvanim samooptuživanjem za teško krivično delo šverca 600 kilograma heroina. To je uradio navodno po nalogu predsednika vlade Zorana Đinđića. Tvrdio je da droga koja je posle 5. oktobra nađena u sefu Komercijalne banke nije spaljena već prošvercovana. Predstavnici radikala i Demokratske stranke Srbije takvu tvrdnju Ulemeka koriste u finišu predsedničke predizborne kampanje i optužuju Đinđićevu vladu da je bila narkomanska. Po nalogu tužioca policija počinje istragu o umešanosti bivšeg državnog vrha u prodaju droge. Istraga je završena još krajem juna, utvrđeno je da je droga ipak spaljena i da nije tačna verzija Milorada Ulemeka. Policija, međutim, to ne objavljuje nego ostavlja prostora da javnost i dalje nagađa da li je Đinđićeva vlada preprodavala drogu. Tek pošto mediji otkrivaju da je istraga završena, MUP potvrđuje celu priču.

Milorad Ulemek, završna reč: Ja moram da kažem da je od početka, iako su to neki tvrdili potpuno drugačije, tužiočeva tvrdnja i tvrdnja nekih ostalih učesnika u ovom procesu bila da je to optužnica beton, da je armirana, da je ona dokazana do kraja. Međutim, ja moram da kažem da je optužnica od nastanka, pa evo, do danas, kad smo završili dokazni postupak, bila na staklenim nogama. 

B92: Zanimljivo je da je bivši načelnik Javne bezbednosti Miroslav Milošević javno tvrdio isto što i Ulemek danas, da je optužnica za ubistvo premijera na staklenim nogama, dok je Jočić, čim je postao ministar policije, najavio novu istragu, iako je suđenje već bilo u toku. Kada se Ulemek predao, naslovne strane tabloida, ali i nedeljnika NIN, bile su uglavnom sadržaja da će se sve promeniti kada Ulemek progovori. U takvoj atmosferi predstavnici DSS-a pozvali su Zorana Živkovića i Borisa Tadića da saopšte javnosti ko je ubio Đinđića. Dejan Mihajlov pročitao je saopštenje kojim optužuje političare iz bivše vlasti da su bili saučesnici u ubistvu Zorana Đinđića.

Dejan Mihajlov, 2004: Ćutali su i kada su ubijali premijera, znali su ko je doneo odluku da Đinđić bude ubijen i znali su ko ga je ubio i ne dižu oni graju štiteći porodicu Đinđića, već pokušavajući da zaštite svoju mafijašku porodicu. 

B92: Dejan Mihajlov je godinu dana kasnije pred sudom rekao da nije mislio ozbiljno kada je optužio predstavnike Demokratske stranke da znaju ko je ubio premijera, već da je to bilo u žaru političke borbe. I pored toga, predstavnici DS-a koji su ušli u novu vladu glasali su za to da Mihajlov ponovo bude sekretar Vlade Srbije. 

Nepune tri i po godine, koliko je trajalo suđenje za ubistvo premijera Srbije, sud je neprestano bio suočen s pretnjom i ometanjem. Dok je trajalo dokazivanje navoda Prijićeve optužnice, predstavnici vlade Vojislava Koštunice umanjivali su značaj suda, dovodili u pitanje istragu i akciju Sablja. Advokati optuženih uporno su tražili nove krivce, ohrabrivali i podsticali teorije zavere, a tabloidi do danas nisu prestali da ih u rušenju optužnice podržavaju. Nasuprot onom što se dešavalo u sudu, javnosti Srbije plasirane su priče o drugom strelcu, trećem pucnju, ledenom metku, foto-robotu i namernom uklanjanju svedoka.

Zvezdan Jovanović, završna reč: Nikada nisam bio snajper, nikada nisam pripadao članu snajperskog tima, nikad neposredni šef, dakle, posredni da, ali neposredni nikada, nikada nisam učestvovao u snajperskoj.. u bilo kojoj akciji kao snajper jer nikada nisam imao, dakle, samim tim ni pucanje na čoveka iz snajperske puške. 

Milorad Ulemek, završna reč: Ja za sebe, uvaženi sudija, ne tražim nikakvo pomilovanje, nisam se ni predao da bi bilo ko u ovoj državi bio milostiv prema meni. Ja jedino tražim korektno i fer suđenje, to sam rekao i svim onim većima pred kojima mi se sudilo. A zašto to kažem? Ja ne kažem da vi, kao predsednik veća, i vaše uvažene kolege, niste bili fer i niste bili korektni, ali ono što mogu da primetim je to da ste ovaj proces prelomili preko kolena, na brzinu. Zato predlažem veću da ne lomi ovaj proces preko kolena, već da ponovo otvori dokazni postupak.

B92: Specijalno tužilaštvo je dolaskom DSS-a na vlast potpuno izmenjeno, tužilac Jovan Prijić, koji je pisao optužnicu, uprkos mogućnosti da mu bude produžen mandat, smenjen je i postao je zamenik. Iz tužilaštva su za tri godine otišli prvo Milan Radovanović, uhapšen pod optužbom da je supruzi odao službenu tajnu, potom Nebojša Maraš, Mioljubu Vitoroviću nije produžen mandat, pa je tužilaštvo napustio i Nebojša Marković. Konačno, dve i po godine posle početka suđenja proces je napustio i predsedavajući veća Marko Kljajević, uz obrazloženje da ne može da sudi pod pritiskom. Dok je supruga prvooptuženog Aleksandra Vuković uspela na kratko da okupi bivše pripadnike JSO-a u agenciji Lupus, koju je osnovala, a od MUP-a dobila obezbeđenje od 24 pripadnika policije, sudijama Posebnog odeljenja Okružnog suda neprestano je prećeno. Indikativno je da je prvooptuženi za ubistvo Milorad Ulemek odlučio da se na kraju suđenja pred sudskim većem pojavi obučen u majicu sa zaštitnim znakom JSO-a.

Nata Mesarević: Nijednom do danas niste došli s tom majicom sa aplikacijom, nemate razloga da nosite sako preko nje jer ona se vidi dovoljno i ovako i onako. Da li ste tu imali nekakvu nameru ili je to da pokažete da ste komandant tih pripadnika kojih više eventualno nema ili tih saboraca koji su još po raznim jedinicama? Izvolite. 

Milorad Ulemek, završna reč: Što se tiče ove majice koju danas nosim, moja namera nije da nošenjem te majice niti plašim nekog, niti vređam nekog... 

Nata Mesarević: Ja nisam mislila da vređate, naravno, ali s tako... 

Milorad Ulemek, završna reč: Naravno, ja ću reći u dve rečenice... 

Nata Mesarević: ...vukom sa otvorenim čeljustima direktno okrenutim ka predsedniku veća i veću, zaista ne vidim razloga, ali to je opet vaš izbor, na mene nećete uticati nikakvom aplikacijom, zaista. 

Milorad Ulemek, završna reč: Ne, ja... ovaj, niti imam nameru da utičem na vas, kažem, niti imam nameru da plašim. Tu majicu sam obukao jedino iz protesta zbog tužiočeve završne reči u kojoj je na neprimeren način omalovažavao i, mogu da kažem, na neki način izvređao pripadnike JSO-a, o kojoj ću reći nešto kasnije tokom završne reči. Ako vama ta majica smeta, ja mogu sako da zakopčam, meni to nije... 

Nata Mesarević: Mogli biste da zakopčate. E, tako, u redu je.

B92: U vreme kada je sestra ubijenog premijera napadnuta u svojoj kući, pripadnici Žandarmerije pojavili su se u sudnici obučeni u majice sa slikom besnog vuka. U istom periodu, izvesni Kapetan Džo dobio je priliku da se predstavi kao pripadnik rasformiranog JSO-a i da preko naslovne strane Kurira poruči da je Đinđića trebalo ubiti, ali i da najavi da će beretke u uniformama doći u sud. U Beogradu je tada osvanuo grafit "Zvezdane, hvala ti". 

Milorad Ulemek, završna reč: Tužilac me optužuje da sam organizovao atentat na Đinđića zbog toga što sam se plašio hapšenja, ali moram da pitam - kog hapšenja? Ja, koliko znam, ja sam do tog famoznog 12. marta bio primeran građanin ove države, mnogi su me nazivali gospodinom, sva vrata u ovoj državi su mi bila otvorena i nisam imao nikada nikakvih problema sa zakonom. 

Jovan Prijić, završna reč: I šta čine ti samozvani istinske patriote i ratnici? Snajperskom puškom podešenom na maksimalno optičko uvećanje sa daljine od 130 metara gađaju čoveka sa štakama, skoro nemoćnog okretanju, puškom prethodno kriminalno brisanih brojeva i to oni nazivaju "jedan na jedan". Moćnom snajperskom puškom prethodno kriminalno obrisanih brojeva, daljina 130 metara, to je jedan, drugi, meta, predsednik Vlade Republike Srbije, čovek usporenog i vrlo komplikovanog kretanja. To ne može ni ličiti na ponašanje istinskih patriota i ratnika, i nije. Izjavio je optuženi Zvezdan Jovanović da je njegov motiv bio ne kriminalan, već politički i kakvo je njihovo samo činjenično delo, podmuklo delo lažnih ratnika, još lažnijih patriota. Predlažem da sve optužene oglasite krivim i osudite po zakonu. 

B92: Presuda će biti izrečena samo onima koji su, prema optužnici, pucali i organizovali ubistvo premijera Srbije. Inspiratori i nalogodavci tog ubistva nisu otkriveni. Politička pozadina 12. marta nije bila predmet sudskog postupka koji je posle tri i po godine završen.

UBISTVO ZORANA ĐINĐIĆA