Ruski disident Čerkasov za Insajder: Izbori su igra sa obeleženim kartama, zna se ko uvek pobeđuje (VIDEO)
Pod optužbom da radi na rušenju državnog poretka, jedna od najstarijih organizacija za ljudska prava u Rusiji zabranjena je 2021. godine. Reč je o Memorijalu, koji je već sledeće godine dobio Nobelovu nagradu za mir. Ta organizacija, čiji je jedan od kopredsednika bio Boris Jeljcin – ali pre nego što je postao predsednik Rusije, istakla se u razotkrivanju zločina u vreme Staljina i očuvanju sećanja na žrtve logora Gulag, kao i razotkrivanju novijih kršenja ljudskih prava, kao što su otmice i mučenja u Čečeniji. Poslednji predsednik Memorijala, Aleksandar Čerkasov, koji govori za Insajder, napustio je Rusiju pre tri godine, odnosno kada je organizacija zabranjena u toj zemlji. Osim priznanja za njihov rad, Nobelova nagrada nije mnogo pomogla njenim aktivistima. A ni mnogima pre njih.
Gospodine Čerkasov, kako je i kada uopšte nastala organizacija “Memorijal”, šta su bile glavne ideje i čime se organizacija sve bavila od početka svog postojanja?
"Inicijativna grupa Memorijala nastala je u jesen 1987. godine. Taj pokret se proširio veoma brzo, pokazujući potrebu i veoma veliko interesovanje za istoriju. Za neke je to tada bio sinonim za politiku, tada još uvek nedozvoljenu, ali, u suštini, nije bilo moguće odrediti svoju političku poziciju, ako se ne razume i ne shvata istorija. Nastao je talas publikacija, koje su ranije bile zabranjene, i članaka o onome o čemu se nije smelo pričati. Interesovanje za istoriju je bilo ogromno i Memorijal je bio najmasovniji pokret za vreme Perestrojke. Od 1989. mi smo aktivno radili u oblasti ljudskih prava. Bilo je nemoguće govoriti o prošlosti, a zatvarati oči pred onim što se dešava u sadašnjosti. 1989. godine moje kolege su išle u region azerbejdžanskog konflikta, 1990. su radili u Bakuu, a tokom leta u Nagorno Karabahu,i bukvalno u svim regionima postsovjetskih konflikata. Naša osnovna specijalnost je bilo sve što je povezano sa tim konfliktima. U Sovjetskom Savezu ljudi su zatvarani, a sa prestankom masovne sistemske političke represije, sve je odjednom počelo da pada, i počeli su sukobi. Zapravo, do samog kraja, sve što je vezano za ratove bilo je glavna specijalnost, glavni fokus rada Centra za ljudska prava."
Vaša organizacija je dobila Nobelovu nagradu za mir. Koliko podrška svetske javnosti zaista pomaže aktivistima za ljudska prava u Rusiji?
"Nobelova nagrada, pa čak ni dodela Nobelove nagrade, već sama priča o Nobelovoj nagradi je dobra. Pre toga smo bili nominovani za Nobelovu nagradu otprilike pre 15 godina. I tamo se svake godine nominuje oko 200 ljudi i organizacija. Super, bila je priča, a onda su nas ugasili. I nekoliko meseci kasnije dobijamo Nobelovu nagradu. Nobelova nagrada za književnost 1970. nije spasila Aleksandra Složenjicina od hapšenja i deportacije iz Sovjetskog Saveza 1974. godine. Nobelova nagrada za mir 1975. nije spasila Andreja Saharova od hapšenja i progonstva u Gorki 1980. godine. Nobelova nagrada za mir za 2021. nije spasila Dmitrija Muratova, glavnog urednika Nove gazete, od proglašenja stranim agentom. Ta zaštita ne funkcioniše u Rusiji."
Putin i njegova Jedinstvena Rusija već decenijama pobeđuju na izborima i dobijaju legitimitet. Kako biste okarakterisali stanje demokratije u Rusiji, ako je pobednik unapred poznat?
"Još pre 30 godina moje kolege su svoju knjigu o izborima u Rusiji 1991 i 1993. Godine nazvali Demokratija ograničena falsifikatima. Da bi izbori bili pošteni, potrebno je ne samo da ljudi glasaju i da se onda pošteno prebroje glasovi, već i da različite snage imaju jednak pristup medijima. U Rusiji su 1999. izbori održani u uslovima rata. Glavna politička partija, partija Vladimira Putina, bila je partija čoveka koji ratuje. Istina je da su Putin i njegova stranka, njegova partija pod navodnicima, njegov tim za podršku, 200% iskoristili I rat i te eksplozije. Putin je počeo oštro da govori. Ubijaćemo, kaže, teroriste i u toaletu. I svake nedelje, otkako je Putin tako oštro govorio, njegov rejting raste za 7 odsto, još 7 odsto, i još 7 odsto. I do kraja jeseni nema konkurenciju. Rat. To je ono što je Putina učinilo predsednikom. I tada je bilo otprilike isto toliko laži kao i sada o ratu u Ukrajini. Ali pogledajte šta Putin dalje radi. Prvo, preuzima kontrolu nad parlamentom. U roku od nekoliko godina, čak ni godina, možda godinu dana, može se čuti fraza “parlament nije mesto za rasprave“.
Da li onda postoji mogućnost da se vlast u zemlji promeni na izborima?
Sada su u Rusiji izbori nešto što se dešava tri dana, van biračkih mesta. Bez efektivne kontrole posmatrača, bez kontrole dostupne posmatračima preko kamera, bez transparentnog sistema brojanja, teško je ovo nazvati izborima. A u ovom sistemu je veoma teško pobediti. To je igra sa obeleženim kartama. Zna se ko uvek pobeđuje.
Ako pogledamo veze Srbije i Rusije, dve zemlje gaje neobično partnerstvo. Znamo da Beograd nije uveo sankcije Moskvi. Navodno ovde postoje i spiskovi aktivista protivnika ruskih vlasti. Beloruski aktivista Aleksandar Gnjot je u Srbiji, nalazi se u pritvoru i čeka odluku o ekstradiciji. Navaljni je umro u zatvoru. Koliko je opasna ekstradicija aktivista?
"Aleksej Navaljni je najpoznatiji ruski politički zatvorenik, koga su pokušali da ubiju dok je još bio na slobodi, koji je bio otrovan, ali je preživeo. Uspeo je da preživi trovanje, vratio se u Rusiju, poslan je u zatvor i tamo opet otrovan. Postoje dokazi o tome. On je najpoznatiji, ali nije jedini. Povratak bilo kog protivnika Putinovog režima u Rusiju je opasan, jer u Rusiji svaki opozicionar može biti podvrgnut torturi, a svaki opozicionar može dobiti pretnju smrću. Od 1996. godine smrtna kazna ne postoji, ali to nije uticalo na politička ubistva aktivista dve hiljaditih i uspostavljeni sistem eliminacije protivnika režima od 2010. godine, i to se ne odnosi samo na Navaljnog. Vladimir Karmurza je dva puta trovan, ali je preživeo. Hvala Bogu da je sada pušten, inače bi umro u zatvoru od posledica tih trovanja. To je slučaj za sud u Strazburu - zabraniti takva izručenja. I verovatno advokati već rade u tom pravcu, siguran sam u to. A dužnost Vlade Srbije je da sprovede odluku suda u Strazburu. Ne možete izručiti osobu tamo gde joj prete tortura i smrt."
Zašto ovoliki broj Rusa dolazi u Srbiju? Da li je Srbija za njih samo usputna stanica ili planiraju da ostanu ovde?
"Postoji neki osećaj posebne slovenske veze. I to nije novost što se Rusije tiče. To potiče još od 19. veka, a ako govorimo o vladama, još iz vremena rusko-turskih ratova. Ali ideja panslavizma, koja je formulisana 1848. godine u Pragu, kao ideja u okviru Austrougarske imperije, takođe je bila pozdravljena od strane mnogih. Znam ljude koji su došli u Srbiju upravo zato što je zemlja slovenskog jezika. Za neke je možda Srbija usputna stanica. Ali, ponavljam, poznajem ljude, obrazovane, vredne ljude, koji bi, možda, mogli otići dalje, za koje je Srbija deo slovenskog sveta. Oni nisu nacionalisti. Oni nisu pristalice ratova. Oni jednostavno pripadaju ovoj velikoj kulturi. Tako da ne znam, svako ima svoje planove. Ali, po mom osećanju, mnogi su ostali u Srbiji, ne zato što nisu mogli dalje, već zato što ovde postoji osećaj doma koji su izgubili. Ja ovde vidim nešto drugo. Ja vidim Moskvu ili Harkov po arhitekturi koja bi se mogla nazvati mirnodopskom. U Rusiji je mirnodopsko vreme bilo vreme pre 1914. godine. Ljudi traže mirno vreme, mirno mesto, a tu je i jezik."
U Rusiji je održan samit BRIKS. S obzirom na istorijske i političke veze Srbije sa Rusijom s jedne strane i ekonomske i političke veze Srbije sa Evropskom unijom s druge strane. Gde vidite Srbiju? U BRIKSU ili u Evropskoj uniji?
"O Evropskoj uniji znam mnogo više, ne kao o imenu, ne kao o političkoj strukturi, već kao o evropskom jedinstvu, koje nije samo materijalno, već i pravno, u smislu jedinstvenog pravnog prostora, jedinstva vrednosti, to je mnogo realnije. Razumem da Rusija već dugi niz godina, već četvrt veka, stvara paralelni sistem međunarodnih organizacija. Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti, Šangajska organizacija za saradnju, BRIKS. Nikad se ne zna šta je sledeće, ali to, kako se kaže u Rusiji, visi u vazduhu. Ipak, postoji tu nešto realno. Na primer, saradnja između obaveštajnih službi. Ali ako razmišljate o nečemu drugom osim o hapšenjima, čini mi se da je jedno loša kopija drugog."
Pod kojim uslovima biste se vratili u Rusiju i ponovo radili u Rusiji?
"Jednog dana... Loš sam u predviđanju budućnosti. Verovatno, ali ne danas. Razumete, pre pet godina nikada ne bih rekao da mogu otići iz Rusije. Sigurno sam stotinama ljudi pisao pisma podrške, onima koji su bili prinuđeni da napuste Rusiju, onima kojima je pretila opasnost. Nikada nisam pomislio da ću i sam negde otići. Ako tako loše predviđam budućnost, zašto me pitate o budućnosti Rusije? Generalno, predviđanje budućnosti u ovom vremenu nije najbolja stvar. Budućnost treba praviti ovde i sada".
Novinar Rajko Martinović