Istorijat parlamentarnih izbora (1990-1997): Rekordna izlaznost, Vučić kao kandidat radikala, vlada Marjanovića prva "izgurala" ceo mandat (FOTO)

Jedan od najznačajnijih događaja koji je pokrenuo talas promena, prvenstveno u istočnoj Evropi pa samim tim i u tada Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ), je pad Berlinskog zida 1989. godine. 

Međutim, Srbija je sa Crnom Gorom poslednja od republika u tadašnjoj SFRJ raspisala višestranačke izbore, prve još od Drugog svetskog rata.

Izbori 1990: Rekordna izlaznost

Parlamentarni izbori u decembru 1990. godine održani su u dva kruga. Prvi krug je bio devetog, a drugi 23. decembra. 

Ovi izbori su ostali upamćeni i po tome što su to jedini parlamentarni izbori koji su održani po većinskom sistemu. To znači da je Srbija bila podeljena na 250 izbornih jedinica u kojima se birao po jedan poslanik koji bi u prvom ili drugom krugu stigao do više od 50 odsto glasova.

Na izborima su učestvovale 44 izborne liste.

U biračke spiskove bilo je upisano 7.036.303 birača, dok je na izbore izašlo 5.034.440 ili 71,48 odsto birača.

Već u prvom krugu izabrano je 96 od 250 poslanika, dok su ostali izabrani 23. decembra. Među izabranim poslanicima su bile samo četiri žene.

Pobednik izbora bila je Socijalistička partija Srbije (SPS), sa liderom Slobodanom Miloševićem, koja je osvojila 2.320.587 ili 46,08 odsto glasova, ali se to zbog izbornih pravila pretočilo u ubedljivih 77,6 odsto mandata.

Na drugom mestu bio je Srpski pokret obnove (SPO), lider Vuk Drašković, koji je osvojio 794.789 ili 15,79 odsto glasova. 

Na trećem zauzela je Demokratska stranka (DS), lider Dragoljub Mićunović, koja je osvojila 374.887 odnosno 7,45 odsto.

Te izbore 1990. godine bojkotovale su stranke koje reprezentuju Albance sa Kosova i Metohije, koji su u tom trenutku činili oko 17 odsto stanovništva Srbije .

Za premijera jedine jednopartijske vlade u poslednjih trideset godina izabran je socijalista Dragutin Zelenović.

U prvoj višestranačkoj kampanji je bilo važno imati i dobar slogan. 

Pobedničke partije na izborima su imale sledeće slogane:

SPS: "Sa nama nema neizvesnosti"

SPO: "Sutra počinje odmah", "Sigurnost, promena, obnova"

DS: "Prelomite pametno"

Izbori 1992: Manjinska vlada SPS i SRS

Pelcer vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji se još tada primio. Naime, od 1990. godine do danas, zaključno sa predstojećim izborima održaće se ukupno 14 izbora za narodne poslanike Narodne skupštine, od kojih čak 10 u vanrednom terminu. 

Na naredni izlazak na birališta se nije čekao pun mandat od četiri godine, nego su oni održani već 1992. godine.

Razdoblje između dva izborna ciklusa od decembra 1990. do decembra 1992. godine u Srbiji obeležili su dramatični događaji. Raspad SFRJ, ratni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, proglašenje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i uvođenje međunarodnih sankcija SRJ zbog optužbi za učešće u ratu u Bosni i Hercegovini.

Svakako najkritičniji trenutak u ovom vremenskom razdoblju bio je 9. marta 1991. godine kada su se održale masovne demonstracije u Beogradu protiv režima Slobodana Miloševića. 

SPO je organizovao protest pod nazivom "Protiv petokrake", a situacija je kulminirala sukobima između demonstranata i policijskih snaga.

Demonstracije su prerasle u sukobe, uz pogibiju učenika Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića, a vojska je prvi put nakon Drugog svetskog rata izašla na ulice Beograda.

Devetomartovski događaji izazvali su reakciju beogradskih studenata koji su se okupili i demonstrirali naredna četiri dana. Studenti su se suprotstavljali vlasti, tražeći slobodne medije i ostavke određenih zvaničnika. 

Ovi događaji poznati su kao srpska "Plišana revolucija", a završeni su nakon što su ispunjeni određeni zahtevi studenata.

Opozicija je tada odlučila da bojkotuje savezne izbore u maju 1992. godine. Glavni razlozi su bili nametanje Ustava SRJ od strane vladajuće partije, nedostatak demokratizacije medija i nerešena pitanja finansiranja stranaka. 

Čak ni postavljanje književnika Dobrice Ćosića za predsednika SRJ nije smirilo tenzije.

Potom je SPO inicirao formiranje koalicije pod nazivom Demokratski pokret Srbije (DEPOS). 

Na Vidovdanskom saboru, održanom od 28. juna do 5. jula 1992, zahtevane su ostavke Slobodana Miloševića, raspuštanje skupštine Srbije i formiranje vlade nacionalnog spasa. Ovi zahtevi nisu usvojeni, ali su izbori ipak raspisani.

Izbore u decembru 1992. obeležilo je učešće čak 104 partije, koalicije ili grupe građana. Razlog ovako velikom broju izbornih lista je činjenica da je za registraciju političke partije bilo dovoljno svega 100 potpisa birača.

Ipak, samo njih sedam podnelo je izborne iste u svih devet izbornih jedinica na koliko je Srbija bila podeljena. Takođe, ovi izbori su održani po proporcijalnom sistemu.

Opozicija se suočavala s teškoćama zbog medijske blokade i političkih pritisaka. Opozicija je pokušavala suprotstaviti se vlasti kroz crno-belu kontrastnu kampanju, dok je DS naglašavala ekonomska i socijalna pitanja.

I na ovim izborima pobedu je odneo SPS koji je osvojio najveći broj glasova (1.36 miliona), ali rezultati su bili znatno slabiji u odnosu na prethodne izbore. 

Na drugo mesto izbila je Srpska radikalna stranka (SRS), koja je i formirala manjinsku vladu s SPS-om. 

Nikola Šainović iz SPS-a postao je premijer.

Izbori 1993: Vučić prvi put kao kandidat

U međuvremenu dolazi do razlaza između SRS i SPS. Glavni razlog rastanka je promena politike Slobodana Miloševića prema Srbima u ratom zahvaćenoj Bosni i Hercegovini.

Ovi otvoreni sukobi među strankama kulminirali su predlogom radikala o izglasavanju nepoverenja Vladi Srbije.

Manjinska Vlada Nikole Šainovića nije dugo opstala, pa su novi vanredni treći po redu Parlamentarni izbori održani već 19. decembra 1993. godine odnosno 364 dana nakon prethodnih izbora.

Nakon sukoba sa socijalistima, SRS je izgubila privilegovan položaj u medijima.

Radikali su bili uključeni u incidente, uključujući i fizički napad poslanika na sednici parlamenta. 

Nakon incidenta u parlamentu, došlo je do žestokih sukoba između pristalica SPO i policije. Incidenti su kulminirali smrću policajca Milorada Nikolića, a više osoba je povređeno tokom sukoba.

Izbori su se odvijali u teškim ekonomskim uslovima, obuhvatajući rekordnu hiperinflaciju, siromaštvo stanovništva, ratno okruženje i međunarodnu izolaciju.

Na ovim izborima prvi put se pojavljuje sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao mladi političar kandidovan od strane SRS.

Sa druge strane, vodeće opozicione stranke bile su više usmerene na unutrašnja previranja nego na borbu protiv režima.

Izbori su imali nižu izlaznost u poređenju sa prethodnim.

SPS je ponovo pobedio osvojivši 123 mandata, ali nije imao dovoljno za samostalnu vladu. Socijalisti su tako bili primorani na formiranje vlade uz podršku opozicione Nove demokratije kako bi osigurali većinu.

Demokratski pokret Srbije je oslabljen izlaskom Demokratske stranke Srbije (DSS) iz koalicije, dok je DS, predvođen Zoranom Đinđićem, postigao značajan izborni uspeh.

Mirko Marjanović iz SPS-a izabran je za predsednika vlade, a Nova demokratija je ušla u vladu s dva potpredsednička i dva ministarska mesta. 

Izbori 1997: Bojkot dela opozicije

Vlada Mirka Marjanovića izabrana 1994. godine bila je prva koja je "izgurala" čitav mandat. Tako da su prvi redovni, odnosno četvrti po redu izbori od povratka višestranačja, održani 21. septembra 1997. godine.

Ove izbore obeležio je bojkot većine opozicionih stranaka. Takođe, na ovim izborima prethodila je i promena izbornog zakona kojima je broj izbornih jedinica uvećan sa devet na 29.

Potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, predsednik Srbije Slobodan Milošević prešao je od "balkanskog kasapina" do "faktora mira i stabilnosti u regionu".

Nakon lokanih izbora 1996, opozicija se ujedinila u sednici takozvanog alternativnog parlamenta zbog ukidanja televizijskih prenosa skupštinskih sednica. 

Opozicija je zatim bojkotovala izbore, što je dovelo do masovnih građanskih protesta i studentskih demonstracija zbog izborne krađe.

Koalicija "Zajedno" pobedila je na lokalnim izborima, osvojivši vlast u više od 40 opština i gradskim skupštinama Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca.

Miloševićev režim osporio je rezultate izbora, što je izazvalo masovne proteste širom Srbije. 

Sukobi između pristalica režima i opozicije kulminirali su 24. decembra 1996.

Režim je pronašao izlaz iz krize donošenjem posebnog zakona o proglašavanju izbornih rezultata, uz preporuku OEBS-a. 

Opoziciji je priznata pobeda u spornim opštinama, ali niko nije odgovarao za izbornu krađu pred zakonom.

Koalicija "Zajedno" doživela je raspad zbog neslaganja, liderske surevnjivosti i prekršenih dogovora, što je oslabilo opoziciju.

Izbori su raspisani, ali deo opozicije odlučio je bojkotovati ih. Opozicione stranke koje su izašle na izbore nisu mogle ozbiljno konkurisati vlasti, koja je zadržala vlast.

Kampanje su imale personalizovani karakter, a vladajući SPS ponovo je pobedio. Opozicija je bojkotovala izbore, a parlament je izgubio na reprezentativnosti.

Nova vlada Mirka Marjanovića formirana je 1998. godine, a u njoj su učestvovale SPS, SRS i Jugoslovenska levica. 

Opozicija je drugu vladu Marjanovića, nazivala "crveno-crnim savezom".

Izvor: Insajder