Veliki deo komunalnog otpada kog je moguće reciklirati završi na deponijama (VIDEO)
Kad god sa ostatkom smeća iz domaćinstva bacimo predmete od plastike, metala, kartona, papira, drveta ili stakla u kontejnere i kante koji nemaju odeljke za separatni otpad, oni završavaju na deponijama. Ti nerazgradivi ili sporo razgradivi materijali ostaju u neposrednom okruženju i trajno nam zagađuju životnu sredinu. Isto se dešava sa ambalažom koju na taj način bacaju trgovinski lanci ili preduzeća. Rešenje je u odlaganju takvog otpada u reciklažne kante ili kontejnere, zvanični podaci pokazuju da se tek trećina tog otpada prerađuje u postrojenjima za reciklažu. Međutim, i te podatke treba uzeti sa rezervom.
Čak i onaj otpad koji bacimo u kantu za reciklažu, umesto da se preradi, završava na deponijama sa ostatkom smeća. Upravo to je pokazao mali eksperiment Udruženja "Klima 101".
"U prednovogodišnjem periodu sam baš u ovu malu reciklažnu kantu bacila plastičnu flašu opremljenu GPS 'trackerom', zato što smo u 'Klimi 101' primetili da su takve kante zapravo predmet sumnje među građanima jer su viđali komunalne radnike kako sav otpad mešaju i stavljaju u iste komunalne kante i kamione i onda smo želeli da utvrdimo gde taj otpad ide. Nama je 'Gradska čistoća' rekla da bi to trebalo da odlazi u sortirnicu u Višnjičkoj ulici, međutim GPS 'tracker' je signal izgubio na vinčanskoj deponiji, to znači da je u suštini tamo i završio. Ono što želim da naglasim da ne želimo da demotivišemo građane da i dalje razvrstavaju otpad", kaže za Insajder Jelena Kozbašić iz organizacije "Klima 101".
Umesto u postrojenjima za reciklažu, veliki deo otpada koji je moguće reciklirati završi upravo na deponijama. Razloga je više, od udaljenosti reciklažnih postrojenja i visoke cene transporta, preko nedostatka resursa koji su komunalnim preduzećima neophodni za taj proces, do nesavesnog odnosa građana, trgovinskih lanaca i preduzeća.
"Potrebna je brza promena i unapređenje sistema prikupljanja ambalažnog otpada jer za 13 godina od uvođenja ekoloških zakona jako malo je urađeno. U suštini, uvesti depozitni sistem za pet boce, limenke, tetrapak, dok bi se paralelno s tim brže unapredio sistem selekcije iz domaćinstava po principu dve kante - suva i mokra frakcija, ova mokra je uglavnom hrana. Depozitni sistem podrazumeva da potošači prilikom kupovine napitaka plaćaju kauciju koja je uključena u cenu, a ista im se vraća kad budu praznu ambalažu vratili u radnju. Uglavnom je praksa da se za vraćanje prazne ambalaže koriste automati, tj. reciklomati. Moguće je uz poltiičku volju vlasti i dogovor sa privredom da se ove godine donese Zakon o depozitu, a da isti profunkcionise za dve do tri godine", objašnjava Mihail Mateski, predsednik Skupštine asocijacije reciklera ambalažnog otpada.
Dodatni problem je to što nije moguće reciklirati sav ambalažni materijal. Primera radi, od 12 vrsta plastike u našoj "kanti za smeće" samo dve vrste je moguće reciklirati, pokazuje istraživanje "Green Loopa" koje je sprovedeno u pet lokalnih samouprava u zemlji. Plastika je nerazgradiva, zbog čega je najveća pretnja eko sistemu.
"Postoji sedam tipova plastike, od kojih pet može da se reciklira, ukoliko su te sakupljene količine dovoljne i da otpad nije previše kontaminiran, u Srbiji imamo značajne kapacitete za preradu četiri vrste plastike, to su pet boce, pakovanja od polietilena visoke gustine, niske gustine i propilen, a mogao bi i poliestilen, da ga ima u dovoljnim kioličinama. Postoji PVC koji je uglavnom izbačen iz upotrebe i druge vrste, mešane i kompozitne, ali i za njih ima rešenje. Zbog visoke kalorijske vrednosti, oni su odlično alternativno gorivo i to se već koristi u cementarama u Srbiji. Od ove godine imaćemo i energanu u Vinči koja će te mešane kompozitne frakcije koje su nepogodne za reciklažu koristiti jer su pogodne za dobijanje energije", kaže Mateski.
Prema poslednjem Izveštaju o ambalaži i ambalažnom otpadu Agencije za zaštitu životne sredine, 2021. godine je u Srbiji bilo 388,5 hiljada tona ambalažnog otpada. Od plastičnog otpada reciklirana je trećina, staklene ambalaže nešto manje od 50%, otpada od metala 73 procenta, a od papira i kartona čak 96%.
"Nemamo mi problem u Srbiji sa samom reciklažom i sa kapacitetima prerade, problem nam leži u samom sakupljanju. Ono što je (problem) i 13 godina od uvođenja seta ekoloških zakona, jako sporo rastemo, jako sporo. Imamo određenih pomaka, ali ovaj komunalni izvor i primarna selekcija iz domaćinstava je na jako niskim granama i zato je ono moje mišljenje koje sam dao ranije - moramo da napravimo revoluciju, nemamo vremena za evoluciju i da čekamo još 30 godina i da se zatrpamo u otpadu", kaže Mateski.
Prema poslednjem dostupnom Izveštaju o stanju životne sredine Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji se godišnje prikupi oko tri miliona tona otpada.
Na ukupno 11 sanitarnih deponija u zemlji odloži se oko 560 hiljada tona, odnosno nešto manje od petine. Ostatak završi na nesanitarnim ili opštinskim smetlištima, dok u nekim ruralnim delovima i nema organizovanog prikupljanja smeća. U tim sredinama smeće se odlaže na oko 3 500 divljih deponija. Na njih se ambalažni materijal baca zajedno sa ostatkom komunalnog otpada, koji zbog toga takođe nije moguće reciklirati, pa i jedan i drugi zagađuju životnu sredinu.
Izvor: Insajder