Kontić u Marker razgovoru: Nakon masovnih ubistava propuštena prilika da se zamislimo "kuda idemo" (VIDEO)

"Jako malo se uradilo da se problem, koliko može, reši ozbiljnom preventivom, ozbiljnim pitanjem gde je pozicija nasilja u našem društvu danas. Problem nasilja je u svetu da se razumemo, ali naravno da se svako brine o svom jadu. A to je jedna velika priča gde je i porodica, i škola, i vrednosni sistem, mediji, sve to jedna velika grupa faktora koji nam određuje u stvari kako ćemo se mi u budućnosti osećati, koliko će nam deca biti sigurna, koliko ćemo mi kao građani biti sigurni“, naglašava Kontić.

Na pitanje Insajdera šta je to trebalo promeniti u ovih godinu dana odgovara da je prva stvar da se moramo suočiti sa ozbiljnošću problema.

"Oni idu od porodice, porodica nije izolovana jedinica. Ona nosi vrednosti koje je okružuju. Pa vi pogledajte na šta izgledaju nekakvi tabloidi, pogledajte koliko nasilja ima gde god se okrenete. Tu nam deca rastu, tu je i roditelj koji se često oseća bespomoćnim u svemu tome. Dakle, jedan ozbiljno promišljeni plan kako i šta unaprediti i jednostavno to je uslov da se nečemu nadamo u boljoj budućnosti. Problem destruktivnog ponašanja je jedan od onih koji je uvek pretio svakom društvu i to je jako ozbiljno“, objašnjava psihoanalitičar.

Na pitanje Insajdera pa kako se u tradicionalnom društvu događa ovoliko nasilja, naš sagovornik odgovora da je tradicija "lepa ali da nije sve tradicionalno i dobro". 

"Mi imamo tradiciju sjajnu, ali znate, ako nam naši idoli sa kuburama, negde ti stari, kakva je to poruka detetu, odvojiti malo šta je tradicionalno, šta nam je potrebno, a što je tradicionalno a nije dobro, naprimer da se svađamo oko međe tri generacije, da ratujemo. To baš nije najbolji deo tradicije“, kaže on. 

Konsatuje da stavljanje problema pod tepih samo donosi momentalnu dobit. 

"Imate mir, ali time što ste vi stavili glavu u pesak to ne znači da će vas problem sačekati sutra. E sad, zašto se primenjuje taj, kako mi u psihoanalitičari kažemo, mehanizam odbrane koji okreni glavu od problema. Zato što se osjećam slabo da mogu da ga rešim. To mi je jedini mogući način. I pogrešen“, ističe Kontić.

Prema rečima sagovornika Insajdera "tugovanje je jedan jako koristan psihološki proces“.

"Jako važno osjećanje, jako dobro u suštini. I trebalo bi da na traumu, na gubitak, da čovek na miru to nešto odtuguje da ga ništa tu uznemiri koliko je to moguće. Naravno čovek koji tuguje on je u svom bolu on nije u svetu. Ako je proces tugovanja dovršen kako treba ono što sledi nama je kako i šta uraditi da se takve stvari ne ponove, tagedije ove vrste i šta možemo uraditi kao društvo da nažalost agresivni impuls, to će vam isto psihoanalitičari reći, svaki čovek ga poseduje, u većoj ili maloj meri. Ali od odgoja, od porodice, od škole, vrednostnog sistema, medija, zavisi šta će sa njima biti, koje će mu sudbina biti, kako će biti odgojen, kultivisan da služi i meni i ljudima oko mene“, ističe Kontić.

Na pitanje da li je naučio nešto novo o srpskom društvu za ovi godinu dana, odgovara da se "podsetio". 

"Nama jako teško pada da prihvatimo realnost kakva je, da možemo i želimo da mnogo više mislimo o sebi nego što realno jesmo i da vrlo često ulećemo koje kakve klopke. Ne sviđa nam se realnost ako nije po našoj volji, težimo da negiramo. Ja znam priču, nama se to nikada neće dogoditi. Davno smo mi pričali da je samo pitanje vremena. Ne da li će nego kad će. I mislim da je nekako vreme da se malo razumimo, da vidimo gde smo mi dobri, gde nismo. Kao što vam kažem, mehanizam negacije, da ne želim da se suočim sa problemom ide iz jednog dubokog osjećaja nemoći. Inače ga ne primenjuje, nema potrebe da ga negira, ide da rešava taj problem“, naglašava psihoanalitičar.

Konstatuje da je društvo zbunjeno i da nema mogućnost da ide dalje od toga da prođe kroz dan bez nekakve jasne ideje za sutra. Na pitanje šta to društvo radi pogrešno odgovara da bi to bio "dugačak spisak". 

"Prvo da ne ratujemo večito mi protiv njih, da bar nešto imamo što je zajedničko, da negde svedemo sebe u realne okvire. Da nam se ne čini da smo bolji gde realno nismo bolji, a opet da nam se ne čini da smo gori i inferiorni tamo gde nismo inferiorni. A i na kraju da ne zaboravimo da mi možemo da pričamo ovo ili ono, ovako ili onako. Ali na kraju, iza toga kako se nam je urađeno društvo, kakvo nam je stanje u porodici, školi i tako dalje. To je objektivna slika koliko svi mi u toj zajednici vredimo“, zaključuje Aleksandar Kontić, psihoanalitičar i čan Svetske federacije psihoanalitičara.

Izvor: Insjader