Pacijentkinja koja čeka presađivanje organa: Imamo kapacitete za transplatacije, ne i političku volju

„Neophodno je da Uprava za biomedicinu napravi sporazume sa inostranim klinikama, da napravi saradnju, da se pruži šansa za život. Ono što je naše osnovno ljudsko pravo, mi samo za to molimo. Mi imamo kapacitete za transplatacije, mi imamo nove lepe kliničke centre, mi imamo dobre lekare, velike stručnjake koji su poznati širom sveta, jedino nemamo neku volju, slobodno ću reći političkuˮ, kaže Bulatovićeva.

Tokom gostovanja, Lana Bulatović je ispričala da se ona lično susretala sa lekarima koji ne žele da sarađuju sa pacijentima.

„Meni je ordinirajući lekar bila doktorka koja je šef Kabineta za transplantaciju bubrega. Nikada nije želela da povede razgovor na temu transplantacije, čak ni na moje insistiranje. Meni nikada nije bilo objašnjeno koje su moje mogućnosti lečenja u Srbiji, ali i u inostranstvuˮ, priča Bulatovićeva. 

Navodi da je ona dobila mišljenje konzilijuma specijalista da su za nju sve mogućnosti lečenja u Srbiji iscrpljene, kao i da je od države dobila informaciju o mogućnosti transplantacije u Italiji.

„Oni mene upućuju na lečenje transplantacijom u Italiji. Ministarstvo zdravlja je odobrilo to, mi smo uveravani da je sve u redu a onda je nastao problem - sistemski. Postoji sporazum između Srbije i Italije gde se Srbija obavezala da će kadaverične organe (od moždano mrtvih donora) vratiti Italiji, a Italija će zato vršiti uslugu operacije. Opet se vraćamo na istu priču - kadaverične transplantacije su zabranjene i mi ne možemo očekivati da će ijedan pacijent otići u inostranstvoˮ, objašnjava ona.

Lana Bulatović, koja je na listi čekanja za transplantaciju od 2020. godine, navela je da za nju postoji i opcija transplantacije organa od živog donora koja bi joj produžila i poboljšala kvalitet života.

„Kako stvari stoje, ja ne mogu da čekam, a vreme prolazi. Veliki je problem za sve nas koji smo na svim tim listama. Moram da napomenem i poražavajuću činjenicu da Klinički centar Srbije nije želeo da uradi transplantaciju ni od živog donora, pa zato pacijenti moraju da idu u Tursku i plaćaju puno novca jer institucije Srbije ne žele da ih leče", objašnjava Bulatovićeva.

Udruženja pacijenata ove nedelje su uputili zajedničko saopštenje i otvoreno pismo predsedniku države, premijerki i ministru zdravlja u kojem, kako kaže Bulatovićeva, mole da se poštuje osnovno ljudsko pravo - na lečenje i dostojanstven život. 

„Niko od nas nije zaslužio da umre zbog nemara države. Ja to moram ovako da akcentujem. Jednostavno, ne možemo više da ćutimo, ovo traje već jako dugo, ovo je krenulo pre korone, ovo nije problem koji je nastao s koronom, ovo nije problem koji je moj lični, ovo je problem svih nas", zaključuje Bulatovićeva, i dodaje da je potrebno da državne institucije naprave kampanje koje će građanima približiti postupak presađivanja organa, odnosno šta on zapravo predstavlja.

Ove godine bez ijedne transplantacije sa preminulog pacijenta  

Tri donora i devet transplantacija u prethodnoj godini – to su podaci koji najbolje oslikavaju problem sa kojim se suočava, s jedne strane, zdravstveni sistem Srbije, a s druge, oni koji čekaju poziv koji će im dati novu šansu za život. U Srbiji to je više od 2.000 ljudi. 

Unapređenju procesa transplantacije trebalo je da doprinese i donošenje Zakona o presađivanju ljudskih organa 2018. godine. Za razliku od Zakona o transplantaciji iz 2009. uneo je izmenu koja je trebalo da poveća broj donora.

Članom 23 uvedena je pretpostavljena saglasnost koja podrazumeva da su svi punoletni građani potencijalni donori organa, izuzev onih koji se za života ne izjasne drugačije, ili ako se nađu u stanju moždane smrti, to ne učini njihova porodica.

Upravo taj član izazvao je burnu reakciju javnosti, a pokrenuta je i inicijativa za proveru njegove ustavnosti, nakon čega ga je Sud proglasio neustavnim.

Ove godine nije urađena nijedna kadeverična transplantacija, odnosno sa pacijenta kome je proglašena moždana smrt. Da bi Srbija sustigla zemlje regiona, pa i Evrope, mora da poboljša i organizaciju u bolnicama i da radi na jačanju svesti građana. Za to su potrebne kontinuirane kampanje, podrška države, pa i verskih zajednica.