Više od 20 godina borbe za Paradu ponosa u Srbiji
Period od dve decenije, koliko je proteklo od održavanja prve Parade ponosa u Srbiji, nije bio dovoljan da održavanje ove manifestacije postane redovno i bez tenzija. Ipak, borba za prava LGBTIQA+ osoba, od prebijanja učesnika 2001, preko nekoliko godina pauze, stigla je do toga da Beograd bude prvi grad u ovom delu Evrope koji organizuje Evroprajd. Put je bio dug, a šetnja – uvek – neizvesna.
„Da bi ovo društvo postalo tolerantno prema različitostima, moraju se podneti žrtve. (…) Da li ćemo se boriti za to ili nećemo, to je pitanje hrabrosti i ljudskog dostojanstva. Moje lično mišljenje je da ako treba da žrtvujem strahu svoje ljudsko dostojanstvo i svoje pravo da budem ono što sam, radije ću da se ubijem nego što ću da živim i da se krijem”, bile su reči Igora Dobričića, čoveka čije je krvavo lice bilo i ostalo najupečatljivija slika prvog pokušaja organizovanja Parade ponosa 2001. godine.
Parada je održana pod sloganom „Ima mesta za sve”, ali je završena prebijanjem učesnika.
Na jednoj strani bili su učesnici parade, a na drugoj huligani i desničarske organizacije.
Te godine bilo je jasno da demokratske promene, koje su nastupile nakon 5. oktobra, slobodu nisu donele svima.
Decenija bez šetnji - iz bezbednosnih razloga
Policija nije uspela da zaštiti učesnike prve parade ponosa. Po svemu sudeći, bezbednost nije mogla da garantuje ni u godinama koje su usledile.
„Organizovanje ,Parade ponosa’ u ovom kontekstu bila bi samo usluga huliganima i još jedan događaj od koga bi oni mogli da naprave novi spektakl” – ovako su organizatori objasnili svoju odluku da novu šetnju, zakazanu za 17. jul 2004. godine, ipak otkažu.
Iz straha da policija neće moći da ih zaštiti od pripadnika desničarskih grupa, navijača i huligana, LGBTIQA+ organizacije nisu ni pokušavale da organizuju Paradu ponosa.
Nakon više od pet godina pauze, činilo se da će 2009. konačno šetati glavnim gradom Srbije u borbi za ravnopravnost.
Međutim, pred 20. septembar, kada je Parada ponosa trebalo da bude održana, u javnosti se tiho čula podrška manjeg broja javnih ličnosti, a mnogo glasnije pretnje nasiljem. Beograd je bio išaran grafitima koji su jasno slali poruku da će parada biti sprečena, pa i po cenu nasilja - „Beogradom krv će liti - gej parade neće biti”.
Državni zvaničnici, od tadašnjeg predsednika Borisa Tadića do ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, tvrdili su da će država sprečiti nasilje.
Samo dan pre održavanja, organizatori su odlučili da manifestaciju ipak otkažu. Razlog, kako su naveli, bio je taj što je MUP odlučio da skup iz centra grada premesti ispred Palate Srbije.
„Simbolika ove manifestacije svuda u svetu je da se simbolično prošeta centrom grada i pokaže da smo ravnopravni građani. Ne želimo da šetamo po nekoj livadi na Ušću, to ne bi bila Povorka ponosa”, izjavila je tada jedna od članica organizacionog odbora.
Pokušaj da šetnjom dođu do jednakosti i tolerancije još jednom je za LGBTIQA+ zajednicu bio neuspešan.
2010 – godina ponosa i nereda
Nakon deset godina od prvog pokušaja, Parada ponosa konačno je održana 10. oktobra 2010. godine kada se u parku Manjež pod sloganom „Možemo zajedno” okupilo oko 1.000 učesnika. Povorka, okružena policijom, mirno je prošetala od Manježa, preko Nemanjine, Kneza Miloša i Masarikove ulice, sve do SKC-a.
Tog dana, u znak protesta, šetali su i ekstremni desničari i huligani. Ali se ta šetnja nije završila mirno - napali su policiju, zapalili zgradu vladajuće Demokratske stranke, polomili izloge brojnih prodavnica i ukrali robu. Povređeno je 132 policajca i 25 građana, a uhapšeno 249 osoba.
Zbog nereda na beogradskim ulicama znak „stop” ponovo je stavljen na Paradu ponosa.
Podrška državnog vrha skupu iz 2010. godine pretvorila se u zabranu istog – tri godine zaredom – iz bezbednosnih razloga.
Zbog odluke o još jednom otkazivanju Parade ponosa 2013. godine u ponoć je, u znak protesta, na ulicu izašlo oko 200 ljudi koji su nosili zastave duginih boja i transparente sa porukom „Ovo je Prajdˮ. Niko od okupljenih nije bio napadnut.
„Nijedna zabrana nas ne može sprečiti da budemo to što jesmo. Tu smo svaki dan u godini i pokazaćemo da ne mogu da nas uništeˮ, poručio je tada jedan od organizatora.
Nakon godina pretnji i zabrana – aktivisti su, barem kada je reč o redovnom održavanju parade, odneli pobedu 2014. godine. Od tada do danas parada je izostala samo jednom, i to 2020. godine zbog epidemije korona virusa.
Međutim, redovno održavanje ove manifestacije nije istovremeno značilo i prihvatanje i bolji položaj LGBTIQA+ zajednice u društvu.
Mirne šetnje i prividne pobede
Od 2014. godine država je uspela da obezbedi sigurnost učesnika Parade ponosa, ali je njihova borba, ipak, do danas ostala neosvojena.
Usvajanje Zakona o istopolnim zajednicma i Zakona o rodnom identitetu, poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe, edukacija mladih o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu – to su samo neki od zahteva koje LGBTIQA+ aktivisti već godinama upućuju, ali ih vlast ne usvaja.
Da će se to promeniti, ponadali su se 2017. godine kada na čelo Vlade Srbije dolazi prva LGBT premijerka na ovim prostorima. Te godine, svojim prisustvom na Paradi, Ana Brnabić im je pružila podršku.
„Moja poruka danas je da je Vlada Republike Srbije tu za sve građane i da će obezbediti poštovanje prava svim građanima, kako većine, tako i manjineˮ, bila je njena poruka.
Međutim, položaj i status manjine, odnosno LGBTIQA+ zajednice ostao je nepromenjen.
Deo ove zajednice smatrao je da je prisustvo premijerke na Paradi nepoželjno, a prošle godine ono je i izostalo – obaveze su je sprečile da dođe, glasilo je objašnjenje upućeno organizatorima iz premijerkinog kabineta.
I premda za vreme njenog mandata nije bilo pomaka u borbi za ravnopravnost, šetnje su iz godine u godinu održavane bez većih incidenata, a smanjivao se i broj policajaca koji su ih čuvali.
Zbog toga su se organizatori Beograd Prajda 2019. odlučili na veći korak – kandidaturu za Evroprajd.
Evroprajd u Beogradu - od kandidature do neizvesnosti
Podršku organizatorima prilikom konkurisanja za domaćinstvo Evroprajda dala je i premijerka Ana Brnabić.
„Vlada koju predvodim zalaže se da obezbedi potpuno poštovanje ljudskih prava za sve građane i ovim putem obećavamo da ćemo pomoći organizacionom timu Beogradskog prajda da obezbedi sigurnu i uspešnu organizaciju Evroprajda u Beogradu 2022. godineˮ, pisalo je u pismu upućenom Evropskoj Prajd organizaciji koja odlučuje da između Beograda, Barselone, Lisabona i Dablina, odabere glavni grad Srbije kao domaćina Evroprajda.
Sigurna i uspešna organizacija, koju je premijerka garantovala pre tri godine, dovedena je u pitanje nekoliko dana pre 17. septembra za kada je događaj zakazan.
Protivnici Parade ponosa, predvođeni desničarima i vernicima, svoj stav da Evroprajd u Beogradu nije poželjan iskazali su organizovanjem litija i porodične šetnje, kao i potpisivanjem peticija za njegovu zabranu.
Mogućnost zabrane prvi je saopštio predsednik države Aleksandar Vučić.
„Biće odložena ili otkazana, kako hoćete, Parada ponosa koja je bila zakazana za septembar mesec. Ili kako god da se to čudo zove, nije ni važno. To ne govorim zato što sam mnogo srećan, već ne možemo u ovom trenutku, kada imamo i Otvoreni Balkan i krizu na Kosovu, nemamo nikakav pomak, pravo da vam kažem, nemamo kud da se pomerimoˮ, izjavio je Vučić.
Danima su trajali neizvesnost i nagađanja da li će i zvanično biti doneta odluka o zabrani, da bi na kraju pitanje bezbednosti država ponovo uzela kao opravdanje za otkazivanje šetnje.
Doneta je odluka da nije u mogućnosti da garantuje bezbednost – MUP je zabranio i Evroprajd i porodičnu šetnju.
Uprkos tome - da će šetati, najavili su i jedni i drugi.
Od pokušaja Parade ponosa 2001. sve do pokušaja ove 2022. godine, uprkos javno deklarisanoj LGBTIQA+ premijerki, ovu proslavu i dalje je nemoguće održati bez brojnog prisustva policije, a zbog pretnji ekstremnih desničara i huligana.
Isto tako, na zahteve aktivista za jednak tretman i usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama i Zakona o rodnom identitetu, vlast se i dalje oglušuje.
Izvor: Insajder