Zašto je palijativna nega „tabu”?

Govoreći o palijativnom zbrinjavanju, svi gosti “Tabua” na Insajder televiziji saglasni su da naglasak nije na medicinskoj nezi, već iznad svega na psihološkoj i duhovnoj podršci kako obolelom, tako i članovima njegove porodice. O predrasudama i ličnim iskustvima za “Tabu” su govorili prof. dr Zoran Vesić sa Fakulteta političkih nauka, Mijodrag Bogićević iz organizacije Belhospice i Ivan Milenković, filozof.

Kada je neko u velikim bolovima i ne može da se kreće ili obavlja najosnovnije aktivnosti poput higijene, hranjenja ili presvlačenja sigurno mu je potrebna pomoć. Disciplina koja spaja medicinu, socijalna i psihološka znanja koja bi situaciju olakšala, naziva se palijativna nega. Ova usluga u Srbiji postoji od 2004. godine, međutim, mnogi prema njoj imaju predrasude, zaziru i ne samo da o njoj ne žele da govore, već ni da misle ili slušaju. 

Palijativnu negu Svetska zdravstvena organizacija definiše kao: “Pristup kojim se poboljšava kvalitet života pacijenata i njihovih porodica koji se suočavaju sa problemom povezanim sa bolešću koja ugrožava život, tako što sprečava i ublažava patnju uz pomoć rane identifikacije i besprekorne procene i terapije bola i drugih problema, psihičkih, fizičkih i duhovnih. “

Mijodrag Bogićević je u Tabuu objasnio da palijativno zbrinjavanje predstavlja slavljenje života i omogućavanje što kvalitetnijeg života ljudi u terminalnim fazama bolesti: “Ljudima koji su blizu kraja života, važno je da ne ostave nikakva otvorena i nerešena pitanja, da se članovima porodice zahvale ili upute izvinjenje.” Po njegovim rečima, to je trenutak kada u palijativi na scenu stupa socijalna, psihološka i duhovna podrška, a zadatak stručnjaka je da pomognu u komunikaciji. 

Kada palijativna nega zaista olakšava život i pacijentu i porodici? 

Profesor Zoran Vesić naglasio je da je sistem palijativnog zbrinjavanja u Srbiji krenuo dobro 2004. godine, ali da smo u međuvremenu imali uspone i padove: „Globalni je trend danas, za razliku od pre nekoliko decenija, da ljudi češće biraju da kraj života dočekaju kod kuće, u poznatom okruženju, među bližnjima, nego u bolnici.”

Ivan Milenković govorio je o ličnom iskustvu smeštanja oca na odeljenje palijativnog zbrinjavanja u Ćupriji: “Mi smo sve mogli, do trenutka kada je moj otac ostao bez svesti. Tada je postalo gotovo neizvodljivo da se brinemo o njemu, tako da je sama činjenica da je to odeljenje tada postojalo, i njemu i nama mnogo olakšalo muke.”

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.