PTSP: Nakon izlaganja traumi pažnju obratiti na promene u ponašanju (VIDEO)
Telo ne može da se oslobodi preživljene traume, iako se traumatski događaj u realnosti više ne dešava. Tako bi, u najkraćem, mogao da se definiše posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Sindrom koji se u javnosti najčešće povezuje sa ratovima devedesetih, sada je ponovo u fokusu posle dva masovna ubistva koja su se desila početkom maja u Srbiji.
Dve tragedije dogodile su se jedna za drugom, za manje od 48 sati. Zbog toga traumu osećaju gotovo svi, kažu stručnjaci, razlika je samo u intenzitetu.
"Stepen zahvaćenosti zavisi od situacije pojedne osobe, kako deteta, tako i odrasle osobe, koliko je zahvaćena datim efektima traumatizma i koji stepen stresa je izazvan. Jer mi vidimo da je to kao neki koncentrični krugovi, kao ono kada padne kamen u vodu pa se pojavljuju koncentrični krugovi“, objašnjava dr Oliver Vidojević, psihijatar i psihoanalitičar.
"To što dete kaže na pitanje roditelja da li si u redu - u redu sam, i kraj priče, to uopšte ne znači da je u redu. Deca nerado razgovaraju o traumi, trauma koja se ne sanira, o kojoj se ne razgovara, sa kojom se ne radi, ta trauma ne nestaje. Ona se taloži, ona se akumulira, ona se komplikuje, usložnjava i ona na kraju eskalira“, smatra Žarko Cvejić, roditelj đaka OŠ "Vladislav Ribnikar“.
Najviše izloženi traumi su žrtve, neposredni svedoci i njihove porodice. Roditelji dece iz škole u kojoj se dogodila tragedija, kao i porodice nastradalih i povređenih na području Mladenovca, trebalo bi da osluškuju svaku promenu u ponašanju kod sebe i svoje okoline, jer bi upravo one mogle da ukažu na posttraumatski stresni sindrom.
"Moja ćerka je drugi razred, nije sedmi, nije peti, nije bila u delu škole gde se dogodilo ubistvo, ali jeste bila u školi u tom trenutku, u drugom delu, gde je jasno čula pucnje. I posle je videla na hodniku uspaničenu decu, uplakanu koja trče bezglavo, glavom bez obzira od smrtne opasnosti. Ona nije najviše istraumirana, ali ona na primer, od trećeg maja spava sa nama u krevetu. Ne želi, ne sme ili ne želi ili boji se više sama da spava, nerado ulazi sama u prostorije koje su zamračene. Ona ima devet godina, te strahove godinama nije imala, odavno ih nije imala. Sada ih ponovo ima. Postavlja nam pitanja poput pitanja da li ću ja tata biti bezbedna u školi, ako budem otišla“, kaže Cvejić
"Najčešća je promena u funkcionisanju deteta, deca koja su inače bila živahna, čak nemirna, odjednom postaju naprasno vrlo povučena, ćutljiva, i obrnuto. Deca koja su bila prilično i ćutljiva i mirna, odjednom postaju dosta uznemirena i to u pogledu kretanja, ponašanja. Deca koja su bila sabranija, postaju razdražljivija, imaju teškoće koncentracije, teškoće pamćenja, puno se puta pojavljuju smetnje spavanja, sa nekada košmarnim snovima“, objašnjava Vidojević.
Za veliki broj onih koji prežive traumu, posledice se saniraju pružanjem psiho-socijalne pomoći. Složeniji oblici zahtevaju dugotrajnije i intenzivnije tretmane.
"I dolazimo do onoga da je i lečenje svakog PTSP-a neka vrsta prevencije prenošenja kroz generacije i kroz, je l', širi se, postoji neka vrsta indukcije, neka vrsta širenja traumatizma, na kraju krajeva kako se svi mi osećamo kad gledamo sliku, film, prilog, čujemo svedočenja potresna svedočenja onih u čijim porodicama je došlo do stradanja koji su neposredno tu u akutnoj traumi, osetimo se i mi loše. To je onda odraz toga koliko je teško baviti se, pogotovo što osobe imaju doživljaj da su same, a deca još više, zato je potrebno da budu okruženi, da budu prihvaćeni, da bi s tim moglo da se radi“, dodaje Vidojević.
Posle dva masovna ubistva, Vlada je formirala Radnu grupu za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih. Na prvoj sednici, gosti su bili i stručnjaci iz Norveške. Njihova poruka - godinu dana posle masakra je period u kome je najbitnije uložiti napor kako bi preživeli uspeli da se izbore sa svim posledicama.
Izvor: Insajder