Roditelji dečaka iz Mladenovca kojem su vršnjaci slomili nos rešili da ga premeste u drugu školu (VIDEO)
Godinu i po od nezapamćenog zločina u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u kojem je masovni ubica, tada star 12 godina, ubio devetoro učenika i čuvara škole, pojedini mediji prenose svedočenje koje je maloletni ubica danas navodno dao na sudu, umesto da pažnju posvete pijetetu prema žrtvama i njihovim porodicama. I, godinu i po dana od obećanja Ministarstva prosvete da će ojačati timove za prevenciju nasilja u školama, spirala nasilja se svakodnevno širi.
Tri devojčice su u Pančevu pretukle devojčicu ispred škole, dve učenice su se u Novom Sadu potukle, dok su njihovi vršnjaci to snimali, smejući se. U Mladenovcu su trojica nasilnika desetogodišnjem vršnjaku polomila nos. I, opet nikom ništa. U svim prethodnim slučajevima brutalnog vršnjačkog nasilja javnost je ostala bez objašnjenja kako zapravo država planira da sistemski reši taj narastajući problem.
Trojica nasilnika iz Mladenovca podvrgnuta su pojačanom vaspitnom i društveno - korisnom radu, a protiv jednog od njih je pokrenut i disciplinski postupak – poručuju iz Osnovne škole „Momčilo Živojinović“. O merama koje je doneo Tim za zaštitu od nasilja i zlostavljanja, roditelji povređenog dečaka saznaju iz medija jer ih tim povodom, kažu, nije kontaktirao niko, dok se dečak povlači u sebe.
„Ne razgovara sa nama o tome, zato što mi ne forsiramo da razgovara. Prosto želimo da se okrenemo skroz na drugu stranu, da on zna da ima podršku od svih nas. Ne priča čak ni sa drugovima o tome, kada ga pitaju, on samo kaže dobro sam i prosto zatvara temu. Jednostavno, povukao se totalno u sebe i zato i ide kod psihologa prosto da bi ga otvorili, da bi zaista stručna lica videla šta on oseća“, kaže za Insajder dečakova majka, Tamara Vukosavljević.
A, ono što bi svako na mestu tog dečaka mogao da oseća je nesigurnost. Roditelji su doneli zajedničku odluku da ga premeste u drugu školu. Tako će opet, umesto nasilnika, žrtva morati da menja okruženje.
„Mi smo doneli odluku, kao roditelji, i to je bila definitivna odluka oca i mene da dete ne ide u tu školu. Prosto mislim da, ako ide u školu sa istim tim dečacima, čemu je onda poenta? Ti dečaci su ustvari trebali da budu izmešteni u škole“, dodaje dečakova majka.
Takva odluka roditelja je prirodan odgovor na nemoć sistema.
„Ono što mi dobijemo je da se nasilje poriče, da se nasilje negira, da se nasilje prikriva, da se o nasilju ne govori i da na kraju najviše posledica, osim što trpi dete koje je žrtva nasilja, ima i na njegovu porodicu koja je negde primorana da se izmesti potpuno iz te škole i da dete ide na novu adaptaciju, u neko novo društvo i u neku novu školu. Kada bi postojala institucionalna podrška, onda bismo zapravo imali jedan sistem koji prevenira nasilje da se desi na taj način što uradi sve da do njega ne dođe, a kada dođe, vrlo striktno, vrlo precizno, kažnjava počinioca nasilja, a ne da opet po hiljaditi put pati dete koji trpi nasilje“, objašnjava za Insajder psihološkinja Ana Mirković.
Krug međutim nije zatvoren. Konačnu odluku o tome koju školu će žrtva vršnjačkog nasilja nastaviti da pohađa doneće on sam, nakon rada sa psihologom. Ukoliko se osnaži dovoljno za odluku da se ne povuče pred nasilnicima, Ministarstvo prosvete i škola će morati da mu omoguće da školovanje nastavi u nenasilnom okruženju.
Izvor: Insajder