Objavljeno obrazloženje Ustavnog suda: Odlukom se "ne oživljava" Plan za projekat Jadar

Inicijativu za ocenu ustavnosti uredbe Vlade Srbije podnelo je preduzeće „Rio Sava Exploration d.o.o.”-ćerka firma u Srbiji velike multionacionalne kompanije. Odlučujući po ovoj inicijativi Ustavni sud je na 9. sednici održanoj 11. jula 2024. godine doneo Odluku IUo-39/2022 kojom je utvrdio da je Uredba Vlade kojom je stopiran projekat Jadar neustavna. 

Formalno pravno, Vlada Srbije je donela Urebu o tome da ukida svoju prethodnu Uredbu kojom je utvrđen Prostorni plan područja posebne namene za projekat "Jadar“. 

Iz Obrazloženja odluke Ustavnog suda može se zaključiti da ukidanje Uredbe kojom je stopiran projekat ne znači da je ona prva vraćena na snagu. 

„Ustavni sud posebno dodatno ukazuje da se ovom odlukom „ne oživljava“ prethodno doneta Uredba o utvrđivanju PPPPN koja je objavljena u Službenom glasniku RS broj 26/20, pri čemu se Odlukom ne zadire ni u ustavnu nadležnost, odnosno pravo i dužnost Vlade da utvrđuje i vodi politiku i da, u skladu sa Ustavomi zakonom, odluči o daljoj realizaciji konkretnog projekta“, navodi se u obrazloženju.

„Ustavni sud posebno dodatno ukazuje da se ovom odlukom „ne oživljava“ prethodno doneta Uredba o utvrđivanju PPPPN koja je objavljena u Službenom glasniku RS broj 26/20, pri čemu se Odlukom ne zadire ni u ustavnu nadležnost, odnosno pravo i dužnost Vlade da utvrđuje i vodi politiku i da, u skladu sa Ustavomi zakonom, odluči o daljoj realizaciji konkretnog projekta“, navodi se u obrazloženju.

Rio tinto kao argument navodi da Vlada nije obrazložila odluku o stopiranju projekta, odnosno da je samo predsednica Vlade izjavila da je zbog „kontinuirano uznemirenje/uznemiravanje građana“ i da tome nisu prethodile naučne analize. 

 Ustavni sud otkriva da je u obrazloženju predloga koji jre prethodio spornoj uredbi navodi upravo formulacija „kontinuirano uznemirenje/uznemiravanje građana“. 

Ustavni sud dalje navodi da, iako Vlada ima pravo da kreira politiku, za njeno sprovođenje postoji zakonom utvrđen put. 

„Prestanku važenja tog planskog dokumenta mora da prethodi odgovarajući postupak iz koga proizilaze razlozi za odustanak od realizacije projekta, te time prestaju i razlozi za dalje zadržavanje na pravnoj snazi PPPPN“, dodaje se u odluci.

U odluci se ukazuje i na to da je, kroz više zakona, utvrđena jasna procedura za otvaranje rudnika, te da su te procedure u ovom slučaju zanemarene.

Ustavni sud ocenjuje da osporena Uredba nije doneta na način koji je u saglasnosti sa odredbom člana 3. Ustava i odredbama Zakona o Vladi i Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. 

Navodi se da iz obrazloženja predloga Uredbe sledi da je isključivi razlog za njeno donošenje „kontinuirano uznemiranje građana“, što je po oceni Ustavnog suda značajno za odluku Vlade o daljoj sudbini projekta, ali i da je ono moglo biti „cenjeno samo na način kojim je to propisano Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu“, pa stoga smatra da je Vlada njenim donošenjem prekoračila svoje nadležnosti. 

Na osnovu svega, Ustavni sud zaključuje da odluka Vlade nije u skladu sa Ustavom. 

Sudija Škulić: Neodržavanje javne rasprave, nepotrebna brzina donošenja odluke… 

Sudija Milan Škulić, koji je glasao protiv odluke, ističe i njene pozitivne strane, ali i negativne, koje su prevagnule da tako glasa. 

Kao dobru stranu ističe to što je u Odluci suda navedeno da ona „ne oživljava“ prethodnu Uredbu Vlade kojom je usvojen Prostorni plan posebne namene za Jadar.

Kako kaže, to nije nova praksa u pravnom sistemu Srbije, ali je bilo važno da se takav stav jasno istakne jer bi podnosilac inicijativve, kompanije Rio Sava, u suprotnom mogla odluku da tumači drugačije,  

Dodaje da je, ipak, šteta što takva konstatacija nije sadržana i u samoj  izreci odluke već samo u obrazloženju. 

Škulić smatra da Obrazloženje ima veliki značaj, ali da se čini da samog inicijatora ovog postupka, pre svega, interesuje izreka odluke. 

„On je takvu izreku i zahtevao/priželjkivao svojom inicijativom, nju on hoće kao takvu, tako da postoji izvesna mogućnost da inicijator, potpuno suprotno od stava Ustavnog suda iskazanog u obrazloženju, već samo na temelju takve izreke, smatra/zaključi da je baš time, odnosno zahvaljujući konkretnoj odluci Ustavnog suda, ponovo „vaskrsla” ona prethodna uredba, što je po svemu sudeći i bio osnovni cilj inicijative“, ističe on. 

On kao zamerku iznosi i to što Ustavni sud nije održao javnu raspravu, iako je to pravilo, te da mogućnost da se ona ne održi, na šta sud ima pravo, predstavlja retkost. 

Ističe da Zakon o Ustavnom sudu predviđa da je njegov rad javan, ali da on poslednjih godina deluje po izuzetku, a ne po pravilu. 

„Generacija sudija kojoj pripadam, a koji su već osam godina sudije Ustavnog suda, nije doživela nijednu javnu raspravu. Smatram da u ovom slučaju izuzetak nije opravdan, te ne verujem da je, u toku postupka, stvar svakako dovoljno razjašnjena i da seveć, „samo“ na osnovu pribavljenih dokaza moglo odlučivati i bez javne rasprave“, navodi on. 

Sporan mu je i sam postupak donošenja Odluke i to što Ustavni sud nije pribavio mišljenje donosioca osporenog akta, to jest Vlade. 

„Smatram da bi bilo daleko bolje da je Ustavni sud svojim rešenjem pokrenuo postupak, umesto što je doneo utvrđujuću odluku u nekoj vrsti svojevrsnog „sumarnog postupka““, navodi Škulić.

Ističe da bi tako Vlada mogla da povuče spornu Urednu ili donese novu, čime bi se izbegle negativne posledice. 

„Tada Vlada ne bi ni morala da takvu novu Uredbu obrazlaže time da je ona prethodna bila neustavna i nezakonita, a onda kada Ustavni sud to svojom utvrđujućom odlukom izričito konstatuje, onda je to definitivno. To tada biva, u metaforičnom smislu, urezano u kamenu. Ostaje tako za sva vremena. Meni se ovo čini potencijalno lošim, a možda i opasnim u jednom širem smislu, što nije bez značaja ni kada se radi o odlučivanju/rezonovanju Ustavnog suda“, kaže Škulić.

Kao zamerku navodi i to da Vladi Srbije, kao donosiocu akta, uopšte nije dostavljena inicijativa kompanije „Rio Sava“, kako bi prvo ona o tome mogla da se izjasni i navede svoje argumente, čime je neopravdano uskraćena za svoju procesnu mogućnost, ali i svoje važno pravo davanja odgovora, čime je narušena demokratska pravna procedura „da se čuje druga strana“.

Škulić navodi da je bila nepotrebna brzina donošenja utvrđujuće odluke, umesto pokretanja postupka – što podrazumeva i davanje prilike Vladi da svojim delovanjem izbegne formalno deklarisanje uredbe kao neustavne i nezakonite.

Dodaje da ne vidi nikakav razlog zašto nije otvoren postupak u kojem je Vlada mogla da povuče svoju uredbu , bez ulaženja u, kako navodi, sagu o neustavnosti i nezakonitosti, što je posebno važno i zbog mogućih budućih poteza kompanije Rio Sava, te strahuje da ovako odluku Ustavnog suda velika multinacionalna kompanija može da koristi u arbitražnom postupku.

 Škulić se slaže sa tim što sud nije razmatrao druge argumente, a posebno ne onaj da Ustav i zakoni garantuju prava investitora. 

„Uveren sam da u ovom slučaju postoje neka daleko važnija prava od tih interesa ulagača i njihove pravne sigurnosti“, dodaje on. 

Škulić na kraju zaključuje da Vlada Srbije ima pravo da donosi političke odluke o nekom projektu, odnosno da proceni njegovu ekonomonsku korist , ali uz obavezu da vodi računa o ekološkoj šteti i podseća, na kraju, da Ustav građanima garantuje zdravu životnu sredinu.

Sudija Korhec: Umesto “ne oživljava” celishodnije „da se ne vraća na pravnu snagu“ 

Sudija Tamaš Korhec, koji je izdvojio svoje mišeljenje, se na neki način ograđuje i kaže da nema suštinsku zamerku na odluku, te smatra da je, umesto reči „ne oživljava“ bilo celishodnije napisati „da se ne vraća na pravnu snagu“.

Iz ovog dela objašnjenja se može zaključiti da Prostorni plan posebne namene i dalje ne važi, iako je odlukom suda ukinuta Uredba Vlade kojom je poništena Uredba o njegovom donošenju. 

„Bez obzira na sve što sam prethodno napisao, u meni, nakon donošenja Odluke, postoji određena doza nezadovoljstvapre svega u pogledu postupanja suda i poštovanja procesnih prava i načela. Ovi nedostaci na kraju nisu bili presudni prilikom odlučivanja, ali nisu ni beznačajni“, navodi Korhec. 

Ovakav stav objašnjava time da nije bio usamljen u mišljenju da je bilo ispravnije i celishodnije sprovesti prethodni postupak i doneti rešenje o njegovom pokretanju, a ne preskočiti pripremnu fazu i neposredno doneti odluku o utvrđivanju neustavnosti i nezakonitosti osporene Uredbe.

Korhec navodi da bi to omugućilo temeljnije sagledavanje spornih pravnih pitanja, odnosno sudijama omogućilo više vremena a Vladi omogućilo da nađe adekvatnije pravno rešenje za sprovođenje odluke. 

„Ne vidim uverljive argumente za to da bi odlučivanje o ovom predmetu u dve faze, koji bi možda zahtevao koji mesec više do konačne odluke, dovelo do veće štete“, zaključuje Korhec. 

 Izvor: Insajder, Ustavni sud