Resocijalizacija osuđenika - korak na kojem sistem najčešće zakaže (VIDEO)
Pravo na drugu šansu kroz vraćanje duga državi i društvu izdržavanjem zatvorske kazne garantovano je zakonom počiniocima krivičnih dela - od onih lakših, pa sve do najtežih, kao što su silovanje i ubistvo. Resocijalizacija unutar zatvora, ali i ona koja treba da usledi po izlasku iz njega - nije lak i jednostavan postupak. To je i korak na kojem sistem najčešće zakaže. Društvo nije spremno da prihvati osuđenika, pa je povratnika sve više.
Višestruki silovatelj Igor Milošević na ulicama Beograda našao se sredinom septembra nakon što je odslužio poslednju kaznu zatvora od 15 godina. Građani su ga pratili, fotografisali, snimali, sve iz osećaja ugroženosti.
„Da je javnost imala poverenja dovoljno u same institucije, ne bi se uplašili tog trenutka, ne bi se organizovali da ga prate i da ga snimaju. U konkretno njegovom slučaju u nekim idealnim uslovima on bi prvo za početak morao da se javi da dobije ličnu dokumentaciju, ličnu kartu, da ostvari neka svoja osnovna prava u smislu da mu se obezbedi smeštaj gde će biti, mesto prebivališta gde će biti smešten, gde će stanovati, gde će moći u slučaju nekih dešavanja policija da ga pronađe ili centar za socijalni rad ili neka ustanova“, objašnjava specijalni pedagog Boris Herman.
Sve to Igor Milošević, poput mnogih drugih osuđenika, nije dobio. On je ponovo u pritvoru, optužen da je počinio krivično delo ugrožavanje sigurnosti. Da je bezbedan za društvo, prethodno je odlučio stručni tim koji otpušta zatvorenika na osnovu njegovog ponašanja u zatvoru.
„To jeste problem. Možemo mi da osuđujemo taj tim ili kazneni zavod u kome je bio smešten, a i ne možemo jer oni su ograničeni svojim pravima i svojim pravilnicima o procenama. Ta procena tima da on nije bezbedan, to može samo da se pošalje policiji da policija obrati pažnju jer izlaskom iz zatvora on je slobodan čovek“, dodaje Herman.
Kada napusti zatvor, osuđenik nema obavezu da se javlja policiji ili centru za socijalni rad. Ako mu prethodno nije izrečena obavezna mera lečenja - ne mora ni zdravstvenoj ustanovi. Zato je važnost institucionalne resocijalizacije još veća, ali i posledice njenog neprimenjivanja.
„Najbitnije u celoj priči o resocijalizaciji je senzibilizacija javnosti da je potrebno da pružimo drugu šansu ljudima i da je mnogo jefitnije, ako govorimo o ekonomskom smislu, da je mnogo jeftinije da nekoga zadržimo na slobodi i da uložimo nešto sredstava u te aktivnosti, nego da on učini krivično delo i da ode ponovo u zatvor. Zatvorski dan jeste 20-30 evra dnevno, ali štetu koju bi taj neko napravio nekom pojedincu mi ne možemo nikada da izmerimo“, rekao je specijalni pedagog.
Strožu kaznenu politiku, poput doživotne kazne, predstavnici vlasti najavili su posle oštre reakcije javnosti na slučaj Igora Miloševića. Ono što bi moglo da ohrabri i možda donekle reši problem, jeste činjenica da je kada je reč o počiniocima krivičnih dela protiv polnih sloboda je izradila specijalizovani program za rad sa takvim prestupnicima, i on je u fazi uvođenja i standardizovanja u svim zavodima.
Izvor: Insajder