"Politika države je da se po svaku cenu štititi kapital, a ne ljudi": Radnici iz siromašnih zemalja sve češće žrtve radne eksploatacije

Poslednjih godina veliki broj zemalja ima problem nedostatka radne snage. U takve zemlje sve češće, kao radna snaga, stižu ljudi iz siromašnih država, nadajući se zaradi i boljem životu, ali na kraju završe kao žrtve radne eksploatacije, koja je sve prisutnija širom sveta.

Mentalno ropstvo

Govoreći o ovom vidu trgovine ljudima, Mario Reljanović iz Instituta za uporedno pravo i Centra za dostojanstven rad, kaže da je ona inkriminisana u Krivičnom zakonu, ali je veoma raznovrsno krivično delo.

„Kada pričamo o prisilnom ili o prinudnom radu, mi govorimo o nekom modernom ropstvu. Ono nije tako moderno, Međunarodna organizacija rada je pre skoro 100 godina definisala šta je to prinudni rad i to je jedna vrlo jednostavna definicija - svaki rad na koji osoba nije pristala, odnosno je pristala pod pretnjom neke sankcije. Trgovina ljudima može da se izvrši iz najrazličitijih pobuda. Jedan od najčešćih motiva jeste upravo radna eksploatacija, koja može da podrazumeva i prisilni rad, robovski rad i položaj sličan ropstvu“, naveo je Reljanović u emisiji „Priča o priči“ na Insajder televiziji.

Kako kaže, u situacijama koje su obrađene u medijima kod nas i u svetu mogli smo da vidimo da postoji specifičan odnos između žrtve i trgovaca ljudima, koji se može opisati i kao mentalno ropstvo.

„Njihov život se svodi na tu radnu eksploataciju, dakle na rad, na to da su poslodavci neke kompanije gospodari njihovog i prostora i vremena. Oni nisu lancima vezani, ali njihovo kretanje je faktički ograničeno. Nemaju dokumenta. Faktički nemaju mnogo izbora šta će dalje uraditi - da li će ostati u tom veoma nezavidnom položaju kojeg su i sami svesni ili postoji neka alternativa. Kod tih ljudi alternativa najčešće ne postoji iz najrazličitijih razloga“, naveo je on.

Slučaj "Linglonga"

Pre tri godine u javnosti su se pojavila svedočenja radnika koji su iz Vijetnama došli da rade na gradilištu kineske fabrike guma „Linglong“ u Zrenjaninu. Oni su tada govorili o jako teškim uslovima u kojima rade, o smeštaju koji je neuslovan, o tome kako im je poslodavac uzeo lična dokumenta, a agencija preko koje su došli prekinula svaki kontakt… Slično se kasnije s istom firmom dogodilo i radnicima iz Indije.

Reljanović je imao priliku da pogleda ugovore koje su vijetnamski radnici potpisivali za rad u „Linglongu“, i to ne sa ovdašnjim poslodavcem, nego sa agencijom koja ih je regrutovala u Vijetnamu.

„Sadrže neke nestvarne kazne, čak u pojedinim slučajevima i to da će porodica radnika isplatiti dug agenciji u Vijetnamu ako ovaj pobegne, jer može se desiti da pobegne, da se ne vrati u Vijetnam, da ode u Evropsku uniju ili u bilo koju drugu državu. I to jeste jedan od indikatora da je ta osoba formalno slobodna da prošeta gde hoće, ali faktički nema nikakvu slobodu da načini izbor koji ne bi uključivao ostanak kod tog poslodavca. To se zove položaj sličan ropstvu“, kazao je on.

Miroslava Jelačić iz Grupe 484 objašnjava da ljudi vrlo često nisu svesni da situacija u kojoj se nalaze predstavlja kažnjivu radnju, odnosno da se nalaze u položaju koji bi po nekim elementima mogao da se kvalifikuje kao krivično delo trgovine ljudima. A takvih slučajeva je, navodi, bilo puno.

„Vrlo često imamo prilike da vidimo ljude koji dolaze iz zemalja u kojima je normalno da se radi 10, 12 ili 14 sati. Ali je veliki problem ako takvi ljudi dolaze u zemlju gde je propisima, kojima je uređeno pitanje prava na rad i radnih odnosa, predviđeno da je radni dan osam sati, uz obavezne odmore, vikende, pauze za tople obroke. Znači, vrlo često takvi ljudi nisu svesni da prosto mogu da zahtevaju drugačije uslove rada. A nekada i oni - upravo iz loše ekonomske situacije zbog kojih se odlučuju da odu u neku stranu zemlju da rade - žele da svaki mogući momenat iskoriste kao mogućnost da zarade. Pa su i oni sami vrlo često spremni da rade i duže da bi više zaradili. Ali onda je jako bitan moment odgovornost poslodavaca, koji ne bi smeli da zloupotrebljavaju takvu situaciju“, rekla je ona.

Važna karika pravosudni sistem

Objašnjava da je raznih oblika trgovine ljudima oduvek bilo i da je nemoguće suzbiti je na svim meridijanima. Kako kaže, to su pojavni oblici koje je nemoguće iskoreniti, ali se do nekog nivoa mogu suzbiti.

„Stvarno ne verujem da je svet na tom stepenu poštovanja ljudskih prava da može da se donese univerzalni kompromis, bez obzira na potpisane deklaracije, da ćemo se svi obavezati da se to iskoreni. Nemoguće, pre svega zbog postojanja visoko prisutnog ekonomskog interesa koji upravlja i takvim stvarima. Ali je neophodno da postoji određena vrsta saradnje, preventivno delovanje svih nadležnih organa i institucija, međunarodnih organizacija… Preventivnim delovanjem se verovatno može uticati na smanjenje“, kazala je Jelačić.

Ona smatra da je potreban i veliki pritisak i podizanje svesti kod poslodavaca o tome da ljudska prava moraju biti deo njihovog poslovanja i da, ukoliko ih ne budu poštovali, postoji određena vrsta sankcija. Zato je, kako kaže, jako važna karika i pravosudni sistem.

Srbija u društvu s Kinom i Madagaskarom

Reljanović podseća da je Srbija ove godine obeležila 15 godina od donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, koji je neka brana kršenju ljudskih prava, ali ističe da, iako su neke stvari napredovale, nismo uspeli da razvijemo kulturu poštovanja ljudskih prava.

„Kultura poštovanja ljudskih prava je generalno niska. Ekonomska politika je takva da će se po svaku cenu štititi kapital, a ne ljudi. I vlast je vrlo dosledno u tome, samo je ostalo da pronađemo gde je granica. Jer, ako neko ne reaguje na kršenja prava prema domaćim radnicima, nećete očekivati da reaguje na kršenje prava prema stranim radnicima“, kazao je on.

Podseća i na radni materijal uz uredbu Evropske unije o zabrani proizvoda koji su nastali prinudnim radom, a u kojem se pominju tri države.

„Pominju se Kina, Madagaskar i Srbija kao primeri prinudnog rada koji je uočen u rezolucijama Evropskog parlamenta. Dakle, mi smo u vrlo ekskluzivnom društvu, pojavljujemo se kao primeri uočene negativne prakse“, dodao je.

U 2023. izdato 52.000 radnih dozvola

Srbija je poslednjih godina, zbog sve većeg problema nedostatka radne snage, liberalizovala zakone koji se odnose na strance i njihovo zapošljavanje. Tokom prošle godine u našoj zemlji je strancima izdato više od 52.000 radnih dozvola, što je znatni skok u odnosu na godinu pre. Najviše radnika je iz Kine, potom iz Rusije, Turske, Indije, pa potom iz Nepala, Bangladeša… Strani radnici su najviše angažovani na građevinskim poslovima, ali ih sve više ima i među vozačima gradskog prevoza, dostavljačima…

Jelačić kaže da je još uvek rano davati ocenu njihove integrisanosti. Navodi da postoji i određeni broj ljudi koji borave i rade u Srbiji na osnovu vize D (viza za duži boravak), kao i da ne treba zaboraviti da su stranci ovde i po nekim drugim osnovima, poput braka ili školovanja.

„Liberalizacija i otvaranje tržišta radne snage mora da bude praćeno i reformom drugih oblasti društvenog života i pravnog okvira, da bi se zaista omogućilo njihovo uključivanje u zajednicu“, kaže ona.

Stadioni u Kataru "izgrađeni na kostima radnika"

Inače, priča o eksploataciji radnika, odnosno nehumanom odnosu prema njima, bila je u fokusu prethodnih godina i zbog Svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru. Reljanović je pisao tekst o tome kako su „stadioni u Kataru izgrađeni na kostima radnika“, jer je veliki broj njih izgubio život tokom radova.

Sportski novinar Miloš Šaranović kaže da se do javnosti teško probijala priča da su ljudi tamo ginuli na dnevnom nivou.

„To nije bio incident, to je prosto negde bio kalkulisani rizik… Nešto zastrašujuće. Očigledno je neko negde izračunao koliko nije previše da pogine tih nesrećnih radnika, jer je nemoguće da ne obustaviš radove ili nešto ne preduzmeš ako oni u kontinuitetu ginu, šest-sedam hiljada za četiri godine, to je petoro ljudi dnevno, ako tako postavimo stvari. I to je bila jedna ravan o kojoj se tako pomalo, ponekad, priča. A druga je kako su fascinantni stadioni, kako imaju oblik beduinske kape, kako je neki napravljen od kontejnera koji će sutra biti upotrebljeni za nešto drugo, kako će Katar, kao domaćin, pokloniti najnerazvijenijim članicama FIFA te stadione, to je baš nekako u slavu sporta, fudbala i koječega. I to je, čini mi se, samo jedna jeziva ilustracija vremena u kojem mi živimo“, naveo je Šaranović na Insajder televiziji.

Uveren je, međutim, da su organizatori Svetskog prvenstva, firme koje su dovodile radnike, nadzorni organi na tim gradilištima itd. izbegli pravne zamke i da su imali na papiru da je sve u redu.

On kaže da smo mi „kao vrsta daleko od toga da razumemo tuđu muku“ i da je to najveći problem.

„Nije problem pravo - sudiš za prinudni rad, robovlasništvo nije dozvoljeno, ali se isto tako značajan deo planete pravi blesav kada to sve vidi i ima taj odvratan pristup i tu najgoru moguću hipokriziju - oni su došli iz očaja i njima je ovo dobro. I to ćeš na kraju dana dobiti kao reakciju nekih ljudi za koje smatramo da su pristojni i normalni“, zaključio je Šaranović.

Izvor: Insajder