Martens za Insajder: O eksploataciji litijuma u Srbiji odlučuju birači, a ne nemačka vlada ili CEO Mercedesa

Upitan da li Evropa trenutno na Srbiju gleda samo kroz litijum i da li zbog toga, kako neki tvrde, zatvara oči na mnoge stvari u našoj zemlji, Martens je kazao da je teško govoriti o jedinstvenom stavu Evrope prema Srbiji i srpskim nalazištima litijuma, jer u Evropi postoji mnogo različitih činilaca.

"Na primer, Evropska komisija i Ursula fon der Lajen, ali i države članice čiji interesi nisu jedinstveni. Ono što je važno za Pariz i Berlin, ne mora biti važno za Varšavu i Lisabon. Zatim, tu je i evropska industrija, koja se ne svodi samo na automobilsku industriju. Koliko su različiti stavovi, vidi se i pri bližem pogledu na nemačku koalicionu vladu, gde takođe nema jedinstvenosti. FDP, odnosno nemačka liberalna partija, kao najmanji deo nemačke vlade, tradicionalno je veoma naklonjena ekonomiji. Pretpostavljam – iako to ne mogu dokazati – da u toj partiji postoji snažna struja kojoj je litijum iz Srbije važniji od demokratske situacije u Srbiji. Ipak, u FDP-u postoji i jaka tradicija vladavine prava i levičarsko-liberalna struja koja razmišlja drugačije, još od vremena Hansa-Ditriha Genšera, a i pre toga“, kaže on.

Dodaje da se još jasnija razlika primećuje kod nemačkih Zelenih.

"U vezi s litijumom postoji očigledan razdor unutar partije. Nova predsednica stranke Franciska Brantner odlučno je podržala projekat litijuma kao državna sekretarka u nemačkom ministarstvu privrede. Međutim, to je unutar njene partije sporno. Postoji i jak krug koji se potpuno protivi eksploataciji litijuma u Srbiji. Dovoljno je kontaktirati beogradsku kancelariju Fondacije ’Hajnrih Bel’, koja je bliska Zelenima, da biste se uverili u to. Dakle, slika je kompleksna, a ni u samoj Nemačkoj nije jedinstvena. Pored toga, većina nemačkih političara je, nadam se, dovoljno mudra da razume da o eksploataciji litijuma u Srbiji ne odlučuje nemačka vlada ili CEO Mercedesa, već birači u Srbiji. A čini mi se da su u Srbiji velikom većinom protiv toga“, naveo je Martens.

Ukidanje ili ograničenje bezviznog režima - oštro oružje

Govoreći o novoj Evropskoj komisiji, on ističe da nova šefica spoljne politike EU Kaja Kalas ima malo razumevanja za proruske tendencije.

"Kalas i novi predsednik Evropskog saveta Antonio Košta započeli su svoj rad posetom Kijevu. To je jasan znak. U slučaju Gruzije, Kalas je čak zapretila ograničenjem bezviznog režima. Ukidanje ili ograničenje bezviznog režima predstavlja oštro oružje i u slučaju Srbije. No, Kalas ne može odlučivati o takvim pitanjima. Ali može postaviti akcente, a ti akcenti će biti drugačiji od onih njenog prethodnika Đozepa Borelja. Drugo je pitanje koliko će pažnje Kalas moći da posveti Zapadnom Balkanu s obzirom na brojne krizne tačke. Kod Borelja nisam uvek imao utisak da je dobro informisan o razvoju situacije na Balkanu. Čini mi se da se uglavnom oslanjao na izveštaje Miroslava Lajčaka. Da li je to uvek bilo korisno, ostaje otvoreno pitanje“, kaže sagovornik Insajdera.

Prema njegovim rečima, u Briselu postoji raspoloženje za proširenje EU, ali - Brisel nije ključan.

"O proširenju odlučuju države članice, i to jednoglasno. Ne mogu da zamislim da će u narednih deset godina biti jednoglasne odluke za prijem nove članice EU. Gledajući unazad, gotovo je čudesno što je Hrvatska 2013. uspela da prođe kroz već poluzatvorena vrata, jer je još tada u EU dominirala atmosfera protiv proširenja. Danas, naročito u Berlinu i Parizu, nema apetita za nove članice EU – bez obzira na to šta političari i diplomate govore o tome. To su samo prazne reči. Posebno Pariz i Berlin ne žele dodatne članice sa pravom veta, koje bi proces donošenja odluka u EU učinile još težim nego što je sada“, navodi on.

S druge strane, dodaje, Berlin i Pariz razumeju da je u interesu EU da Zapadni Balkan politički i ekonomski bude integrisan što bliže.

"Tako je nastala trenutna situacija: i dalje se zvanično govori o proširenju EU, ali svi učesnici tog procesa znaju da do toga neće doći – barem ne u narednih deset godina. Pomisliti da bi Crna Gora mogla postati članica EU 2028. ili 2030. godine je naivno. Neki posmatrači kažu da prijem Crne Gore ne bi bio veliki problem za EU jer je ta zemlja mala. Ali ti posmatrači ne razumeju suštinu debate. Nije reč o veličini. Pitanje je da li EU želi da primi novu članicu koja bi imala pravo veta? Crna Gora bi u EU imala pravo veta, jednako kao i velike države. Kipar, a posebno Mađarska, već godinama pokazuju da čak i mala ili srednja država članica EU može koristiti pravo veta da uspori ili blokira politiku EU. Zato ni Pariz ni Berlin ne žele dodatno pravo veta u EU. To nema veze ni sa Olafom Šolcom, ni sa Emanuelom Makronom. To je nacionalni interes, nezavisno od toga ko je trenutno na vlasti“ kaže Martens.

Iluzija da se svi konflikti mogu rešiti diplomatijom

Kada je reč o stanju u Nemačkoj, koju početkom naredne godine očekuju izbori, Martens je kazao da ta zemlja ide ka jednoj od najvećih kriza u svojoj istoriji posle 1945. godine.

"Kriza je već počela, ali mnogi Nemci to još nisu shvatili. Model koji je Nemačku učinio uspešnom nakon ujedinjenja 1989. više ne funkcioniše. Nemački uspeh u poslednjih 35 godina zasnivao se na tri faktora: Amerika je plaćala za našu bezbednost, Rusija nam je isporučivala gas, a mi smo prodavali automobile i industrijske proizvode širom sveta, posebno Kini. Sva tri faktora su se promenila na štetu Nemačke“, navodi on.

Kako kaže, Donald Tramp je postavio sasvim opravdano pitanje: zašto bi SAD vojno garantovale nemačku bezbednost, ako Nemačka nije spremna da pruži odgovarajući sopstveni doprinos tome.

"Nemačka nije spremna da ispuni minimalni cilj NATO-a, tj. da izdvaja dva odsto BDP-a za odbranu. To Nemačka nije postigla ni u jednoj godini pod Angelom Merkel. Nije bilo ni pokušano. To nije bila samo njena krivica jer je vladala u koaliciji, a nemački socijaldemokrati su decenijama protiv jačanja Bundesvera (nemačka vojske). Poslednji socijaldemokratski kancelar koji se stvarno zalagao za Bundesver bio je Helmut Šmit, a on je 1982. morao da podnese ostavku. Od tada, mnogi Nemci žive u iluziji da se svi konflikti mogu rešiti diplomatijom. Vladimir Putin ih je podsetio da to nije tako. Ali, neki Nemci će to možda shvatiti tek kad bombe ponovo padnu na Berlin“, dodaje sagovornik Insajdera.

Navodi da će u svakom slučaju Nemačka u budućnosti morati da izdvaja mnogo više novca za svoju odbranu, a taj novac će nedostajati na drugim mestima, između ostalog i u socijalnom sistemu, kojim su nemačke vlade tradicionalno kupovale socijalni mir, posebno kroz visoke penzije.

"To više neće biti moguće u istoj meri kao ranije. Nemačko društvo očekuju veliki konflikti oko raspodele resursa. Drugi faktor koji se promenio je očigledan – nema vise ruskog gasa za nemačku industriju. Mislim da je barem srednjoročno moguće obezbediti prihvatljive cene energije i bez ruskog gasa. Ali put do toga biće težak. Treći element, koji bi imao veliki uticaj čak i bez rata u Ukrajini, jeste kriza nemačke automobilske industrije. Nemačka je izgubila svoju dominantnu poziciju na kineskom tržištu automobila i, koliko razumem stručnjake, nemoguće je povratiti tu poziciju. Nemačka neće nestati s kineskog tržišta, ali će biti samo jedan od mnogih igrača, a više ne zvezda arene. To ima posledice po stotine hiljada radnih mesta u Nemačkoj. Volkswagen je već sada u velikoj krizi. Ne znam dovoljno o situaciji u automobilskoj industriji da bih dao prognozu. Ali, trenutna situacija je očigledno teška. A kada ekonomske poteškoće rastu, to će uticati i na jačanje radikalnih partija na levici i desnici, što će dodatno pogoršati ekonomske probleme. Nemačku očekuju teška vremena. Pitanje je da li Nemačka može dokazati da ima snage da se ponovo izgradi“, kaže Martens.

Zapad ne igra pozitivnu ulogu u slučaju Izraela

On ocenjuje da je ruski napad na Ukrajinu izazvao nepovratne promene u evropskoj politici.

"To što Severna Koreja šalje vojnike u Ukrajinu da se bore na evropskom tlu protiv jedne evropske zemlje takođe je znak promenjenog sveta u kojem živimo. U Korejskom ratu evropski vojnici su bili raspoređeni na korejskom tlu. Sada korejski vojnici deluju na evropskom tlu. Možda je to bio samo prvi od mnogih primera koje ćemo još doživeti“, navodi Martens.

Ističe da u slučaju Izraela Zapad - a posebno SAD i Nemačka - ne igra pozitivnu ulogu.

"U Berlinu se ozbiljno raspravlja o tome da li bi Nemačka morala uhapsiti Benjamina Netanjahua ako kroči na nemačko tlo. To je naravno hipotetičko pitanje, jer Netanjahu neće putovati u Nemačku. Ali nemačka rasprava o tome je razotkrivajuća. Jer pravo je jasno: Nemačka prihvata Međunarodni sud i stoga bi bila obavezna da uhapsi Netanjahua ako dođe u Nemačku. Zeleni su ovde relativno jasni i zalažu se za hapšenje. Ali posebno iz CDU-a dolaze pseudoistorijski argumenti da Nemačka zbog svoje prošlosti ne bi smela da uhapsi izraelskog premijera. Međutim, upravo zbog nemačke prošlosti ispravno je suprotno: Nemačka mora poštovati međunarodno pravo – upravo zato što je između 1933. i 1945. pokazala svetu šta može da se desi kada država ne oseća obavezu prema pravu“, kazao je nemački novinar.

Merkelova u memoarima opravdava svoju ulogu

U Nemačkoj, ali i širom sveta, trenutno vlada veliko interesovanje za memoare bivše kancelarke Angele Merkel. Martens je čitao knjigu i pre zvaničnog objavljivanja.

"Tokom poslednjih godina, za svoju knjigu o ulozi Nemačke u raspadu Jugoslavije, pročitao sam više od 40 ili 50 memoara političara, diplomata i vojnika koji su igrali ulogu u raspadu Jugoslavije: Borisav Jović, Alija Izetbegović, Martin Špegelj, Mira Marković, Voren Cimerman, Hans-Ditrih Genšer, Momir Bulatović, Josip Manolić, Azem Vlasi, Biljana Plavšić, Branko Mamula i mnogi drugi. Kod memoara političara postoji svojevrsno pravilo: političari ne pišu memoare da bi priznali greške, već da bi opravdali sebe i svoju ulogu u istoriji. Memoari Angele Merkel nisu izuzetak“, smatra Mihael Martens.

Novinar Boban Karović