Jezik

sr

en
Serijal: UBISTVO U VIŠNJIĆEVU

Transkript prve epizode

Hapšenje Škorpiona po svemu sudeći je ohrabrilo porodicu Herceg da pokrene ono što se još '91. dogodilo u selu Višnjićevo u opštini Šid, a što je, prema do sada dostupnim informacijama, zataškano na nivou države, odnosno policije i vlasti u Šidu. Dobrovoljac JNA Đorđe Dvoranac i prema zvaničnim podacima ubio je u Srbiji komšiju, Hrvata, Krešimira Hercega 

Posle prikazivanja kasete na kojoj je snimljeno kako pripadnici Škorpiona ubijaju šest Bošnjaka ispostavilo se da je tu kasetu prethodnih godina bilo moguće iznajmiti i u video klubovima u Šidu i da su stanovnici tog grada znali da postoji snimak ubijanja, ali da su o tome godinama ćutali.

Posle emitovanja snimka, pripadnici Škorpiona su uhapšeni, ali za većinu građana Šida ti isti koji su ubijali ostali su heroji. To možda i danas najbolje oslikava sredinu u kojoj se ćuti o zločinima. Ipak, hapšenje Škorpiona po svemu sudeći je ohrabrilo porodicu Herceg da pokrene ono što se još '91. dogodilo u selu Višnjićevo u opštini Šid, a što je, prema do sada dostupnim informacijama, zataškano na nivou države, odnosno policije i vlasti u Šidu. Dobrovoljac JNA Đorđe Dvoranac i prema zvaničnim podacima ubio je u Srbiji komšiju, Hrvata, Krešimira Hercega. Uhapšen je i pušten posle samo dva dana, a danas je za meštane tog sela i dalje heroj. U ovoj emisiji videćete kako izgleda kada država stane u zaštitu nekoga ko je ubio čoveka, kako u tom slučaju izgleda krivična prijava, kakav je odnos prema toj porodici već 14 godina, ali i kako je moguće da toliko svedoka godinama ne progovori ni reč.

Milan Herceg, sin ubijenog: Otac mi je ubijen, svi su videli kako je on maltretirao njega, kako je on njega tukao, kako je on njega vrljao. 

B92: Koliko ljudi je to videlo? 

Milan Herceg: U selu? U selu ja verujem da je trećina videla to drljanje, vukao ga, drljao ga... 

B92: Vukao ga kroz celu ulicu? 

Milan Herceg: Od centra, videli ste gde je centar, skroz tamo do Šarkodina i tamo ga tukao, znaš kako je, sve se to čuje, sve to pričaju iz daljine, niko neće detaljno da ti kaže. Niko neće da kaže takva i takva stvar, nego to sve iza leđa pričaju i ja verujem da ima jedno 20 odsto koji znaju detaljno šta se desilo tamo na Šarkodinu, gde ga je ubio. On ga je prvo tukao tamo kad je došao i vojska tamo je bila, za vreme rata je bila vojska tamo. Niko tamo preduzeo ništa nije. 

B92: I on ga je pred vojskom i ubio? 

Milan Herceg: Pred vojskom ga je ubio, on je ustaša, on je hteo... tako je ispalo, eto, i pored njega ispalo je da smo moj brat i ja ustaše.

Zora Lalić, rođaka ubijenog: Muž mi je javio, išao je na posao i kad je došao veli - Zoro, znaš šta ima, rekoh šta, kaže - ubili su ti ujaka Krešu, pitam - što, kome je on mogao šta da skrivi. - Ne znam ništa, samo sam čuo da su ga ubili. Di su ga, rekoh, ubili i ko ga je ubio. Kaže, ubio ga je Đorđe Ćiban. Čula sam da ga ne terao napred ispred sebe i da mu jebao majku ustašku i terao ga napred, tukao ga puškom. On ga je sve molio, narod je bežao unutra, nisu mogli da gledaju ti pojedini i doterao ga je tamo do onoga kanala Šarkodina i tu ga je ubio.

B92: Dobrovoljac JNA Đorđe Dvoranac zvani Ćiban u novembru '91. izveo je uz psovanje pred svedocima iz pune lokalne kafane Krešimira Hercega, vukao ga je ulicom dva kilometra i izrešetao na mostu. Zbog toga nikada nije odgovarao, pa se i danas, kako kažu meštani Višnjićeva, hvali da je ubio ustašu. Policija je tada podnela krivičnu prijavu za ubistvo protiv Đorđa Dvoranca. On je, međutim, u pritvoru proveo samo dva dana, a istraga nije ni vođena. U prijavi koju podnosi policija navodi se samo izjava uhapšenog koji tvrdi da je Hercega ubio u samoodbrani dok je bio na straži. Svedoci nisu ispitani. Okružno javno tužilaštvo Sremske Mitrovice odbacilo je takvu prijavu i konstatovalo da nije reč o ubistvu jer je bilo ratno stanje. Iako se ubistvo dogodilo u Srbiji koja nije bila u ratu, tužilaštvo zaključuje da se ne može govoriti o krivičnom delu ubistva.

Okružni tužilac, Galičić Ratko: Odeljenje unutrašnjih poslova iz Šida podnelo je ovom tužilaštvu 9. novembra '91. krivičnu prijavu protiv Dvoranac Đorđa iz Višnjićeva, kao pripadnika seoske straže koji je bio u okviru Teritorijalne odbrane Višnjićeva, koji je raspoređen da čuva most u Višnjićevu na kom je, prema njegovoj odbrani kod istražnog sudije, video siluetu nepoznatog čoveka kog je upozorio da stane, da se identifikuje, izdao mu naredbu - stoj, izdao naredbu - stoj, pucaću. Pošto lice koje se kretalo u pravcu mosta nije stalo, nije se odazvalo na upozorenje, prijavljeni Dvoranac Đorđe je upotrebio vatreno oružje, pucao u pravcu siluete. Posle izvršenih provera okolnosti kako je došlo do ovog nesrećnog slučaja, tužilaštvo je posle godinu dana donelo rešenje kojim je krivičnu prijavu odbacilo jer smatra da se ne radi o krivičnom delu ubistva, već da se radilo o nesrećnom slučaju.

B92: I pored toga što postoje svedoci koji su sedeli u kafani kada je Dvoranac izvukao Hercega, svedoci koji su videli da ga je usput tukao, policija je iste večeri kada je Herceg ubijen sastavila krivičnu prijavu u kojoj se navodi da je Dvoranac kao stražar na stražarskom mestu na ulazu u Višnjićevo, od pravca Morovića kod mosta preko kanala Šarkudin pucao na nepoznatu osobu koja nije stala na sva upozorenja, a pri sustizanju stražara pokušala da preskoči metalnu ogradu i skoči u vodu u kanal. 

Galičić: To je bilo dovoljno za ovakav zaključak tužilaštva, znači na lice koje na straži zatekne lice koje neće da se identifikuje noću, koje ide prema važnom vojnom objektu koje to lice čuva imao je pravo da postupi u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da puca prema tom licu. On je to pravo iskoristio, pucao je, da nije bilo ratne situacije jer je Višnjićevo u pograničnom pojasu s Hrvatskom, gde su bila ratna dejstva, to bi onda u svakom slučaju verovatno bilo krivično delo ubistva.

B92: Jovan Mirilo iz Šida koji je posredovao u nalaženju kasete na kojoj se vidi kako pripadnici Škorpiona ubijaju Bošnjake, pokrenuo je i priču o ubistvu koje se dogodilo pre 14 godina. On kaže da je informaciju o tome da je policija iz Šida zataškala ubistvo Krešimira Hercega dobio posle hapšenja Škorpiona, kada su građani shvatili da će svako odgovarati za svoje zločine, ali i oni koji su te zločine prikrivali.

Galičić: U to vreme jeste bio rat u Hrvatskoj, u Srbiji nije bio rat, to je Srbija, selo u opštini Šid, mi nismo bili u ratu, a oni kažu da je ubijen kod mosta, kod brane ili ne znam, kod mosta. To je istina, ali je istina da je on iz centra sela bukvalno doteran, doteran do mosta uz povike i razne pogrdne reči doteran do vode i tu ubijen, a nije nađen tamo, već je iz centra sela isteran na kraj sela i mnogi ljudi su iz kuća to videli, da je gonjen i neki su išli za njima. To je, ja mislim, bio linč. 

Zora Lalić: Bila sam poplašena i nisam mogla čestito noću ni spavati, toliko neki strah je bio u meni jer moja majka je isto Hrvatica, šta ja znadem, otac mi je Srbin, majka mi je Hrvatica, otkud znadem šta ljudi misle. Eto, vidiš, mi smo se čuvali od neprijatelja, a neprijatelja smo imali tu u selu.

B92: 14 godina kasnije o ubistvu Krešimira Hercega javno su spremni da govore samo članovi njegove porodice, dok meštani tog sela, čak i oni za koje se zna da su bili u kafani te noći tvrde da se ničega ne sećaju. 

B92: Da li se sećate te '91. kad je ubijen? 

Stanovnik Višnjićeva: Ko? 

B92: Herceg. 

Stanovnik Višnjićeva: Ne. 

B92: Ne? Ne znate taj... 

Stanovnik Višnjićeva: Koji je to vama slučaj da vi to mene sad pitate? 

B92: Znima me zašto je to bila tajna 14 godina, čovek je ubijen samo zato što je Hrvat. 

Stanovnik Višnjićeva: Ne. 

B92: Prvi put čujete od nas? 

Stanovnik Višnjićeva: Čuo sam da je čovek ubijen, ali da sam ja... nemoj da snimaš... 

B92: Da li vi znate da je čovek ubijen samo zato što je bio Hrvat? Ubio ga je čovek koji i dalje živi u ovom selu i to svi znate. 

Stanovnik Višnjićeva: Ne. 

B92: Ne znate ko je ubio Hercega? 

Stanovnik Višnjićeva: Ne. 

B92: Niste ni čuli? 

Stanovnik Višnjićeva: Čuo sam. 

B92: Šta ste čuli? 

Stanovnik Višnjićeva: Da je nastradao, ali taj je Herceg bio jako nezgodan čovek. 

B92: Zašto je bio nezgodan? 

Stanovnik Višnjićeva: Zato što neke stvari su po selu glasile, to sam čuo... da je hteo da otruje bazen... 

B92: Niste verovali u to? 

Stanovnik Višnjićeva: Pa, ja verujem sve, a ne verujem ništa. 

B92: A mislite da je to opravdanje da neko bude ubijen? 

Stanovnik Višnjićeva: Ne, ja ne znam kako je on ubijen, ja ne znam da li je to neki video kad je on ubijen. 

B92: Mislite da nije ubijen? 

Stanovnik Višnjićeva: Ja sam bio tamo gde je on ležao, ali ne može niko da garantuje da je neko video taj slučaj. 

B92: Vi ste bili kada se radio uviđaj? 

Stanovnik Višnjićeva: Ja sam išao da orem i video sam gde pokojnik leži u Šarkudinu i ne zna se ko je ubio, ali znam da taj Herceg je ljude ovde maltretirao dosta... 

B92: Maltretirao? 

Stanovnik Višnjićeva: Da, i dosta je vadio nož i znam '67. kada sam ja napustio školu, nemoj da se smiješ sade, treba da znaš pravu činjenicu, da je napao milicionera... 

B92: Jel' vi znate da je čovek ubijen zato što je bio Hrvat? 

Stanovnik Višnjićeva: Ne, ovde ima Hrvata i Slovaka, nikom nije falila dlaka sa glave.... Nemoj sada da ideš... 

B92: A jeste čuli recimo da je taj ubica bio nezgodan? 

Stanovnik Višnjićeva: Ne znam. 

B92: Ne znate? 

Stanovnik Višnjićeva: Ne znam ubicu uopšte. 

B92: Nikad niste čuli? 

Stanovnik Višnjićeva: Ma, ne interesuje me uopšte.

B92: Zanimljivo je da policija iz Šida ubijenog Krešimira Hercega opisuje na isti način i to pri podnošenju krivične prijave protiv Đorđa Dvoranca koji ga je ubio. Iz takve krivične prijave u koju smo imali uvid proizlazi da policija zapravo tada opravdava ubistvo Hercega. Naime, u prijavi policija navodi da se prema kazivanju meštana sela Višnjićevo ubijeni Herceg na više mesta i više puta eksponirao kao veliko-Hrvat, vređao poznanike, komšije i sličnima upućivao pretnje, da će dovesti ustaše da ih kolju i slične provokacije. Policija zatim zaključuje u krivičnoj prijavi da se pretpostavlja da je i ovog puta Krešimir hteo da dokaže kako bez ičijeg znanja i odobrenja može kad god on to želi da uđe i izađe iz sela i to neprimećeno. A kada je bio primećen pokušao je pobeći gde je ovom prilikom izgubio život.

Milan Herceg: Dan-danas ga podržavaju ti ljudi. Sad da odeš u selo da pitaš, raspitaš se zbog čega i koji su ti ljudi bili tu s njim, sedeli su u kafani zajedno. I ti ljudi koji su sedeli s njim u kafani znaju da će to veče ubiti njega. I sad odete kod njega da pitate te ljude, jedno pet-šest tamo, neće niko svedočiti. Jednostavno ubica on je i dan-danas na slobodi i dan-danas on je za njih heroj. 

B92: Ovde je bio? Da li vi znate da je '91. ovde ubijen gospodin Herceg samo zato što je bio Hrvat? 

Vox populi: Čuli smo samo. 

B92: A jeste bili možda tad ovde? 

Vox populi: Ne. 

B92: A šta ste sve čuli? 

Vox populi: Pa, čuli smo da je ubijen, ništa drugo i koješta... 

B92: A šta je to koješta? 

Vox populi: Ne znam, pijem pivo. 

B92: Znam, ali o tome zna celo selo 14 godina i ćuti, zato vas pitam. 

Vox populi: Dobro, neko je više upoznat, zaista ne znam, detalje ne znam, da je čovek ubijen, jeste.

B92: Ne znate ko ga je ubio? 

Vox populi: To nije naše... Zašto bismo mi o tome govorili? 

B92: Pa, zato što svi pričaju o tome. 

Vox populi: Pa, dobro, ako neko nešto zna neka kaže. 

B92: A kome da kaže, kad svi imate taj stav - nije to naša stvar? 

Vox populi: Naša nije sigurno. 

Vox populi: Znaju oni u SUP-u ko je to uradio, znaju oni... 

Vox populi: Njih pitajte, da, u miliciji, njih pitajte, ja s tim nemam ništa. 

B92: Dobro, ali smeta to što su ćutali toliko godina. 

Vox populi: A uostalom... ako hoćete nešto da popijete, popijte i hajde, zdravo. 

Vox populi: Čuli smo sve i iste odgovore imate kao i od mene. 

B92: Pa, dobro, da li je moguće da ne znate ništa o tome? 

Vox populi: Pa, ne znamo. 

B92: Da li može da se kaže da je to tajna ovog sela već 14 godina? 

Vox populi: Pa, ne znam, može da se kaže bilo kako, kako kome to odgovara. Ništa, imate SUP, obratite se njima. 

B92: Vas ne zanima nešto preterano? 

Vox populi: Pa, iskreno i ne. 

B92: A zašto? 

Vox populi: Pa, nemamo s tim ništa. 

Vox populi: Nikada to nećete od nas čuti, da ne znam koliko prođe.

Galičić: U tom predmetu nije vođena istraga, podneta je krivična prijava u ovom tužilaštvu. Tužilaštvo je na bazi te krivične prijave postupalo u okviru svojih zakonskih ovlašćenja. Saslušan je prijavljeni koji je pucao i koji je usmrtio Krešimira, nakon toga pošto je bio lišen slobode, posle ispitivanja kod istražog sudije pušten je da se brani sa slobode i nakon izvršenih provera tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu, predmet je arhiviran.

Zora Lalić: Nismo smeli ni da tužimo, ni da se bunimo, oni ništa... 

B92: Od koga niste smeli, od tadašnjih vlasti.. od koga? 

Zora Lalić: Nismo smeli zato što je to bilo ratno stanje, otkud sam znala. Možda ta budala dođe da baci meni bombu na kuću ili nešto, jer on je onda bio... moš misiti ko je on bio ondak u ono vreme. Sav je svet šuškao i znaš, ovo-ono, ali svi su izbegavali, neće niko, kao mladež bojali su se tu i svedočenja i ovo i ono, kao doći će do nečega i tamo-ovamo. Samo je brujalo, jedni su rekli - jebem mu mater, kaže, lako je Krešu ubiti, što nije ubio nekoga 'vako, šta da kažem drugo. Nisam smela da se opirem, da nešto pričam.

Galičić: Mogu da se obrate znači SUP-u, mogu da se obrate tužilaštvu, mogu da se obrate strukturama vlasti, mogu da se obrate Ministarstvu pravde, republičkom tužilaštvu, Vrhovnom sudu. Imali su iste mogućnosti koje imaju i danas, niko se ne obraća, evo, vi ste prvi koji se obraćate i pitate. Ako su se obratili vama, onda se postavlja logično pitanje, zašto posle 14 godina se obraćaju sinovi vama, a ne da se obrate nama da pitaju za informaciju. Posle 14 godina, sa današnje distance raspravljati o nečemu što je bilo '91, treba pitati onda sinove o motivu zašto su 14 godina ćutali i zašto baš danas u ovo vreme tako nešto potenciraju." 

B92: Vama je to stvarno čudno zašto su ćutali? 

Galičić: Pa, iskreno da vam kažem jeste, jer ako je ubijen otac normalno bi bilo da sinovi dođu, ako ne u SUP, da dođu u tužilaštvo da pitaju šta se desilo, šta ćete uraditi, šta se uradilo. Za 14 godina nikada niko... 

B92: A koga da pitaju kad znate kakva je politička situacija? 

Galičić: ...dok vi niste danas došli niko nije pitao za ovaj predmet.

Jovan Mirilo: Jednostavno su imali dve opcije - da se isele, pa da tamo negde pričaju o tome ili da ćute i da ne govore o tome, čak nisu smeli ni da ga sahrane u selu, već su morali da ga se odreknu. 

B92: Milan Herceg posle ubistva oca spaljuje sve njegove slike i dokumenta misleći da je to jedini način da se zaštiti od meštana, pošto je posle ubistva njegov otac proglašen za ustašu. Sinovi koji nemaju gde da odu iz Višnjićeva odriču se ubijenog oca i odbijaju da on bude sahranjen u Višnjićevu.

Milan Herceg: Mene su pozvali u mesnu zajednicu samo, da li su bili iz Crvenog krsta, ja ne znam, nisam ni video da su oni Crveni krst, samo su bili obučeni jednostavno u civilno odelo, da li mi prihvaćamo da njega sahranimo ovde u selu." 

B92: Da nešto potpišete? 

Milan Herceg: Samo da potpišemo da bi ga sahranili ovde, ništa više. 

B92: I šta ste vi rekli? 

Milan Herceg: Ja nisam pristao. 

B92: A što? 

Milan Herceg: Pa, bojao sam se, bojao sam se, takva je vlast bila. 

B92: Znači, vi ste morali praktično da se odreknete svog oca? 

Milan Herceg: Tako je, sve do... eto, do sad. 

B92: Jel' znate gde je sahranjen? 

Milan Herceg: Ne, niko to mi nije javio, išao sam u Šid, probao sam, ne. 

B92: Niko ne zna? 

Milan Herceg: Ne, ovi kod nas u mesnoj zajednici, gledaj u Novi Sad, ja sam pitao u Novi Sad, pa nije on boravio u Novom Sadu, umro je u Višnjićevu, šidska opština, mora u Šidu neko da zna za to, ne znam nikako.

B92: Kako objašnjavate činjenicu da porodica Krešimira Hercega ne zna posle 14 godina gde je telo ubijenog i gde je sahranjen? I takođe nije upisan u knjigu umrlih u mesnoj zajednici, znači da se vodi kao živ. 

Galičić: Prvo je neobično da porodica posle 14 godina postavlja pitanje gde je isti sahranjen, to u ovom predmetu nema. Normalno je bilo da se sahrani u Višnjićevu pošto mu je tu bilo prebivalište, da li je sahranjen u Višnjićevu ili ne, tu informaciju ćete dobiti u mesnoj zajednici u Višnjićevu. 

B92: To smo već dobili, nije sahranjen tamo. 

Galičić: Ako nije sahranjen tamo, onda se dalje informacija može dobiti od Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu koja je leš preuzela. 

B92: A da li vam to sve iz današnje perspektive izgleda čudno, to me zanima? Dakle, uhapšen je neko ko je ubio čoveka, pušten je posle samo dva dana, branio se sa slobode, on je jedini dao tu odbranu i još neki svedoci, nije vođena istraga. Ispada da je pušten zato što nije uradio ništa strašno, ubio je Hrvata, kad imamo u vidu činjenicu - tadašnje okolnosti i tako dalje. 

Galičić: To je vaš komentar ubio je Hrvata, činjenica je da je pokojni bio hrvatske nacionalnosti. Da li je ubio Hrvata u onom smislu, pretpostavljam šta hoćete da kažete, zato što je ovaj bio Srbin, a ovaj je bio Hrvat, pa u ratnim okolnostima likvidirao je nekoga iz tih razloga, to bi sada bilo vrlo teško i pričati o tome, a kamoli dokazivati.

Zora Lalić: Ja ne mogu biti pametna, kako može biti da je nestao, kad je čovek nađen mrtav. Mrtav i odneli su ga. 

B92: Jel' znate ko ga je odneo? 

Zora Lalić: Pa, ja ne znam ko ga je odneo, to sam načula od Dragana, njegovog sina da je odnet za Novi Sad. Imam ja njegovu sliku ako vam treba njegova slika. 

B92: Da, možete da nam pokažete. 

Zora Lalić: Kako može biti da je čovek nestao, gospode Bože... To je taj čovek i ja sam sačuvala za svaki slučaj, jer sam se nadala kad-tad možda će doći pravda, znaš, kad-tad.

Galičić: Očigledno da su to neke nove činjenice i okolnosti na kojih '91. i 92. kada se odlučivalo po ovoj krivičnoj prijavi nije bilo. Da je tako nešto postojalo ili ukazivalo na to, onda bi se očigledno predmet drugačije radio i očigledno da bi se drugačije procesuirao. Prvo bi se stavio zahtev za sprovođenje istrage, pa bi se te činjenice i okolnosti proveravale. Pošto takvih činjenica i okolnosti nije bilo, nije bilo ni indicija da bi bilo potrebe da se vodi istraga. 

B92: Krivična prijava koju policija u Šidu '91. podnosi protiv Đorđa Dvoranca, kako se ispostavilo tek danas ima dosta nelogičnih i netačnih podataka. U prijavi se navodi da su policajci iz Šida pokušali da nađu leš isto veče kada je Herceg ubijen, ali da usled mraka i oskude u sredstvima leš nije nađen. Sutradan oko 9 ujutru radnici OUP-a Šid su ponovo izašli na lice mesta, pretražili pomenuti kanal u predelu kod mosta i tom prilikom u vodi našli leš muške osobe koja je identifikovana kao Herceg Krešimir. Ovakav podatak koji policija u Šidu navodi u prijavi nije tačan. Postoji svedok koji je to jutro pronašao leš, ali ne u vodi, kako policija tvrdi.

Pero Lalić: Ja sam išao, u Moroviću sam radio 10 godina, šumarija, Vojvodinašume, onda je bila Srbijašume, sad je Vojvodinašume. I onda, kad sam išao čuo sam tu putom da idu ovi radnici što idu na voz, ja sam išao biciklom stalno, svih 10 godina. I onda, kad sam išao, čuo sam di narod priča da je ubijen Kreša taj, moje žene ujak. I onda sam ja kad sam došao do tog kanala, ja sam tu stao, stao i onda sam sišao dole u kanal da se baš uverim da li je on, da nije neko drugi, šta ja znam, ali čuo sam da je on. Kad sam ja sišao dole niz kanal blizu vode, on je od vode bio... u stvari, kako je kanal, kako ide, on je bio glava prema vodi, tako je ležao. Ja sam tu vidio i onda sam vratio se, uzeo bicikli sa druma i normalno sam krenuo na posao... 

B92: On je bio izrešetan? 

Pero Lalić: Izrešetan, to je bilo rafalno pucano otprilike, koliko sam ja onda vidio, da je to rafalno pucano. Onda sam uzeo bicikl, otišao sam na posao i kad sam se vraćao s posla pogledao sam, on nije tamo bio. To je bilo posle podne, možda oko 15.00, jer do 14.00 mi radimo i dok sam ja stigao biciklom, otprilike tako i onda sam posle čuo u selu da je on odnet negde oko 13.00 valjda, šta ja znam, 13.30, znači da je on ležao od večeras, pa celu noć, pa nemalo do posle podne je ležao, tako da ga niko nije u to vreme ni odneo. 

B92: A što vi niste otišli to nekome da prijavite? 

Pero Lalić: Pa, šta ću ja prijaviti kad znaju svi, ja sam na posao morao ići, onda sam ja radio tamo, ja na vreme moram stići, ja biciklom putujem, nisam imao kola, nisam imao motor, nisam imao ništa. To je, što se tiče, to je tako, ja stojim iza toga. Da je taj ubio, jeste, Đorđe Dvoranac.

B92: Posle ovakve izjave i odlaska ekipe Insajdera iz Višnjićeva policija iz Šida došla je i uzela izjavu od Pere Lalića o tome šta je rekao za B92. To samo govori da i policija zna da je Lalić svedok čija izjava osporava podatke iz krivične prijave, a samim tim zaključuje se da nije tačan ni deo u kom policija navodi da je Krešimir Herceg hteo da pobegne, pa je skočio sa mosta, te da telo nisu mogli da nađu pošto je bilo u vodi. Policija je tri dana kasnije ponovo posetila porodicu Lalić i ispitivala ih po čijem nalogu je došla ekipa B92 i zašto uopšte radimo nešto što je bilo pre 14 godina. Ekipa Insajdera pokušala je da od policije u Šidu dobije odgovor zbog čega ispituju meštane sela Višnjićevo. 

B92: Mogu da pitam samo nešto? Za B92, pa mi smo već dva dana.... 

Dežurni policajac, Šid: Mi smo imali samo prijavu da se vrši snimanje u selu Višnjićevo i kad smo utvrdili tamo da je u pitanju ekipa televizije B92 mi smo završili naše... 

B92: Nije tačno. Znači, bili ste jedan dan... 

Dežurni policajac, Šid: Kako vi možete da kažete da nije tačno? 

B92: Zato što znam da nije tačno, bili ste u subotu, onda ste došli danas opet kod tih ljudi u kuću. Oni su tamo istraumirani potpuno i zvali su nas da vide šta se dešava, da vi njih ispitujete sve vreme šta mi hoćemo. 

Dežurni policajac, Šid: Mi radimo svoj deo posla koji nema veze s vama... 

B92: Da, ali niste tražili... njima pričate... 

Dežurni policajac, Šid: Vas policija nije tražila, što se tiče nas vi ste slobodni. 

B92: Ali zašto vi idete kod tih ljudi da ih pitate šta mi radimo? 

Dežurni policajac, Šid: Gospođo, ne možete vi da pitate zašto mi idemo kod tih ljudi, mi imamo poslove koje mi obavljamo nevezano za vaš posao. 

B92: Vi pitate zašto se mi nismo prijavili da ulazimo u selo Višnjićevo. 

Dežurni policajac, Šid: Ja nisam vas pitao zašto ste vi išli tamo, je li tako? 

B92: A što me niste pitali? 

Dežurni policajac, Šid: Zašto da vas pitam? To je vaš deo posla... 

B92: Zašto ste njih pitali? 

Dežurni policajac, Šid: Nemojte ni vi nas da pitate šta je naš deo posla... 

B92: Vi ste njih pitali zašto smo mi došli i ko je nas poslao i ko stoji iza toga. 

Dežurni policajac, Šid: Mi imamo svoja ovlašćenja i svoj deo posla koji moramo da radimo... 

B92: Ne, ali glupo je da se ti ljudi tamo osećaju sad opet ugroženim. 

Dežurni policajac, Šid: Zašto se osećaju ugroženim? Jel' njih neko uznemiravao od policije? Ako jeste znači, mogu da podnesu predstavku i... 

B92: Ali oni imaju problem zato što smo mi tražili od njih da ih snimimo, snimili smo ih i sad im dolazi policija svaki drugi dan. 

Dežurni policajac, Šid: Ja vam kažem, policija nije vas tražila i što se nas tiče vi ste slobodni.

B92: Nismo uspeli da dobijemo konkretan odgovor od policije u Šidu zašto im smeta da se ponovo otvara priča o ubistvu Krešimira Hercega i zbog čega su ispitivali meštane Višnjićeva šta su tim povodom rekli za Insajder. Zanimljivo je, međutim, to da isti policajci koji su radili '91. u policijskoj stanici u Šidu tamo rade i danas. Ministar policije Dragan Jočić nije nam dozvolio da policajcima u Šidu postavimo bilo kakvo pitanje o ubistvu Krešimira Hercega, iako smo u zahtevu upućenom MUP-u detaljno objasnili o čemu se radi i kakva je vrsta zataškavanja u pitanju. 

Galičić: Na vaše pitanje da li je policija u Šidu mogla da prikrije neke važne dokaze, a ne da zataška, odgovor bi bio na sasvim prost i jednostavan - ne bi mogla uviđaj i operativne radnje u Višnjićevu, koje pripada opštini Šid i području Odeljenja za unutrašnje poslove u Šidu, da radi neka druga policija. Da li je trebalo da dođe policija iz Kragujevca, Novog Sada da bi izvršila uviđaj? Zna se svako na svojoj teritoriji šta radi. Znači, ono što smo mi dobili u ovom predmetu, to je jedna činjenica, a tužilaštvo radi samo na bazi činjenica, okolnosti i dokaza koje ima u svom predmetu. Ovo su sada neke nove činjenice i okolnosti na koje mogu da budu i proverene i neproverene, pretpostavljam da ste vi iz nekih proverenih izvora došli do ovih činjenica i saznanja, ali bi morali biti malo konkretniji da bismo mi mogli sada na bazi toga ponovo, posle 14 godina aktivirati ovaj predmet i vršiti nove provere. Ukoliko imamo novih činjenica i okolnosti, znači postupak će se nastaviti. 

B92: A zašto nije vođena istraga? Zar nije normalno da se vodi istraga ako imate krivičnu prijavu naprimer protiv čoveka s imenom i prezimenom da je ubio nekog? 

Galičić: Istraga može da se vodi ukoliko ima osnova sumnje da je neko izvršio krivično delo ubistva. Mrtva usta ne govore, znači, od pokojnog Krešimira njegovu verziju nismo mogli saznati, ali se ocenilo na bazi ovoga da je prijavljeni Dvoranac Đorđe postupao u skladu sa pravilima koja mu nalaže narodna odbrana u situaciji koja je bila blizu ratnog, pograničnog područja prema Republici Hrvatskoj. On je postupao onako kako su mu to pravila narodne odbrane nalagala i na osnvou toga je ocenjeno da to nije ubistvo.

B92: Krivična prijava iz '91. zasnivala se samo na izjavi Đorđa Dvoranca, koji je, kako se navodi, sam prijavio ubistvo i tvrdio da je to uradio obavljajući svoju stražarsku dužnost. Ukoliko je to zaista tačno postavlja se pitanje zbog čega Đorđe Dvoranac 14 godina kasnije ne bi ispričao istu verziju. 

B92: Dobar dan, da li možemo s vama da porazgovaramo? Mi smo sa televizije i radimo ovde jednu priču i treba nam Ćiban, jeste vi to? 

Đorđe Dvoranac: Da. 

B92: Radi se o ovom slučaju Kreše Hercega. 

Đorđe Dvoranac: Šta ja imam s tim? 

B92: Pa, hteli smo.. ovde se u selu priča da ste vi odgovorni za njegovu smrt. 

Đorđe Dvoranac: Nemam ja s tim ništa. 

B92: Pa, svi spominju vas pa smo zato došli. 

Đorđe Dvoranac: Pa, neka spominju... 

B92: Hvala. 

Đorđe Dvoranac: Molim.

B92: 14 godina kasnije u istom selu žive Đorđe Dvoranac i porodica ubijenog Krešimira Hercega. 

Snaja ubijenog: Jednom priikom sam baš putovala, išla iz Šida i on se potrefio sa mnom u taksiju i tako, znaš, onda ja uopšte nisam htela da kontaktiram s njime. I on mene počeo, znaš, eto, ja sam ti spasao, ubio sam ti svekra i šta ja znam, spasao sam te muka, on je ustaša bio i tako. I onda, znaš, meni bude neprijatno tokom puta, ja njemu kažem - šta ti imaš sa mnom, šta ja znam, pa malog mog isto zaustavi na centru, ide iz škole dete, isto, eto, tvoj deda je bio ustaša, tvoj deda ovako, tvoj deda onako. Dođe mali iz škole plače, žali se meni i ocu. Pa mi se dešavalo isto koliko puta, zaustavim ga, pa šta ti imaš sa mojim detetom, šta ti imaš s nama. 

Milan Herceg: Gde god se sretnemo, da li u kafanu, da li u klubu, da li na centru, gde god društvo neko imam, bežim dalje. Oni ga tretiraju kao heroja, on je ispao heroj sada. I dan-danas, on je dobio penziju, ja ne znam zašto je on dobio penziju, da li zato što je ubio mog oca. 

B92: Dakle, posle tog ubistva pošto je vaš otac bio Hrvat, jeste vi počeli da se izjašnjavate tada kao Srbin ili...? 

Milan Herceg: Pa, posle tog ubistva, posle ubistva, takvo je vreme bilo, da sam otišao u mesnu zajednicu, otišao sam u mesnu zajednicu da bih prebacio prezime od Hercega na Đurđević, jer tako su me svi gledali popreko, to je neopisivo. Znači, isto, ja sam ustaša za njih bio, dok god nisam... tako jednostavno su tražili da prebacim prezime...... nisu hteli da pričaju sa mnom, da sam prebacio na Đurđević svi bi bili pričali sa mnom, sve u redu, OK. 

B92: Pa, jeste prebacili? 

Milan Herceg: Ne, ali je bilo... baš sam bio tu u mesnoj zajednici i pitao sam šta treba, papiri, kakvi papiri da prebacim. Došao sam i da drhtim, nemam gde da odem.... pa, bilo je jedno vreme da sam hteo da odem odavde iz sela, ja sam rođen ovde. Ja sam rođen ovde, ovde mi mati, ovde mi otac, dobro došao je iz Hercegovine, ali ovde je i on pa više 20 godina boravio ovde, i njegov otac i njegova mati. Svi znaju ovde ko mu je otac, ko mu je mati. Čuvai su ovce, u ono vreme... seljaci bili, zadruge se osnivale i eto, sve dok nije taj rat počeo. I onda... jednostavno su me terali da prebacim prezime, da prekrstim od Hercega na Đurđević. Kad god sam išao na sud i pitali su me šta se izjašnjavam ili Srbin ili Hrvat, znači nijedno drugo, Jugosloven, a prezime Herceg ostaje i dalje. 

B92: Kako se danas izjašnjavate? 

Milan Herceg: Izjašnjavam se Hrvat, jer tako mi svugde piše i nemam šta da kažem, ja iz ove kože ne mogu, pa šta Bog da.

92: I pored toga što je prošlo više od 10 godina Jovan Mirilo iz Šida koji je pokrenuo priču o ubistvu Krešimira Hercega kaže da dugogodišnje ćutanje o zločinu ne treba nikoga da iznenađuje. 

Jovan Mirilo: Pa, ja sam tu informaciju dobio od jednog prijatelja koji je vrlo ugledan i uticajan, međutim, ne želi da se javno eksponira u takvim stvarima i on mi je otprilike preneo njegova saznanja šta se tada desilo u selu, da je čovek izveden iz kafane, iz centra kafane i da je gonjen kroz selo uz povike, ne znam, da je ustaša, ovo, ono, da je tučen usput i da je na kraju sela ubijen na mostiću. To sam saznao i čovek mi kaže da je to jednostavno neverovatno da celo selo zna za to ubistvo, da je masa ljudi to videla, a da niko o tome ne govori.

B92: U Generalnom inspektoratu kažu da se još nisu bavili prijavljenim slučajem, da je policija u Šidu prekršila ovlašćenja i zakon i opstruirala istragu o ubistvu Krešimira Hercega. Oni, međutim, tvrde da će se tim slučajem svakako baviti. 

Galičić: Vrlo je teška optužba, sada da se vraćamo u neki kontekst '91, pa da kažemo - Srbin je ubio Hrvata, a ubio je namerno zato što je on Hrvat, a policija u Šidu je to zataškala. Ako je zataškala to policija zataškavanjem dokaza, ako su te dokaze o kojima vi danas pričate imali tada, a njih nisu nadostavili, onda su znači pravosudni organi i sud koji je saslušavao prijavljenog i tužilaštvo koje je odbacilo krivičnu prijavu na isti način pomagali i zataškavali. Ne vidim tu nikakvu logiku, niti bilo čiji interes, pogotovo tada u to vreme, da bi se prikrio zločin ako je u pitanju bio zločin. 

Jovan Mirilo: Ako bi se ponovo povela istraga o tome bukvalno bi isti ljudi došli da vode istragu koji su vodili '91, '92. ne znam... Znači, i danas bi isti ljudi došli da rade tu istragu, zbog čega bi bilo drugačije. Pa, mogli ste sami da se uverite u to da je ćutanje još način ponašanja.

UBISTVO U VIŠNJIĆEVU