Istorijat parlamentarnih izbora (2000-2008): Peti oktobar, vlade Đinđića i Koštunice, istorijsko pomirenje SPS i DS (FOTO)
U nastavku serijala o dosad održanim parlamentarnim izborima u Srbiji, Insajder vam donosi pregled izbora za narodne poslanike Skupštine Srbije koji se održavaju u vanrednim teminima od 2000. do 2008. godine. U ovom periodu dolazi do pada režima Slobodana Miloševića, formiranja vlade na čelu sa Zoranom Đinđićem, dve vlade Vojslava Koštunice, ali i do istorijskog pomirenja Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke.
Izbori 2000: Petooktobarske promene
Period između dva izborna ciklusa od 1997. do 2000. godine obeležila je eskalacija sukoba na Kosovu i Metohiji koja je kulminirala NATO bombardovanjem 1999. godine.
Intervencija NATO-a trajala je punih 78 dana, a Kumanovski mirovni sporazum označio je kraj bombardovanja, povlačenje srpskih snaga i uspostavljanje međunarodnog protektorata na Kosovu i Metohiji.
Uoči NATO intervencije, Vuk Drašković, odnosno Srpski pokret obnove (SPO), ušao je u Vladu SRJ sa namerom da spreči bombardovanje.
Međutim, vrlo brzo su nesuglasice unutar Vlade i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine narušile jedinstvo, a to je dovelo do toga da Drašković nakon samo 100 dana bude smenjen sa mesta potpredsednika Vlade zaduženog za spoljne poslove.
Do formiranja Demokratske opozicije Srbije (DOS) dolazi 10. januara 2000. godine. Ovu koaliciju činila je široka lepeza od čak 19 programski različitih stranka, ali sa zajedničkim ciljem, da sa vlasti svrgnu Slobodana Miloševića.
Glavne stranke koalicije bile su Demokratska stranka Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.
U periodu između dva izborna ciklusa dolazi i do jačanja građanskih inicijativa. Predvodnica je bio studentski pokret Otpor, čiju su okosnicu činili istaknutiji članovi Studentskog protesta 1996/97.
Organizacija Otpor, čiji je zaštitni znak bio logo sa stilizovanom pesnicom, okupila je mlade, studente i sindikate, i vlasti Slobodana Miloševića se suprotstavljala gerilski, pre svega grafitima, plakatima i nalepnicama.
Popularnost Otpora je svakodnevno rasla, a Miloševićev režim je počeo da se obračunava sa "otporašima", koji su neretko brutalno prebijani.
Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković otišao je i korak dalje, pa je Otpor okarakterisao kao "terorističko-fašističku organizaciju".
U Srbiji je raslo nezadovoljstvo ljudi, kako zbog lošeg ekonomskog stanja, tako i zbog mnogih slučajeva nekažnjenog nasilja, nerasvetljenih ubistava, rasta kriminala, gušenja medijskih sloboda...
Represivne zakone o medijima i univerzitetu inicirao je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja.
Zapadne diplomate su posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine Slobodana Miloševića proglašavali "faktorom mira i stabilnosti na Balkanu". Međutim, samo nekoliko godina kasnije, on je izgubio taj status.
Nezadovoljstvo građana Srbije krenulo je da polako raste najpre prekrajanjem rezultata lokalnih izbora 1996/97 godine, a potom i nepriznavanjem poraza na predsedničkim izborima od strane Slobodana Miloševića.
Nezadovoljstvo je dostiglo svoj vrhunac petog oktobra 2000. godine, kada je Milošević zbačen sa vlasti.
Peti parlamentarni izbori od povratka višestranačja u Srbiju održani su 23. decembra 2000. godine. Ovi izbori predstavljaju prekretnicu u savremenoj istoriji Srbije, jer je posle njih došlo i do promena snaga u Parlamentu.
Izborni slogan Vojislava Koštunice, "Ko sme da vas pogleda u oči", bio je ključna poruka tada ujedinjene opozicije.
Na izborima u decembru 2000, DOS je ostvario ubedljivu pobedu sa osvojena 2.4 miliona glasova ili 176 mandata, dok su socijalisti i radikali pretrpeli ozbiljne poraze.
Nova Vlada formirana je u januaru 2001. godine, a na njenom čelu bio je Zoran Đinđić.
Izbori 2003: G17 plus tas na vagi
Političke razlike i neslaganja u Demokratskoj opoziciji Srbije postajale su sve vidljivije. Odnosi između tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i ostatka lidera DOS-a dodatno su bili narušeni izručenjem Slobodna Miloševića Haškom tribunalu 2001. godine.
Period između dva izborna ciklusa obeležilo je i formiranje državne zajednice Srbije i Crne Gore 4. februara 2003. godine, nakon što je posle 11 godina Savezna Republika Jugoslavija prestala da postoji, dobrovoljni odlazak Vojislava Šešelja u Hag, pobuna Jedinice za specijalne operacije ili "Crvenih beretki" i ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije, Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine.
Parlamentarne izbore 2003. godine u Srbiji obeleženi su političkim sukobima, vanrednim događajima, promenama u političkim partijama i formiranjem nove vlade, pri čemu je G17 plus zauzeo ključnu poziciju u političkom životu u Srbiji.
Parlamentarni izbori 2003. godine su se održali u decembru, što je, od kako se vratilo višestranačje u Srbiju, bio peti put da se održavaju u tom mesecu. To su bili šesti po redu izbori.
Za razliku od glasanja pre tri godine, samo tri stranke, Srpska radikalna stranka (SRS), Socijalistička partija Srbije (SPS) i Jugoslovenska levica (JUL), izašle su u istom sastavu.
Sa druge strane, Demokratska opozicija Srbije izašla je na izbore sa čak 11 različitih kolona.
Demokratska stranka je prošla kroz unutrašnje promene i sukobe, a nosilac liste postaje Boris Tadić.
Na izbornom nebu Srbije pojavile su se i neke nove političke opcije, poput G17 plus i Otpora.
Na ovim izborima naviše glasova osvojila je Srpska radikalna stranka, ali ipak nije mogla samostalno da formira vlast.
Ključnu ulogu u formiranju nove parlamentarne većine imao je G17 plus, koji je postao najveći pobednik izbora.
Koalicija DSS, G17 plus, NS i SPO potpisala je 3. mart 2004. godine sporazum o formiranju nove vlade, a Vojislav Koštunica postao je premijer.
Ovi izbori će biti upamćeni i po tome što su nosioci tri izborne liste bili haški optuženici - Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Nebojša Pavković.
Izbori 2007: Vlada 30 minuta pre isteka roka
Prva Vlada Vojislava Koštunice suočila se sa brojnim izazovima, ali je ipak uspela da izgura dve i po godine svog četvorogodišnjeg mandata.
Najpre je već u drugoj nedelji od polaganja zakletve, u martu 2004, došlo do pogroma srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.
Tada je za tri dana stradalo osam Srba, a više stotina njih je povređeno. Takođe, sa svojih ognjišta proterano je ukupno četiri hiljade Srba i drugog nealbanskog stanovništva, a više od 900 kuća je spaljeno. Uništeno je, ili oskrnavljeno i 35 pravoslavnih hramova.
Kao reakcija na pogrom u Beogradu su izbili neredi u kojima je zapaljena Bajrakli-džamija, a u sukobima između policije i demonstranata povređeno je deset pripadnika MUP Srbije.
Drugi, možda i još veći izazov za Vladu, bila je saradnja sa Haškim tribunalom, pošto je Vlada od početka funkcionisala kao manjinska, uz podršku poslanika Socijalističke partije Srbije.
Ova Vlada u maju 2006. godine donosi odluku da ne izruči haškog begunca Ratka Mladića. Ta odluka dovodi do prekida pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, započetih u oktobru 2005. godine.
Potpredsednik Vlade Miroljub Labus podneo je neopozivu ostavku na tu funkciju kao reakciju na prekid pregovora sa EU, dok su ostali članovi kabineta iz redova G17 plus to učinili 1. oktobra 2006. godine.
Period između dva izborna ciklusa obeležio je i dodatan uspon lidera Demokratske stranke, Borisa Tadića, koji u junu 2004. godine postaje predsednik Srbije.
Period od 2003. do 2007. godine obeležilo je usvajanje novog Ustava Srbije na referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006. godine.
Prvi izbori nakon sticanja nezavisnosti od Državne zajednice Srbije i Crne Gore i sedmi po redu od povratka višestranačja u Srbiju održani su 21. januara 2007.
Srpska radikalna stranka osvojila je najviše glasova, ali ponovo nisu mogli da formiraju vlast.
Demokratska stranka je udvostručila broj osvojenih glasova. Demokratska stranka Srbije je imala relativan izborni neuspeh, dok su G17 plus i Socijalistička partija Srbije (SPS) doživeli pad podrške.
Na ovim izborima učestvovala je po prvi put i Liberalno demokratska partija (LDP) sa sloganom “Od nas zavisi“ i osvojila 15 mandata.
Nakon pregovora, nova vlada je formirana trideset minuta pre isteka zakonskog roka, 15. maja 2007, sa premijerom Vojislavom Koštunicom.
Izbori su imali povećanu izlaznost, a posmatrali su ih brojni domaći i međunarodni posmatrači. Izbori su se održali po proporcionalnom sistemu s jednom izbornom jedinicom i cenzusom od pet odsto. Manjinama je omogućeno da uđu u parlament sa 0,4 odsto glasova.
Izbori 2008: Istorijsko pomirenje SPS i DS
Koaliciona Vlada Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije i G17 plus predvođena Vojislavom Koštunicom trajala je svega deset meseci. Na taj način ušla je u istoriju Srbije kao druga najkraća Vlada, posle kabineta Nikole Šainovića iz 1993. godine.
Postoji nekoliko razloga zbog čega je druga Vlada Vojislava Koštunice trajala samo deset meseci. Pored različitih stavova koalicionih partnera o evropskim integracijama, kao neposredni povod za raspisivanje izbora je odluka kosovskih vlasti da proglasi nezavisnost 17. februara 2008. godine.
Reakcija na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova bio je masovni miting u Beogradu pod nazivom "Kosovo je Srbija", na kojem su učestvovali ključni politički lideri, uz odsustvo predstavnika Demokratske stranke.
Nakon završetka mitinga deo učesnika, mahom mlađih ljudi, uputio se ka Ambasadi SAD, gde su nakon povlačenja policije, zapalili zastavu, razbijali prozore i ubacivali baklje u zgradu ambasade, u kojoj je kasnije pronađeno ugljenisano telo jednog od demonstranata.
Napadnuta je bila i Ambasada Nemačke, ali i radnje u centru Beograda koje su bile demolirane i opljačkane.
U međuvremenu, Srbija je u Luksemburgu, 29. aprila 2008. godine, potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Ovo potpisivanje dalo je dodatnu dinamiku u predizbornoj kampanji.
Sa jedne strane, potpisivanje SSP podržale su Liberalno-demokratska partija i stranke nacionalnih manjina. Sa druge strane, radikali i koalicija DSS-NS kritikovali su sporazum, ocenivši ga kao prećutno priznanje nezavisnosti Kosova.
Osmi po redu parlamentarni izbori ostaće upamćeni po tome što su se po prvi put održali u maju i zbog toga što su to prvi parlamentarni izbori od 1992. godine koji su održani zajedno sa lokalnim izborima. Ostaće upamćeni i po tome što su na ovim izborima svi nosioci izbornih lista prvi put bili muškarci.
Proporcionalni sistem sa zatvorenim listama doveo je do depersonalizacije narodnih poslanika, pa su tako partijske elite imale kontrolu nad raspodelom mandata.
Lista "Za evropsku Srbiju - Boris Tadić" odnela je ubedljivu pobedu sa skoro 1,6 miliona glasova ili 102 poslanička mandata.
Nakon izbora dolazi do istorijskog pomirenja Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke.
Mirko Cvetković iz DS postao je premijer, a Ivica Dačić iz SPS prvi potpredsednik Vlade i ministar policije. Ova vlada bila je prva bez učešća DSS nakon petooktobarskih promena, a takođe je označila uključivanje SPS u vlast nakon 2000. godine.
Izvor: Insajder