Biti aktivista u Srbiji nije lako, a često je i opasno: "Moraš se boriti za ono u šta veruješ"

Istorija opstruiranja rada civilnog sektora i napada na aktiviste je duga - još od devedesetih godina su oni sistemski etiketirani kao strani plaćenici i podrivači sistema. Reč "aktivista“ je tako dobila negativnu konotaciju, pa zato ne čudi što među građanima postoji dobra doza podozrivosti da oni suštinski mogu nešto da promene. Ili, još gore, takav narativ i klima često predstavljaju i ohrabrenje da budu izloženi napadima, pretnjama i nasilju zbog svog angažmana. Toga nisu pošteđeni ni aktivisti koji se eksponiraju u poslednjoj seriji protesta protiv iskopavanja litijuma u dolini Jadra.

Kako je raditi u takvoj atmosferi, šta su njihovi motivi i sa čime se sve suočavaju za Insajder su otkrili LGBT+ aktivista Marko Mihailović, programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović i studentski aktivista Pavle Cicvarić.

Život izložen riziku

Mihailović se godinama bavi ljudskim pravima, učestvovao je u organizovanju više Parada ponosa u Beogradu… Kaže da mu je drago što se i u našem društvu rađaju neki novi ljudi koji se ne plaše i koji biraju da svoj život izlože riziku, odnosno koji biraju da imaju svoj glas, a ne da igraju unutar sistema.

"Ja sam aktivizmom krenuo da se bavim jer sam došao iz jedne privilegovane pozicije, gde su moji roditelji bili u redu sa mojom seksualnošću, a i ja sam sa njom. Smatrao sam da mogu da doprinesem diskursu u društvu i da mogu da pokažem moje lice. I da moje ime i to što sam gej ne mora da bude povod za sramotu i za strah, bilo mi je važno i zbog sebe lično da prevaziđem barijeru koju većina ljudi iz LGBT+ zajednice ima i da doprinesem borbi za jednakost, borbi za demokratiju i slobodu“, ispričao je Mihailović u emisiji "Priča o priči“ na Insajder televiziji.

U slučaju Sofije Todorović ključan je bio trenutak kada je spoznala kakva je uloga pojedinca u društvu.

"Moj izbor da se izložim na ovaj način, da na ovaj način učestvujem u društvenim procesima i da se trudim da se moj glas čuje povodom nekih pitanja - gde se glas mladih uopšte nije čuo, niti su se pitali kako žele da njihova budućnost treba da izgleda - došao je sa osvešćivanjem uloge koju ja, kao pojedinka, imam u društvu i koja je uopšte uloga pojedinca u društvenom sistemu. Ono što je meni bila spoznaja, koja je predstavljala okidač, jeste da nas ceo život uče da vi ne treba puno da se izlažete, da postoje već određena merila za uspeh, da su ona praćena društvenom prihvatljivošću i da u principu bilo kakvo izlaganje sebe riziku se tretira kao postupak s one strane uma, odnosno da nije nešto što bi trebalo da bude razuman izbor“, kazala je ona.

Međutim, kako je objasnila, tada je shvatila da ona, kao pojedinka u tom i takvom sistemu, ipak može da napravi izbor koji je drugačiji od toga i da to zapravo znači sloboda.

"Sa osvešćivanjem te uloge i toga šta znači sloboda i kada sam ja počela nekako slobodno da se ponašam i da govorim - rasterećena tih dominantnih stvari i merila kakva treba da budeš da bi bila ’dobra devojčica’ - shvatila sam koliko zemlja u kojoj živim nije fer i koliko postoji stvari koje mogu da budu mnogo bolje i da zapravo ja možda u tome mogu da imam neku ulogu“, dodala je Todorović.

Lepljenje etiketa

Pavle Cicvarić je rastao u porodici koja je godinama u nevladinom sektoru, tako da je oduvek znao šta je to građanski aktivizam.

"Moj aktivizam bih podelio na dva perioda: rani aktivizam jeste bio malo više školskog tipa, učenje u teoriji šta je aktivizam, šta znači boriti se za ljudska prava, kako pomoći lokalnoj zajednici da dostigne neki cilj, kako poboljšati život... A onda od maja 2023, kada su se desila dva masovna ubistva, taj aktivizam je prešao na terenski aktivizam, gde se ekipa studenata, prvobitno s FPN, okupila i izašla na ulicu. To je možda bio taj trenutak gde sve to što sam naučio u teoriji treba da pokažemo na delu – izaći na ulicu i reagovati ili na nepravdu ili na tragediju ili na sistem koji je u apsolutnom kolapsu“, naveo je Cicvarić na Insajder televiziji.

Atmosfera u kojoj se aktivistima lepe etikete izdajnika, stranih plaćenika ili neprijatelja države dovela je do sve većeg broja pretnji i napada, ali i do kršenja zakonom garantovane slobode okupljanja.

Jedan od vidljivijih slučajeva je zabrana održavanja festivala "Mirdita, dobar dan“ u Beograda, kada je i na adresu Inicijative mladih za ljudska prava, koja je organizator te manifestacije, za Sofiju Todorović stigao paket u kojem se, uz preteću poruku, nalazila i polovina svinjske glave.

Prošle godine je i u blizini zgrade u kojoj Todorović živi osvanuo grafit na kojem je, uz njeno puno ime i prezime, ispisana seksistička i mizogina uvreda, kao i slovo "Z“.

Ona kaže da je činjenica da su pronašli njenu kuću i da je osvanuo grafit u neposrednoj blizini zapravo logičan sled, a ne šok. Ukazuje i da postoji gomila napada koji su kreirani na vrlo perfidan način da sami po sebi ne predstavljaju krivično delo, ali su toliko učestali, ogledaju se u medijskim objavama s najgorim naslovima, kao i u spinovanju akcija koje imaju nevladine oganizacije.

"Prvo krene od društvenih mreža. Zastrašivanje i to buđenje straha je, ja mislim, najmoćnije oružje da vi konstantno živite u strahu šta je ono što vama može da se dogodi“, kaže ona.

Prijave bez epiloga

Marko Mihailović je brojne pretnje prijavljivao nadležnima, ali nikakvog epiloga nije bilo.

"Ja sam se odavno pomirio sa mogućnošću da mogu da budem žrtva nasilja zbog mog aktivizma i nisam okej sa tim i ne bih baš želeo da budem, ali sam okej sa činjenicom da u nekim situacijama ne mogu protiv toga. Međutim, u situacijama kada mogu, kada postoje ljudi sa imenom i prezimenom koji meni prete, ja sam sve to sakupio, otišao u policijsku stanicu, odneo sve, prijavio uredno i tu je tek nastala komplikacija. Ja sam njima odneo skrinšotove, profile... Oni su tražili da ja sam za 230 profila opet pošaljem URL link iako sve to stoji na skrinšotu. Poslednji put kad sam prijavio niko mi se nije javio“, naveo je on.

Kako kaže, prijava nasilja nije nešto što će dovesti do kažnjavanja ljudi koji prete nasiljem ili nasilje izvrše:

"Nema nikakvih sankcija. Vidite samo koliko je napada bilo na Prajd infocentar i šta se desilo s tim? Apsolutno nikad ništa. Postoji jedna duboka institucionalna ćutnja na neefikasnost našeg sistema.“

Posle svega što je doživeo tokom aktivizma, on kaže da ima razočaranja.

"Ja sam dugo bio fokusiran na neke ideale i na jednu širu priču i doživeo sam jednu vrstu razočaranja što se tiče mog aktivističkog života kojem sam posvetio ne samo sedam godina već i moju punu pažnju, tako da sam počeo, po prvi put ozbiljno, da razmišljam da li ova zemlja ima svetlu budućnost. Počinjem sad već da budem sebičan i da razmišljam šta je sa mojim životom“, kaže Mihailović.

Navodi i kako je zbog aktivizma ispaštao:

"Prijavio sam se na nekoliko poslova i imao sam nekoliko razgovora. Od tri razgovora, na jednom su mi rekli da oni osećaju da ja nisam završio sa Prajdom, što je možda i legitimno, a na drugim su mi rekli da sam previše eksponiran, da su mi stavovi previše javni i da to nije baš dobro za kompaniju. Trebalo mi je malo vremena da se snađem, ali sam se snašao.“

"Ne volim da se predstavljam kao žrtva“

Nakon što je Cicvarić sa grupom studenata podigao svoj glas usledili su određeni napadi na njih - od državnih funkcionera, medija, botova na društvenim mrežama…

"U ovom trenutku je potrebno, a i u budućnosti će biti potrebno, da pokazujemo solidarnost i da se međusobno podržavamo. U zajednici se čovek oseća bezbednije, nije ostavljen sam... Ja jesam, u jednu ruku, bio žrtva napada, ali ja ne volim da se predstavljam kao žrtva. Imam želju da se borim, a ne da budem žrtva. Priča o žrtvama možda se nekima sviđa ili im je tako lakše, ali meni ne prija“, kazao je Cicvarić.

On pravi paralelu i sa napadima devedesetih, kada su ljude delili po veri i naciji, dok je sada - Ili si s nama ili si protiv nas, što je pogubno.

Njegovo okruženje, kaže, zna da bude zabrinuto zbog napada, ali ga podržavaju.

"Postoji doza brige roditelja i prijatelja. Ja sam bio u onoj školi u kojoj se kaže ’Moraš se boriti za ono u šta veruješ.’ U jednu ruku i razumem i roditelje i prijatelje koji se brinu za mene, ali ja ih podsetim da su me oni tako učili, pa oni progutaju knedlu i kažu: ’Tako je, nastavi da se boriš protiv toga.’ Nije prijatno dobijati pretnje, nije bilo ekstremnih, to je više bilo na nivou uvreda...“

Izvor: Insajder