Sanja Bojić za Marker: Doniranje organa je najhumaniji čin, jedan donor može da spasi osam života (VIDEO)
Predsednica Saveza organizacija bubrežnih invalida Srbije Sanja Bojić je bubrežni bolesnik od svoje 17. godine. Dva puta su joj rađene transplantacije organa, ali ih je organizam posle izvesnog vremena odbacivao. Sada je ponovo na dijalizi i čeka mogućnost dobijanja novog organa. Ona je u emisiji „Marker“ na Insajder televiziji kazala da je doniranje organa najhumaniji čin, dodajući da je potrebna veća informisanost građana o ovom pitanju.
"Mislim da mi jesmo human narod, ali je nedovoljna opšta informisanost, potrebna je kontinuirana kampanja o doniranju organa, podizanje svesti... Mislim da doniranje organa treba da bude deo osnovnog obrazovanja. Da se priča o tome ne samo jednog godišnje, nego da se priča 365 danu u godini. To je najhumaniji čin, jer jedan donor može osam života da spasi“, rekla je Bojić.
Bubreg koji je ona prvi put dobila od donora organizam je odbacio posle nekoliko dana, drugi put je organ dobila od bake, nakon čega je imala 10 godina normalnog života.
"Imala sam deset godina bezbrižnog života, života bez dijalize... I to je najlepši period mog života, uspela sam da nadoknadim mnoge stvari koje nisam mogla kao dete na dijalizi. Suočavala sam se sa mnogim problemima, pogotovo što je tada dijaliza bila jako loša. Loše sam podnosila, padala sam u kolapse, uz stalno dobijanje transfuzije, boce kiseonika i glavobolje“, ispričala je ona.
Kako kaže, sa 17 godina je krenula na dijalizu i nakon mesec dana je dobila poziv za transplantaciju. U to vreme – krajem osamdesetih – ljudi su, kaže, odlazili i u inostranstvo na transplantaciju.
"Inače, svaki čovek može u svetu da bude transplantiran dva-tri puta... Ovo su iskušenja, borba i agonija. Pošto sam i pacijent na dijalizi i transplantiran, mogu da napravim tu neku paralelu. Teško je živeti na dijalizi, kad si zavisan od mašina, tu je strah da će ti stati fistula, redukcija tečnosti i hrane, nema slobode kretanja... I onda kad se uradi transplantacija vidiš koja je to nova dimenzija života, koliko imaš slobodu, koliko ti je sve bilo uskraćeno... To je jedan normalan život“, priča Sanja Bojić.
Navodi da dijaliza ostavlja veliki danak na organe, a budući da su kompleksna kategorija pacijenata, dovoljno je da im se neka bolest još dodatno nadoveže pa da se smanji prostor za transplantaciju.
Težak je, kaže, i sam proces priprema za transplantaciju, koji se mora obnavljati na pet godina, što na ljude utiče i psihički i fizički.
"Sve je to jedan začaran krug iz kojeg ne možete da izađete“, ističe Bojić.
Prema njenim rečima, pacijenti koji čekaju na organ stalno su u neizvesnosti i strahu da li će dobiti taj najvažniji poziv u životu. Nikada se ne zna ni da li će poziv biti usred dana ili usred noći.
"Dvadeset puta je veća šansa da vam zatreba organ, nego da postanete donor. Znači, svako mora da bude svestan da on ili neko njegov bližnji može da se nađe na drugoj strani“, zaključuje Sanja Bojić.
Izvor: Insajder