Rezolucija o Srebrenici: "Put ka pomirenju" ili "opipavanje pulsa" Republike Srpske

Nema sumnje da se priča o Srebrenici odavno ne bavi žrtvama već je prebačena na teren politike na kome su i žrtve i pravne kvalifikacije samo sredstvo. Tako je i u slučaju nove inicijative da se u Skupštini Ujedinjenih nacija usvoji rezolucija čiji je pun naziv „Međunarodni dan refleksije (razmišljanja) i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“.

Za Beograd i Banjaluku, rezolucija bi značila etiketiranje celog srpskog naroda kao genocidnog, a za one koji je podržavaju to je put sećanja i pomirenja. Za jedne je to ”opipavanje pulsa Republike Srpske”, za druge način da se spreči revizionizam i veličanje zločinaca. 

U međuvremenu je glasanje predviđeno za 2. maj odloženo jer je tekst, kako je rekao ambasador BiH pri UN, poslat na reviziju.

Dok oni koji podržavaju rezoluciju ne vide ništa neobično u odlaganju jer se u diplomatiji uvek oprezno biraju reči, oni koji se rezoluciji protive, pre svih Beograd i Banjaluka, odlaganje vide kao mali uspeh diplomatskih napora, iako bez velikih očekivanja da će sprečiti usvajanje rezolucije.

Ambasador BiH pri UN izjavio je da je "nakon više krugova inkluzivnih konsultacija, finalni predlog rezolucije" o Srebrenici upućen predsedniku Generalne skupštine UN i svim stalnim misijama u UN.

Predlog rezolucije između ostalog predviđa da se 11. jul proglasi za Međunarodni dan sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995. Predviđa i da zemlje članice bez rezerve osude svako poricanje genocida i da kroz obrazovne sisteme čuvaju, kako se navodi, utvrđene činjenice, kako bi se sprečio revizionizam i ponavljanje genocida u budućnosti.

”Bezrezervno se osuđuju svi akti glorifikovanja osuđenih za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, uključujući i odgovornih za genocid u Srebrenici”, jedna je od tačaka Predloga rezolucije.  

Formalni predlagači rezolucije su Nemačka i Ruanda, a sponzori dvadesetak drugih država među kojima su i najuticajnije zapadne zemlje. To ukazuje i na ishod glasanja - rezolucija će najverovatnije biti usvojena.

Činjenice o Srebrenici

Srebrenica je gradić smešten u dolini nadomak Drine, prirodne granice sa Srbijom. Pre rata, 1991, u Opštini Srebrenici je živelo 37.000 ljudi, među kojima je bilo 73 odsto Muslimana, dok su ostatak uglavnom činili Srbi. 

Sa pretežno bošnjačkim, odnosno muslimanskim stanovništvom, Srebrenica je u toku rata u BiH bila jedna od enklava, što znači da je bila okružena srpskom teritorijom. Enklava se širila i povezivala sa drugim muslimanskim enklavama, ali je u kritičnom momentu u leto 1995. Srebrenica bila potpuno izolovana.

Srebrenica je bila važna tačka za obe strane u sukobu. Vojsci Republike Srpske je bila važna zbog povezivanja teritorije, komunikacije i blizine Srbije. Za bošnjačko rukovodstvo bila je važna zato što je tu muslimansko stanovništvo, ali je i za tu stranu imala stratešku važnost.

U prvim godinama rata u Srebrenicu su se slile desetine hiljada izbeglica koje su iz okolnih mesta bežale pred Vojskom Republike Srpske. U grad pod opsadom sa previše ljudi, bilo je premalo osnovnih sredstava za život, pre svega hrane i lekova.

Sa druge strane, Srebrenica je bila važno uporište muslimanskih snaga predvođenih Naserom Orićem, pa čak i baza odakle su napadana okolna srpska mesta.

Srpske snage su pretile da će zauzeti enklavu, dat je i rok za iseljenje civila. Kao odgovor, Ujedinjene nacije su u aprilu 1993. godine proglasile Srebrenicu ”zaštićenom zonom”. UN su formirale bazu nedaleko od centra u mestu Potočari. Ukupan broj pripadnika plavih šlemova nikada nije prelazio 600.

Status ”zaštićene zone” podrazumevao je i demilitarijazaciju, koja nije sprovedena. Armija BiH je ostala u gradu, a stanovnici u za njih neprijateljskom okruženju, nisu bili spremni da se odreknu oružja. U naredne dve godine bilo je sporadičnih napada sa obe strane i obe strane su kršile sporazum o ”zaštićenoj zoni”. Sa obe strane su stizali izveštaji o teroru nad civilima.

Na proleće 1995, pod pritiskom međunarodne zajednice da se rat u BiH okonča, predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić izdao je ”Direktivu 7” po kojoj Srebrenicu treba odvojiti od druge obližnje enklave Žepa, a potom život u Srebrenici, kako je navedeno, učiniti nepodošljvim. Ratni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić naređuje napad. Operacija Drinskog korpusa zvanično se zvala”Krivaja 95”. 

Devet dana pakla 

Detalji dešavanja u Srebrenici prvi put su zvanično izneti u presudi Haškog tribunala protiv Radislava Krstića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske. On je 2001. godine osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja genocida. U toj presudi opisuje se devet dana jula - od 10. jula kada su srpske snage ušle u Srebrenicu, do 19. jula.

10. jula srpske snage su bile nadomak grada. Građani su bili uznemireni, neki naoružani, preplavili su ulice grada. Deo stanovnika beži ka Potočarima, bazi UN-a. Komandant snaga UN-a u Srebrenici traži podršku iz vazduha.

11. jula oko 14.30 časova NATO bombarduje tenkove VRS, ali srpske snage prete da će ubiti pripadnike holandskih trupa koje su zarobili prilikom smene snaga. Prete da će gađati i bazu UN-a u Potočarima i NATO prestaje bombardovanje.

Kasno posle podne istog dana general Mladić sa svojim snagama ulazi u Srebrenicu. Dogovaraju evakuaciju civilia i ratnih zarobljenika. Srebreničani međutim formiraju kolonu sačinjenu gotovo u potpunosti od odraslih muškaraca i kreću u proboj kroz kroz šumu ka Tuzli.

12. jula Mladić naređuje evakuaciju izbeglica, odvajanje preostalih muškaraca od 16 do 60 godina.

Iz sudskih spisa je jasno da se u tom periodu u gradu dešavaju ubistva i silovanja. Brojni svedoci opisivali su paniku i užasne uslove - granate, pucnjavu, vrućinu, glad i žeđ. 

Mladić u takvoj atmosferi, u pratnji televizijskih kamera, deli deci čokoladice.

Tog dana oko 13.00 sati srpske snage granatiraju kolonu koja se povlačila iz Srebrenice i presecaju je na putu između Konjević polja i Nove Kasabe. Jedan deo ljudi iz kolone je zarobljen.

13. jula na više lokacija počinju masovna pogubljenja zarobljenih, koje se nastavlja sve do 18. jula. 

Srpska strana insistira na tome da je veći broj ljudi ubijen u borbama, prilikom pokušaja povlačenja, a manji u klasičnim ekzekucijama.

Činjenica je međutim da su sprske snage već 1. septembra izvršile asanaciju terena - iz masovnih grobnica su mimo zakona i pravila ratovanja, ubijene prebacili u manje sekundarne grobnice, da bi prikrili razmere zločina.

Tako su upravo srpske snage učinile gotovo nemogućim da se utvrdi ko je poginuo u borbi, a ko je hladnokrvno likvidiran.

Pripadnici holandskog bataljona UN-a čak i kada su primetili ubistva, bili su brojčano nadjačani i nemoćni. Međunarodnoj zajednici je tek u novembru dozvoljen pristup terenu.

Pored presude Krstiću, u Haškom tribunalu su na doživotne kazne zatvora, između ostalog i zbog genocida u Srebrenici, osuđeni i Ratko Mladić i Radovan Karadžić.

Prebrojavanje mrtvih

U samim presudama Haškog tribunala navodi se različit broj žrtava, ali je uglavnom usvojeno mišljenje da je u Srebrenici ubijeno oko 8.000 muškaraca i dečaka, dok je 30.000 žena i dece prisilno premešteno.

Memorijalni centar u Potočarima navodi 8.372 ubijenih osoba. U izveštaju komisije Vlade Republike Srpske negira se genocid, a broj ubijenih drastično je umanjen, pa se navodi da je "od 1992. do 1995. godine na području Srebrenice stradalo 3.500 Bošnjaka i više od dve hiljade Srba".

Broj međutim nije važan da bi se dokazao genocid. Važno je dokazati nameru .

Definicija nastala nakon Drugog svetskog rata, usvajanjem Konvencije UN-a 1948, opisuje genocid kao najteži zločin i znači „nameru potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve“.

Pravnica za ljudska prava Katarina Golubvić u studiji o genocidu u Srebrenici govoreći o besmislu rasprave o broju ubijenih, iznosi sledeću poentu:

”Teorijski, ovo se delo može izvršiti i ubistvom jednog jedinog ljudskog bića, ako se ispostavi da je postojala namera da se uništi grupa kojoj pripada. Recimo, ako bi neko rešio da ubistvom jednoga Pueblo Indijanca učini prvi korak u sprovođenju plana da istrebi sve takve Indijance, izvršio bi krivično delo genocida.”

Predstavnici Srbije i Republike Srpske najviše osporavaju presude zbog pravne kvalifikacije zločina, tvrdeći da onaj ko želi da počini genocid neće spasavati žene i decu. Odnosno, tvrde da nije postojala namera uništenja.

Argumenti za i protiv rezolucije o Srebrenici

Inicijatori rezolucije ne vide ništa sporno u tome da se proglasi dan sećanja na genocid u Srebrenici, nakon što je Haški tribunal doneo više takvih presuda. 

Presudu za genocid potvrdio je i Međunarodni sud pravde u Hagu kada je po tužbi BiH protiv Srbije zaključio da se genocid dogodio, da Srbija nije učestvovala u organizovanju niti u izvršenju genocida, ali da nije učinila sve u svojoj moći da ga spreči.

Deklaraciju o Srebrenici usvojila je 2010. i Skupština Srbije, a ovaj dokument i jedna i druga strana koriste u svojoj argumentaciji.

Jedni ističu to što se u Deklaraciji ne pominje sama reč genocid, drugi pak smatraju da je sasvim dovoljno što se osuđuje zločin u Srebrenici i to ”na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde” jer je taj sud konstatovao da je genocida bilo. 

„Usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici je samo civilizacijski čin kojim bi se svakog 11. jula u više od 190 država članica UN-a pokazalo poštovanje prema žrtvama“, rekao je za Insajder predsednik “Udruženja žrtava i svjedoka genocida” Murat Tahirović.

Jedan argument za usvajanje rezolucije o Srebrenici u UN je i to što je 2004. već usvojena rezolucija kojom se osuđuje genocid u Ruandi. Tu rezoluciju je podržala i Srbija.

Predstavnici Srbije međutim ističu to što je oko toga postojao konsenzus afričkih zemalja, dok u ovom slučaju jedna strana u sukobu nije bila ni obaveštena da se sprema rezolucija.

Na pitanje zašto se baš sad rezolucija stavlja na dnevni red, promoteri rezolucije o Srebrenici podsećaju da se sledeće godine navršava 30 godina od ovih dešavanja.

Srpska strana smatra da bi usvajanje rezolucije označilo ceo srpski narod kao genocidan. Takav stav je izneo i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. 

„Očigledno je da je ovde reč o nameri da se označi jedan narod, znači kao jedini ekskluzivni krivac za sve ono što se desilo na prostoru prethodne Jugoslavije i naravno da se na to prikači genocid i da ispadne da su Srbi, pored Huta, jedini narod na svetu koji je obeležen kao genocidan“, naveo je Dačić.

Sa druge strane se čuju argumenti da odgovornost za bilo koji zločin, pa i genocid, snose pojedinci.

Lider SDA Bakir Izetbegović poručuje srpskim liderima da, kako je rekao, sami na svoj narod prebacuju odgovornost za zločine pojedinaca.

„Bilo je puno tih pojedinaca kroz čitavu strukturu vojnu, policijsku, obaveštajnu…, ali ipak su to pojedinci“, naveo je Izetbegović.

Na argument da se u rezoluciji ne pominju ni Srbija ni Srpska ni Srbi, stiže odgovor da je to sasvim jasno i da i ne mora eksplicitno da piše.

Srpska strana tvrdi i da bi usvajanje rezolucije predstavljo kršenje Dejtonskog sporazuma jer nema saglasnosti sva tri naroda Bosne i Hercegovine.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je kritikovao odluku da se glasa u Generalnoj skupštini UN jer, kako je rekao, Savet bezbednosti ima obavezu da se bavi Bosnom i Hercegovinom kao nestabilnim regionom.

Osim toga se mogu čuti teze da ovom rezolucijom žele da umire muslimanski svet, pošto i dalje traje rat u Gazi u kojem je stradalo nekoliko desetina hiljada, uglavnom civila. 

Moguće posledice

Osim dijametralno suprotnih tumačenja o tome šta piše, a šta provejava u rezoluciji, različite su i ocene kakve bi posleice mogla imati.

Ponovo je prisutna i pretnja otcepljenjem Republike Srpske. Milorad Dodik, predsednik RS, je uveren da bi rezolucija o Srebrenici mogla, kako se izrazio, definitivno da sahrani BiH jer sahranjuje mogućnost da se dva naroda pomire.

”To je dosipanje soli na ranu. Bošnjaci, Muslimani neće dobiti ništa od toga osim likovanja, a Srbi će to odbiti i ništa od toga neće primjenjivati”, rekao je Dodik u intervjuu za Rusiju danas.

Predsednik Srbije takođe smatra da će rezolucija produbiti jaz između nacija i dovesti do novih tenzija na Zapadnom Balkanu ili kako kaže savetnik predsednika Republike Srpske, politikolog Nenad Kecmanović predlog rezolucije je ”opipavanje pulsa” Republike Srpske. 

Očekivano, rezoluciju različito vide i predstavnici navjećih sila. Za Stejt Depatment  ”prihvatanje činjenica region pokreće na stazi pomirenja.”

Iz Rusije poručuju da će pokušati da spreče usvajanje rezolucije, a ambasador Ruske Federacije pri Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja ocenjuje da rezolucija može samo da podstakne tenzije na Balkanu i da dovede do posledica koje autori možda nisu ni predvideli.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao jednu od mogućih posledica naveo je i mogućnost novog zahteva za ratnom odštetom.

Ipak, profesor međunarodnog prava Tibor Varadi ocenio je da rezolucija ima više politički značaj i da nije realna mogućnost da dođe do nove tužbe ili pokušaja da se traži odšteta od Srbije.

"Zahtev za odštetu je odbijen i poslednji mogući pravni lek je bila revizija. Bosna i Hercegovina je pokušala reviziju 2017. godine, ta revizija je odbijena", rekao je Varadi. 

Izvor: Insajder