Porazni podaci o broju žena ubijenih u Srbiji: Da li se borba protiv femicida svodi na prebrojavanje žrtava (VIDEO)

Ko je odgovoran za femicid? Iskustvo pokazuje da se retko sazna ko je zakazao u sistemu. Prst se upire u policiju, centre za socijalni rad, zdravstvene ustanove, tužilaštvo - ali niko ne preuzima odgovornost.

"Mi imamo od tih 27 žena, imamo troje dece koje su ubijena u porodičnom nasilju. Prema tome, mi bismo ozbiljno trebali da se zamislimo, ali to što ja kažem, verovatno neće imati nikakvog efekta kao i obično. Znači, da se zamislimo, i naravno, svi će ovo da saslušaju, ali će u svojim glavama misliti treba da se zamislimo, a ko? Ko je taj ko treba da se zamisli? Znači, onaj ko donosi odluke. Onaj ko bi trebao da ovu temu staviti kao prioritetnu temu u nekim situacijama kad se prave neki prioriteti u ovoj zemlji, je l' tako", upitala je Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće.

Međutim, od najava se nije mnogo odmaklo. Femicid i dalje nije posebno krivično delo, nije uspostavljeno nadzorno telo za praćenje nasilja nad ženama, takozvani Femicide Watch, niti je formiran najavljeni registar nasilnika. Uprkos tome što je od masovnih ubistava u maju nasilje najčešće izgovarana reč - zajedničke akcije nema.

"Mi smo na neki način morali da napravimo neku strategiju i da kažemo ovo mora da se smanji, ne da se prekine. To verovatno ne bi uradili nikada jer to je nešto što postoji svuda na svetu. Ali sa druge strane mi moramo da smanjimo broj žrtava. Kako? Hajde prvo da uradimo, ja sam uvek govorila da nemamo loše zakone. Mi imamo lošu primenu zakona", dodaje Stanojević.

Da nasilje ne završi femicidom, žena mora negde da se skloni. Međutim, sigurne kuće ne postoje u svim delovima zemlje. U Beogradu ih ima tri, i to je dovoljno, međutim, nije tako u drugim delovima Srbije.

"Postoji u Nišu, postoji u Leskovcu, postoji u Vranju. Postoji, naravno, pet sigurnih kuća u Vojvodini, ali mi imamo neke krajeve Srbije gde nema nijedne sigurne kuće, kao što je zapadna Srbija i jugozapadna Srbija. Znači, Kragujevac ima sigurnu kuću, ali i od Kragujevca pa dole prema Novom Pazaru nema sigurne kuće. Nema sigurne kuće ni u Užicu, ni u tom kraju. Prema tome, to su sve stvari u kojima mi moramo da razmislimo pre nego što pošaljemo poruku. Znate, najčešće idu poruke, treba da se prijavi nasilje, prijavite nasilje. Je l’? A da li neko razmišlja da li ona ima uslova da prijavi nasilje i šta se posle toga dešava", rekla je koordinatorka Sigurne kuće.

Da sigurnih kuća nema u Istočnoj Srbiji, već dugo ukazuje odbornica u Gradu Boru Irena Živković. Kako navodi, za prvih šest meseci ove godine u tom gradu je podneto 419 prijava za nasilje u porodici.

"Poslednji pokušaj izgradnje regionalne sigurne kuće bio je u Majdanpeku, 2016. godine je, po mojim informacijama, preko 160 hiljada evra iz Evropske unije ušlo u Srbiju za te namene, međutim projekat je stopiran i evo do dana današnjeg pronađeni su koje kakvi razlozi i te nema dovoljno budžeta, pošto i lokalne samouprave bi trebalo tu da učestvuju. Međutim, bilo je i nekih papiroloških problema i ostalo, ali govorimo o 2016. i sada je 2023. znači još uvek nije to rešeno", rekla je Irena Živković, odbornica u Skupštini grada Bora.

Podrška društva i države ogleda se u konkretnim merama; iako je odgovornost podeljena, realnost pokazuje da je u borbi protiv nasilja nad ženama i femicida vreme za zajedničku reakciju.

Izvor: Insajder