Broj transplantacija organa u Srbiji drastično pao poslednjih godina: Na listama čekanja oko 2.000 ljudi, a zakon još nije na dnevnom redu Skupštine
Pola veka je duga istorija transplantacija organa u Srbiji. Novi organ znači i novi život, kojem se trenutno nada oko 2.000 građana. Međutim, poslednjih godina broj transplantacija je drastično pao, a zakon po kojem bi svaki građanin automatski bio potencijalni donor organa u slučaju moždane smrti – ukoliko prethodno nije potpisao izjavu da to ne želi ili se tome ne usprotivi njegova uža porodica - još čeka na usvajanje u Skupštini Srbije.
Liste čekanja o kojima se toliko govori poslednjih nedelja ne postoje samo za operacije kuka i kolena ili za neke dijagnostičke procedure, već postoje i za transplantacije organa. Trenutno 1.000 građana čeka rožnjaču, 600 bubreg, 80 jetru, 50 srce...
Predstavnica Udruženja pacijenata "Donorstvo je herojstvo" Ivana Jović kaže da je ove godine broj transplantacija poražavajuć jer je bilo manje doniranja organa nego 2023. godine.
"Urađeno je svega 16 transplatacija, dok je prošle godine taj broj iznosio 32", kazala je Jović.
Potrebna pomoć svih – od lekara do SPC
Mladen Todić, predsednik udruženja „Zajedno za novi život“ i čovek koji živi sa presađenom jetrom, kaže za Insajder da je u Srbiji tokom pandemije koronavirusa, kao i u većini zemalja sveta, bio obustavljen program transplantacija, ali da se nakon pandemije nije vratio na raniji nivo, kada je godišnje obavljano i po 90 transplantacija, što je to bio slučaj od 2016. do 2018.
"Od početka godine je, po informacijama koje ima udruženje, bilo 16 kadaveričnih (sa preminulog donora) transplantacija - tri jetre, tri srca i deset bubrega. Apsolutno je to nedovoljan broj da se spasu svi oni koji čekaju na transplantaciju kao jedini spas i šansu za produžetak života. Transplantacija organa je jedina oblast u medicini koja može da se dogodi i razvija ukoliko postoji saradnja građana i zdravstvenog sistema. Zato je neophodno da se u promociju programa transplantacije uključe svi relevantni i bitni činioci društva, pre svega pacijenti, lekari, mediji, javne ličnosti, pa i SPC“, navodi Todić.
Predrasude i strahovi
On potvrđuje da u društvu još vladaju velike predrasude i strahovi kada je reč o ovom pitanju. Prema njegovim rečima, u većini slučajeva se, nažalost, za transplantaciju organa vezuje trgovina organa ili neke „mutne“ radnje.
"Uglavnom su to verovanja da će neko bogat imati prednost prilikom odabira pacijenata koji će biti transplantirani, da nekome ko želi da bude donor neće biti pružena adekvatna medicinska pomoć ako mu se nešto desi i slično tome. Nedovoljno se u medijima svih vrsta govori o ovoj temi ili se govori iz pogrešnih uglova, sa pogrešnim sagovornicima, pa se iz tog razloga mnoge činjenice o transplantacionom programu u Srbiji ne znaju. Moždana smrt je smrt, nije koma i pacijent se ne može probuditi iz nje, jer rad srca i pluća održavaju mašine. Ne znaju ljudi da u jednom timu za transplantaciju organa radi više od 50 zdravstvenih radnika, da su timovi za eksplantaciju i transplantaciju organa razdvojeni, da su lekari koji rade u jedinicama intenzivnog lečenja izdvojeni iz programa transplantacije organa, jer se tu javlja najveći broj potencijalnih donora, da su liste čekanja jedinstvene i da je odabir pacijenata samo na osnovu zdravstvenog stanja i da se on vrši konzilijarno. Zaista se ima mnogo toga ispričati javnosti i treba za to vremena, dosta vremena“, kaže sagovornik Insajdera.
Todić navodi primer susedne Hrvatske, države u kojoj se godišnje obavi oko 300 kadaveričnih transplantaciija, ali se na promovisanju doniranja organa radilo oko 20 godina i u to su bili uključeni svi - od države, struke, pacijenata, javnih ličnosti, društveno-odgovornih kompanija, fondacija, crkve.
"Zato mislim da je u ovom trenutku veoma važno da SPC zauzme zvaničan stav po pitanju doniranja organa i da će taj stav, ukoliko bude pozitivan, mnogo doprineti i olakšati dobijanje saglasnosti za doniranje organa od porodica čijim najmilijima medicina više ne može pomoći. U katoličkim zemljama je nakon poruke pape Jovana Pavla da je ’greh pokopati sve što živom može pomoći’ transplantacioni program doživeo pravi bum. Veoma često se naši građani, kada se pitaju za saglasnost, konsultuju sa svojim duhovnikom, pa je to još jedan razlog više da SPC ima zvaničan stav, a ne sporadične stavove pojedinih sveštenih lica, koji su u većini pozitivni“, kaže Todić.
Veća šansa da nam zatreba organ nego da budemo donori
U Srbiji je Zakon o presađivanju ljudskih organa stupio na snagu sredinom 2018. godine i predviđao je da su svi građani donatori organa nakon svoje smrti, osim ako se ne o tome ne izjasne drugačije tokom života ili ako se u trenutku njihove smrti transplantaciji izričito ne protive njihovi srodnici, supružnici ili partneri. Ustavni sud je, međutim, 2021, nakon inicijative koju je podneo SRS, osporio taj član zakona. Potom su izvršene izmene i dopune Zakona, koji je Vlada Srbije poslala parlamentu na usvajanje, ali taj akt nikada nije došao na dnevni red. Tako je zasad za čitav postupak još potrebna saglasnost porodice preminulog.
"Izmene spornih članova zakona su u skupštinskoj proceduri i očekujemo da prođu u što kraćem roku, nadamo se do kraja godine. Ali zakon neće tu mnogo promeniti, osim ako se naša svest ne promeni. Ako ne shvatimo da je, statistički gledano, 20 puta veća šansa da nam zatreba organ nego da budemo donori, ako ne uzmemo u obzir činjenicu da jedan donor može spasiti i do osam života i isto toliko porodica ostaviti na okupu, da je moždana smrt konačna smrt i da se pacijent ne može vratiti, da nam organi ništa ne vrede ako ih zakopamo zajedno sa pokojnikom, ali da mogu da ostave nekog u životu i na taj način da ostavimo neko zaveštanje, neki trag na ovom svetu o kome će pričati i pacijent kome je život spašen i njegovi najmiliji, i to u narednim decenijama“, kaže Todić.
"Zbog porodice donora moja ćerka raste uz svog tatu“
Naš sagovornik je, inače, pre osam godina dobio jetru, koju je čekao dve i po godine.
"U oktobru 2016. neko je rekao to ’da’ i tako rekao ’da’ mom životu, mojoj porodici... Na listi čekanja sam bio dve i po godine, ali sam mnogo duže bolovao od primarnog sklerozirajućeg holangitisa, autoimune bolesti jetre. Transplantacije je izvršena od kadavera - moždano mrtvog donora - u Urgentnom centru u Beogradu. Zahvaljujući porodici donora, moja ćerka Nina je nastavila da raste uz tatu i uz osmeh je, držeći me za ruku, ponosno kročila prvi dan u školu. To je više od života, veće od humanog gesta... To je jednostavno doniranje organa“, ispričao nam je Mladen Todić.
Kako kaže, to ga je nateralo da postane aktivan u promovisanju doniranja organa kao najhumanijeg čina u ljudskoj istoriji, da edukuje građane o važnosti doniranja organa, a samim tim i da pokuša da otkloni sve one predrasude koje prate ovu temu.
Jedan donor može da spasi osam života
Transplantacija u Srbiji datira iz sedamdesetih godina - prva transplantacija bubrega urađena je 1973, srca 1989, jetre 1995, a pankreasa 1996.
Srbija je danas na dnu evropske lestvice po broju donora organa - na milion stanovnika ima ih tri do šest. U vrhu te liste su Španija, Hrvatska, Portugal, Amerika, Slovenija...
Jedan donor, inače, može da spasi osam života. S druge strane, statistika je sumorna – samo deset odsto pacijenata u Srbiji doživi transplantaciju organa. Zato, u situacijama kada donor ne može da bude član najuže porodice, mnogi pacijenti - nakon godina čekanja na kadaveričnu transplantaciju - spas pokušavaju da nađu u inostranstvu. Naravno, ukoliko im finansijska sredstva to dozvole.
Izvor: Insajder