U Srbiji nedovoljan broj donora – zašto nismo solidarni? (VIDEO)

Od 100 stanovnika u zemlji, samo troje dobrovoljno daje krv. Institut za transfuziju, u stalnoj kampanji, apeluje da svi koji mogu – daju krv, jer to sada čini samo pet odsto njih.

Manje poznat, a podjednako važan, jeste registar matičnih ćelija hematopoeze, odnosno koštane srži. O njemu se nešto više čulo tokom prošlogodišnje kampanje pod nazivom „Osloni se na mene”.

Kako objašnjava za Insajder Bjanka Lako Šoškić, sa Instituta za transfuziju, cilj kampanje bio je da se, pre svega, čuje za registar davalaca matičnih ćelija.

"Da objasnimo ljudima šta je to, na koji način mogu da se upišu, da to nije ništa bolno, da ne može da naruši njihovo zdravlje, a da pak s druge strane mogu da pomognu pacijentima kojima je neophodna transplantacija matičnih ćelija, znači ozbiljnim hematološkim bolesnicima kojima je da kažem transplantacija možda i jedini način, odnosno jedini put ka izlečenju“, kaže Bjanka Lako Šoškić iz Instituta za transfuziju.

U registru matičnih ćelija danas je više od 11 hiljada građana, a potrebe su mnogo veće, jer su male šanse da pacijent i donor budu kompatibilni. Zbog toga je Srbija članica i svetskog registra matičnih ćelija.

"Mi smo svakako u svetskom registru, od 2012. godine nacionalni registar davalaca matičnih ćelija i hematopoeze je i u svetskom registru, tako da mi za preko 90 odsto pacijenata uspemo da nađemo podudarnog davaoca, ukoliko ne u nacionalnom, onda u svetskom, ali nam je naravno cilj da povećamo broj davalaca u našem registru“, dodaje Lako Šoškić.

Iz Španije, Češke i Danske uvozimo jajne ćelije i spermatozoide potrebne parovima i ženama bez partnera u procesu vantelesne oplodnje. Iako od 2019. Srbija ima banku reproduktivnog materijala - donorki jajnih ćelija nije bilo, a za tri i po godine spermu je doniralo samo pet muškaraca.

Statistika nije bolja ni kada je reč o broju transplantiranih organa.  Nekoliko hiljada ljudi u zemlji čeka poziv koji će im sačuvati život. Ipak, važnost doniranja većina shvati tek kada njima, ili nekome u njihovom okruženju, zatreba organ.

Ivani Joksić, za autoimunu bolest jetre, jedini lek je transplantacija.

"Sećam se da sam pogledala neku reklamu na ulici na semaforu, dok sam čekala zeleno svetlo i pomislila sam šta to treba da ti se desi da ti zatreba organ. I eto,  nakon par godina se desilo da sam saznala šta treba da ti se desi da bi ozdravio“, objašnjava Ivana Joksić za Insajder.

Iako su, po zakonu, donori anonimni, ona je upoznala porodicu devojčice koja joj je spasila život.

"To je bilo dete od 15 godina, Sofija se zvala, upoznala sam mamu, sestru, baku i deku. To su predivni ljudi, prosto ne mogu ni da zamislim kako je njima bilo u tom trenutku kada su nju izgubili, a onda isto tako mislim da su pravi primer da kada neko izgubi dete, što mislim da nema većeg gubitka u životu, da u tom trenutku bude spreman da donekle racionalan da kaže - okej, u redu, mi smo nju izgubili, ali eto spašavamo živote drugih ljudi koje ni ne znamo“, dodaje sagovornica Insajdera.

Dve decenije nisu bile dovoljne da se promeni svest građana o važnosti doniranja organa. Zbog čega smo u tome daleko od evropskog proseka?

Kako navodi Jelena Vasiljević, sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, problem je temeljno nepoverenje u institucije i uopšte u državu.

"Mi imamo ovde zaista društveno i političko nepoverenje u Srbiji je izuzetno visoko. To utiče onda uopšte na sklonost građana da prihvate neke pozive i apele koji dolaze od strane vlasti ili od strane institucija. Tako da moje mišljenje je da su informisanje i rad na prevazilaženju nepoverenja ključno. I ove dve, dva problema su u međusobnoj vezi. Upravo kroz jednu sistemsku kampanju informisanja građana mi takođe radimo i na podizanju poverenja“, objašnjava Jelena Vasiljević.

U državama regiona, na primer u Hrvatskoj, u registru matičnih ćelija je najmanje osam puta više građana nego u Srbiji, a već godinama su u evropskom vrhu po broju transplantacija, odmah iza Španije.

Izvor: Insajder