U Srbiji se godišnje nagomila oko 70 hiljada tona opasnog otpada (VIDEO)

Opasan otpad sadrži otrovne, kancerogene, zarazne, zapaljive materije, ili one koje mogu znatno da menjaju svojstva. Kroz zemljište i vodu te materije ulaze u biološki lanac, mogu da uzrokuju neke bolesti, pa i smrt ljudi, a pogubno deluju i na ostali živi svet. Iz industrije i poljoprivrede potiču hemikalije, otpadna ulja, gume, kablovi, pesticidi, herbicidi i ambalaža u koju su pakovani, a iz domaćinstava neispravni elektro-uređaji, akumulatori i baterije i otpad od hemikalija za domaćinstvo. 

Prema podacima u Izveštaju o upravljanju otpadom u Srbiji, od 2012. do 2020. godine na deponije je odloženo gotovo 150 hiljada tona opasnog otpada, odnosno petina njegove ukupne količine. Nešto manje od petine izvezeno je u inostranstvo, na dalju preradu.

"Srbija u ovom trenutku nema centar za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada koji je nužan za proces odgovora i otpornosti države i na klimatske promene i na akcidente. U evropskim ekonomijama postoje centri koji primaju otpad, ali mi smo nekako u ovim procesima posle 2018. godine na začelju te kolone i čekamo u redu da bi neki otpad iz Srbije mogao biti zbrinut u evropskim kapacitetima, iz razloga što svaka nacionala ekonomija prvo radi za sebe, a onda za treće lice. U tom procesu imamo i vidljive znake kriminalizacije, gde često otkrivamo da je otpad, ili zakopan, ili je bačen na neku lokaciju za koju se ne zna poreklo, ni ko je izvođač tih radova", kaže za Insajder Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije. 

O opasnom otpadu je počelo da se govori krajem 2016, kada je javnost saznala da postoji oko 300 hiljada tona tzv. istorijskog industrijskog otpada u blizini više gradova u Srbiji. Deo spada u grupu opasnog otpada. Neuslovna skladišta pronađena su u blizini Bele Crkve, Obrenovca, Pančeva, Novog Sada i Bavaništa.

U Srbiji se godišnje nagomila još oko devet i po miliona tona novog industrijskog otpada, među kojim je oko 70 hiljada tona i onog opasnog.

"To su neke stvari koje stoje tu 10, 15, 20 godina i sastav toga je jako problematičan, vi nemate pojma šta je u tom buretu. To je neko nekada možda znao da je to bilo neko otpadno ulje, ali posle 15, 20 godina vi nemate pojma šta je tu i, samim tim, kad nemate pojma šta je sadržaj bureta, vi ne znate kako time da upravljate", objašnjava Marko Rokvić, direktor preduzeća za upravljanje otpadom "Green Group".

Medicinski i farmaceutski otpad takođe može štetno da utiče na kvalitet života i zdravlje ljudi. Nastaje u zdravstvenim ustanovama, ali i u domaćinstvima. Ostaci od lekova, preparata i vakcina trebalo bi takođe da se uništavaju na zakonom propisan način, ili da se izvoze u centre za preradu van Srbije. Ipak, nije uvek tako.

"Ako pričamo o nelegalnom delu, ili završava po nekim halama koje su iznajmljene, ili po deponijama. To su finansijski razlozi jer su tretmani tih otpada skupi i vi u našoj državi uvek ćete imati nekoga ko će da pokuša da zaradi na brz način. Dešavalo se da operater proglasi stečaj i da onda taj opasni otpad koji je zatečen u njegovom skladištu lepo postane problem cele države", kaže Rokvić za Insajder.

Oni koji u proizvodnji stvaraju industrijski i opasan otpad, državi plaćaju ekološku taksu za štetu koju eventulano mogu da proizvedu. 

Zbrinjavanje medicinskog otpada državi plaćaju zdravstvene ustanove i centri.

"Čim neko preduzeće nije predalo izveštaj agenciji, onda je velika verovatnoća da on tim svojim otpadom ne upravlja kako treba, da se to, ili baca na neku lokalnu deponiju, ili se predaje nekom ko nema dozvolu i po nekoj mojoj proceni, ali to je samo procena, oko 25% preduzeća ne radi nešto po zakonu“, kaže Rokvić.

Građani, međutim, nikome ne plaćaju naknade za bacanje opasnog ili medicinskog otpada na nepropisan način.

"Građani su odgovorni za onaj proces koji je u njihovom domenu, odgovornost je države da napravi odgovornu infrastrukturu, sistem da svaka apoteka bude obeležena i da kaže 'Ovde građani mogu da vrate lekove sa isteklim rokom upotrebe', a ne da nam ti lekovi završavaju po zelenim pijacama, na tezgama, ili na vodotokovima. Moramo da izgradimo infrastrukturu, u čijem će ona vlasništvu biti, javnom, privatnom, javno-privatnom, koncesionom, o tome možemo da pregovaramo, ali ona mora da bude efikasna i moramo da smanjimo to što jeste havarisanje životne sredine", objašnjava Mitrović iz Privredne komore Srbije za Insajder.

Očuvanje životne sredine je među osnovnim prioritetima Evropske unije, na koje se obavezala i Srbija, primenom odredbi u Poglavlju 27. Glavna načela te politike su preventivno delovanje, ali i to da troškove zaštite životne sredine plaća zagađivač, bilo da je reč o preduzeću, trgovinskom lancu ili pojedincu. 

Komunalna infrastruktura u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou i u nju je potrebno uložiti sedam i po milijardi evra, zbog čega je Srbija od Unije tražila prelazni period za upravljanje otpadom do 2044. godine.

Izvor: Insajder