Bojana Maljević za Insajder: Studenti su savest našeg društva i baklja koja inspiriše druge

„Srećna nam nova generacija, zaista. Konačno su stigli. Imajmo strpljenja“, napisali ste na mreži X nedavno. Je li za Srbiju aktuelna pobuna studenata, ali i srednjoškolaca, neka vrsta istorijskog trenutka?

Imam iskreni optimizam i nadu! Trenutak je istorijski, jer studenti i mladi pokazuju odgovornost za svoju i našu budućnost. I izrazitu sposobnost da donose odluke i da ih sprovode u delo. Nadam se da će ih pratiti i mudrost jer ovo nije laka, a ni i kratka borba. Do sada su bili mudri. Nisu hteli da razgovaraju sa predsednikom – jer nije nadležan za njihove zahteve. To se nikada nije dogodilo i to je bio šah, a mat se desio kad su odbili da pregovaraju sa tužiteljkom. Nema pregovora, zemljakinjo, samo moraš da radiš! I na tome im svaka čast. Jer, da su poslali svoje „delegate“ samo bi dobili još veće pojedinačno maltretiranje. Međutim, vlast, sa sve šarenom lažom povoljnih stanova za mlade i nezaposlene, još uvek nije odigrala svoj ključni potez. To žrtvovanje raznih piona, pa i Vesića na ledu ili medu, studenti i građani Srbije su prozreli kao pogrešno, fejk. 

Reakcija na nepravdu i nasilje ispred FDU u Beogradu koje su doživeli studenti pokrenula je lavinu blokada i protesta, ali i veliku podršku. Bez političkih kalkulacija i ličnih interesa, što studente čini izuzetno otpornim na klasične strategije vlasti za gušenje nezadovoljstva. Ne zanima ih opozicija, nemaju lidere, decentralizovani su i oslanjaju se na kolektivnu svest i solidarnost, što je sjajno! Pa samo to da im ostane od svega ovoga što su uradili – mnogo je. Društvu koje je izgubilo sve pozitivne vrednosti ovo je najbolja stvar koja je mogla da se desi. Ljubav, vera, nada i stav.

Studenti nemaju šta da izgube, osim svoje budućnosti

Zašto je studentska pobuna takoreći nerešiv problem za vlast?

Oni su savest našeg društva! Probudili su je i kod profesora, roditelja, baka i deka, radnika… Kako vlast da se bori protiv savesti? Još uvek nije pronađeno ništa efikasno protiv čiste, autentične, masovne, kolektivne savesti. Ljubav! Za vlast je ljubav nerešiv problem. Jer je nemaju. Studenti nemaju šta da izgube, osim svoje budućnosti, koja je već bila dovedena u pitanje. Kao da su nakon pada nadstrešnice, kad su shvatili da korupcija doslovno ubija, svi istovremeno čuli reči majora Gavrilovića: „Vi nemate više da se brinete za vaše živote: oni više ne postoje… Zato napred u pobedu“, jer se u Srbiji više niko ne oseća sigurnim. Takođe, svi zajedno se možemo osećati kao da smo „izbrisani iz brojnog stanja“. Ne u smislu vojne žrtve, kao u govoru Gavrilovića, već kroz sistematsku marginalizaciju i obesmišljavanje institucija, prava i glasova. 

Kada vlast manipuliše biračkim spiskovima, omogućava masovna prebivališta „po potrebi“ i ugrožava integritet izbora, ona time briše i značaj glasova mladih, koji se bore za promene. I kad sam se već pozvala na taj govor koji nosi osećaj krajnjeg prkosa i poziva na borbu čak i kad je sve izgubljeno, tako i studenti danas - svesni da igraju protiv sistema koji ne priznaje njihovu snagu i zahteve - ne odustaju. Naprotiv, bore se za bolje društvo, za rad institucija, tako što insistiraju da se privedu i procesuiraju nasilnici i odgovorni. Njihova hrabrost leži u tome što su svesni da im je oduzeta formalna moć kroz izbore, ali su odlučni da vrate moć kroz plenume, proteste i solidarnost. Da budu vidljivi, priznati i poštovani u svojoj zemlji. I dokazaće da je njihova borba opravdana i da nijedan manipulativni sistem ne može da uguši želju za pravdom i dostojanstvom.

Po čemu su ove nove generacije drugačije od prethodnih? Da li su pametniji i mudriji od nas starijih?

Nove generacije su pragmatičnije, direktnije i manje tolerantne na nepravdu. Ne zaboravimo da je ubistvo ljudi ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu samo poslednja jeziva nepravda, da su ti mladi ljudi na početku svoje zrelosti doživeli Ribnikar, Dubonu, Malo Orašje, ali da je poslednji slučaj neupitno odgovornost vlasti i dokaz da korupcija ubija ljude. Ne daju, sa pravom ne daju, da to tek tako prođe. Nisu nužno u svemu mudriji, ali jesu brži u donošenju i sprovođenju odluka. Pokušaji vlasti da ih diskredituje je uzaludan, mladi najviše razumeju jezik društvenih mreža i znaju kako da svoje poruke prenesu široj javnosti, na način koji je iskren, ali i kreativan.

Nismo umeli da razdvojimo suštinu od forme

Koje je prilike propustila vaša generacija?

Nismo uspeli da se izborimo za trajne demokratske institucije. Nismo umeli da razdvojimo suštinu od forme. Mislili smo da je dovoljna smena vlasti i doživeli smo velika razočarenja. Današnje studente ne zanimaju ideološke zamke, već konkretni rezultati. Previše smo verovali. Ali istorijski gledano, sve je to jedna borba. Zato je moja generacija najviše emotivno pogođena sadašnjim trenutkom, jer ovo su sada stvarno naša deca. Njihova sposobnost nas fascinira, ali i inspiriše. I mi ne smemo sve ostaviti njima. Nije fer i nije mogućno. Mora borba. Mirna, dostojanstvena, uporna, dosledna borba. Na primer, sve dok Zagorka Dolovac ne shvati da je glupo da ona bude Mrmot, a mi svi da žimo u njenom „Danu mrmota“ u Srbiji. Ili dok Vesić ne odluči da pije čaj na nekom drugom mestu.

Vaša branša je prethodnih godina, reklo bi se, među prvima kad treba podići glas u vezi sa važnim društveno-političkim pitanjima u zemlji. Šta je sa ostalima? Strah, ucene, korist, „gledanje svog posla“ ili...?

Ma, ne znam šta tu da vam kažem. Godinama sam govorila, dosadila i bogu i ljudima, možda se oglašavalo svega nas nekoliko iz branše. Jednostavno ljudi nisu razumeli. Ili hteli. Ali nije lako ljudima iz moje branše, jer se uvek od nas očekivalo nemoguće. Osim toga, teško mi je da govorim o branši kao takvoj, jer sam i profesor, predajem audio-vizuelnu produkciju. Kroz sedam generacija mojih studenata sam bolje razumela kako razmišljaju mladi i koliko je njima trebalo vremena da se pokrenu. Trebalo je da sazri. Da dođe zaista nova generacija koja ne vuče nikakve repove. I evo ih, tu su. I predivni su! Imaju podršku profesora kao nikad. Preko 4.000 univerzitetskih profesora je potpisalo podršku studentima, jer imaju jasne zahteve, pravične stavove i odlučnost da neće odustati.

Vlast mora da ima neke „neprijatelje“, makar ih izmišljala

Zašto vlast i dalje koristi svaku priliku da prozove tzv. elitu, odnosno intelektualce kojima bi se svaka zemlja ponosila? Zašto su im oni trn u oku?

Kada vlast vidi kritiku kao pretnju, umesto kao doprinos, to ukazuje na nesigurnost i autoritarne tendencije. Mnogo puta sam govorila i pisala o tome, ne bih da se ponavljam. Drugo, ali ne i manje važno, jesto to što vlast mora da ima neke „neprijatelje“, pa makar ih izmišljala, stvarala. Tako su od Đilasa i drugih pravili neke lidere. Ovog puta to ne prolazi.

Predsednik Aleksandar Vučić je pre nekoliko dana govorio da u pravosuđu i danas dominira „žuta ološ elita koja je zauzela pozicije 2009. godine“. Kako vam zvuče takve ocene posle više od 12 godina vlasti SNS?

Ma to su besmislice, iako je tačno da je prethodna vlast izazvala haos u toj čuvenoj „reformi pravosuđa“. Ali ne želim o tome da pričam. Ako su oni krivi, postavlja se pitanje: šta je nova vlast uradila da to promeni? Čuj nova, traje već 12 godina. Predsednik se, nažalost, okružio baš najgorima. Uključujući one iz prethodne garniture vlasti. I on više ne zna šta da kaže. A možda bi bilo bolje da ne govori, ta neprestana obraćanja putem svih televizija… kako mu niko ne kaže da to više ne radi posao? Možda mu se dešava ono što se dešavalo Miloševiću, pa i Tadiću, da ga tapšu po ramenu i govore da je sve super, a zapravo samo kupuju vreme za sebe i svoju izlaznu strategiju. Otuda i ne čudi da je to sam i osetio, čim priča one jezive stvari o „lojalistima“. I posle nas zove policija jer „širimo dezinformacije po mrežama“. Pa ne širimo mi, širi on. Jedina razlika je što više nije bitno da li govori istinu. Institucije treba da rade svoj posao i da utvrde postoje li ti, krvlju zakleti, šta su njihove namere i zašto su uopšte spomenuti kad predsednika niko i ne spominje, a kamoli ugrožava.

Stagniramo po pitanju ljudskih i građanskih prava

Pre desetak godina ste radili serijal „Moje pravo“, koje govori o ljudskim i građanskim pravima, kao i o načinu na koji građani Srbije mogu da ih ostvare. Gde smo danas po pitanju ljudskih i građanskih prava? Nazadujemo, stagniramo ili idemo napred?

Nažalost, stagniramo. I dalje smo na osnovnim izazovima u vezi sa slobodom medija, pravdom i ravnopravnošću. Sve dok jedan čovek odlučuje o svemu - nema govora o pravima građana.

Kako se završio slučaj falsifikovanja vašeg potpisa za beogradske izbore 2023?

Svi slučajevi su završeni uz sve prijave nadležnim službama, uključujući krivične. Ništa se od tada nije dogodilo, sve je u procesu. Mene niko iz tužilaštva još uvek nije zvao. Ne verujem ni da će zvati. 

RTS je nedavno odustao od emitovanja vaše serije „Smola“, koja se bavi temom osvetničke pornografije. Šta je bilo obrazloženje? I jel imate utisak da društvo generalno ne shvata ozbiljnost problema osvetničke pornografije?

Problem je ozbiljan i duboko traumatizujući, ali još uvek ne postoji šira svest o svim mogućim posledicama. Obrazloženje je bilo da su, usled smanjenja budžeta, odabrali neke druge programe koji imaju njima potrebnije žanrove. Tema osvetničke pornografije očigledno izaziva nelagodnost. Jedino drugo objašnjenje je da moji programi opet ne mogu na RTS, a to nije ništa novo. I promeniće se jednog dana, kada se i ta kuća oslobodi svoje unutrašnje korupcije, pre svega. Ne dižem oko toga dramu, jer je zaista ključan informativni program RTS. Svi oni treba da odu u istom danu, u istom „paketu“ sa onima koji su ih na ta mesta postavili.

Kako je vama da budete feministkinja u duboko patrijahalnom društvu? I sinove ste vaspitali da budu feministi. Koliko je to bilo teško? Čemu ste još učili sinove?

Isto mi je kao i bilo kojoj ženi, u bilo kom društvu. Nisam ja učila moje sinove, oni su učili mene, svemu.

„Otvorena vrata“ danas nemoguća na RTS

Šta biste rekli o kvantitetu i kvalitetu u domaćoj kinematografiji? Prethodnih godina je snimljeno dosta serija i filmova, ali imaju li one trajnu vrednost?

Nemaju, naravno. Talas hiperprodukcije bio je u celom svetu, novo zlatno doba televizije još uvek živimo. Normalno je da se to desilo i kod nas. Međutim, ja sam veoma pazila šta, kako i zašto radim, i kao glumica i kao producentkinja. Tačnije, radila sam veoma malo u odnosu na druge kolege. Ali to je tada bila moja odluka.

Da li mislite da bi na RTS danas bilo moguće imati seriju poput „Otvorenih vrata“?

Ne. Pa vidite da ni za reprize ne možemo valjano da se izborimo u poslednjih 30 godina. Osim toga, snimanje te serije bilo je jedinstveno iskustvo koje se ne može ponoviti između ostalog i zbog vremena koje je bilo toliko specifično i ekstremno. Upravo se dešava taj jubilej „Otvorenih vrata“ i planiramo da ga obeležimo na različite načine, možda i RTS shvati da ima kultnu seriju, koju retko kad emituje.

Često se po portalima pojavljuju tekstovi o „Otvorenim vratima“, gde se, tobože, otkrivaju velike tajne i istine o tome kako je zaista nastala kultna serija. Da li ima još nekih neotkrivenih tajni?

Dozvolićete mi da kažem još nešto o protestima. Nedavno je na Slaviji više od 100.000 ljudi stalo uz studente i mlade, pokazujući da ova borba nije samo borba jedne generacije. Oni su iskra, baklja koja inspiriše druge. Njihova hrabrost baš osvetljava put, a nisu sami. To je vapaj svih koji se osećaju „izbrisani“ i to ne samo kroz manipulaciju izborima, već i kroz svakodnevnu nepravdu, neslobodu i osećaj da naš glas, mišljenje, potreba - ne znače ništa. Svi prepoznajemo da imamo šta da izgubimo ako se ništa ne promeni. To što su studenti na čelu ove borbe dodatno osnažuje poruku: budućnost Srbije pripada svima koji veruju u promene i bore se za njih. I, eto, da završim u duhu „Otvorenih vrata“ i da citiram Milicu: „Dole sloboda izbora!“ Anegdote sa naših snimanja su brojne, ali hajde, pre svega, da se ponadamo da će sve ovo što se događa, sve šta studenti uspevaju da urade uz našu malu pomoć – biti jednog dana na nivou anegdote, u uređenom i zdravom društvu.

Novinar Boban Karović