Voda za piće u Srbiji – tokom leta mnogima nedostupna, a u ostatku godine i nekvalitetna

Desetine lokalnih samouprava u Srbiji se tokom leta u dužem ili kraćem period suočila restrikcijama pijaće vode na određeno vreme, nametnutih zbog straha od nestašice. Ugrožena su bila sela i varošice, ali i regionalni centri poput Zrenjanina, Valjeva i Niša. Zato je i niški vodovod morao da apeluje na građane da štede vodu, posebno između 18 časova i 22 časa – u suprotnom su pretile restrikcije. To što građani nemaju vode tokom najvećih vrućina, kaže za Insajder Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije, posledica je višedecenijskog zapostavljanja vodovodne infrastrukture.

„Kod nas se pijaća voda koristi za sve moguće namene, od pića preko higijene do zalivanja sadnica i pranja ulica... Mi znamo istovremeno da se infrastruktura za obezbeđenje pijaće vode nije mnogo promenila u poslednjih tridesetak godina, praktično nije promenjena uopšte“, kazao je Lekić.

Zato, rekao je Lekić, dolazi do toga da 50 odsto količine vode koja krene iz fabrike vode nikada ne stigne do slavina građana koji je plaćaju. To je, dodaje, jedan od razloga zbog čega nema dovoljno vode tokom leta.

"Razlika između onoga što proizvede fabrika vode ili postrojenje za tu namenu i onoga što se potroši je 50 odsto. To su gubici zbog oštećenja cevi, ali i zbog nelegalnog priključivanja. Jednostavno postoji disbalans između onoga što se proizvode i naplati, odnosno legalno potroši za neku namenu. To su ogromne razmere. Postoji dugi period bez ulaganja, povećanje temperature, a samim tim i povećanje potražnje za vodom a onda i ovoliki gubici vode... Suočavamo se s tim da su negativni svi uglovi iz kojih možemo da posmatramo ovaj problem", naglasio je Lekić.

Na pitanje šta bi država trebalo da preduzme kako bi problem sa snabdevanjem vode bio rešen, Lekić je odgovorio da, za početak, mora sistemski da pristupi problemu i uloži u infrastrukturu.

Država “čeka da pukne poluosovina”

„Država umesto da reaguje sistemski, ona reaguje ad hok. To vidimo, recimo, kod slučaja u Aleksincu kada je pukao magistralni cevovod pre nekoliko dana pa građani danima nisu ima vode. Na kraju su popravili cev, slikali se s njom i rekli: 'Rešili smo problem'. Nije u tome stvar, upravljanje sistemom nije rešavanje ad hok problema. To vam je kao kod automobila – neki ljudi svake godine voze auto na servis, a drugi čekaju da im pukne poluosovina, pa onda zovu majstora. Država ne može da se ponaša kao ljudi koji čekaju da im pukne poluosovina“, istakao je on.

Na pitanje šta se može očekivati u budućnosti ako ovi problemi ne budu otklonjeni, Lekić kaže - ništa dobro. Usled klimatskih promena u Srbiji je zabeleženo 12 najtoplijih meseci, a samim tim i velika potrošnja vode.

„Ako ne činite ništa da se pripremite i prilagodite nečemu što je potpuno jasno da će se desiti i dolazi svuda, a imate procene da je teritorija Balkan jedan od delova sveta u kojem će prilično loše odraziti klimatske promene - od povećanje temperatura do promene intenziteta padavina - ako se na to ne pripremimo, imaćemo još ozbiljnije probleme“, ocenio je Lekić.

Polovina Srbije pije zdravstveno nebezbednu vodu

Iako je problem dostupnosti vode za piće najvidljiviji tokom velikih vrućina, drugi - problem kvalitet pijaće vode je tu tokom cele godine.

„Voda koju pijemo se razlikuje po kvalitetu u odnosu na to gde se pije. Postoje velike razlike u Srbiji između seoskih i gradskih područja. Situacija je mnogo gora u seoskim područjima, što prepoznaju i zvanični državni dokumenti. Ako izvučemo neki prosek, oko 50 odsto vode za piće u Srbiji je dobrog kvaliteta, a druga polovina pije nebezbednu vodu“, izjavila je za Insajder dr Elizabet Paunović, penzionisana direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije.

Na postizanje zadovoljavajućeg kvaliteta vode za piće umnogome utiče i to što se u Srbiji gotovo i ne prerađuju otpadne vode, kako kanalizacione tako i industrijske.

"Procena je da se manje od 10 odsto otpadnih voda u našoj zemlji prerađuje, a samo 47 jedinica lokalnih samouprava ima postrojenja za preradu kanalizacionih voda, a tog broja radi samo njih 26 - i to je veliki problem. Pored industrijskog zagađenja i same dostupnosti vode za piće, moramo da budemo svesni i ovog velikog problema koji nosi velike zdravstvene rizike. Voda kruži u prirodi i onda tako neprečišćena se vraća u vodotoke. Kada je reč o velikim rekama poput Dunava, to i nije problem, ali kada su manje reke poput Borske reke i Velikog bačkog kanala, to je onda stravično zagađenje. Recimo, imate i to da je Beograd je jedina prestonica Evrope koji nema izgrađeno postrojenje za preradu komunalnih voda“, rekla je Paunović.

Izostaju informacije o riziku po zdravlje

O kvalitetu vode staraju se republički i lokalni instituti za javno zdravlje. Tako je, na primer, treća uzastopna analiza vode na javnim česmama sa izvorskom vodom u Kragujevcu pokazala je da od devet uzoraka niti jedan nije ispravan za piće. Međutim, kako javlja Agencija Beta, nadležne institucije i stručnjaci u tom gradu ne saopštavaju koji su uzroci zagađenja. S druge strane, javnost je prošlog meseca saznala da su stanovnici beogradskog naselja Padinska skela tri nedelje pili vodu zagađenu arsenom, a građani Železnika vodu zagađenu fekalijama.

Na pitanje da li je kvalitetna metodologija kontrole vode u Srbiji i da li se dobro sprovodi, Paunović je odgovorila da je kontrola dobra, ali da suština monitoringa kvaliteta ne treba da bude da samo saopšti procenat uzoraka koji je zagađen, već i koliki je to rizik po zdravlje i kako taj rizik smanjiti.

„Pitanje je da li je dovoljno za preduzimanje mera da znamo da je jedan institut uzeo 2.500 uzoraka i da o tih 2.500 uzoraka njih 30 odsto nije zadovoljilo kriterijume ili bi trebalo da znamo koliki je to rizik po zdravlje, gde se tačno nalazi taj rizik po zdravlje i šta bi tačno trebalo uraditi da se rizik smanji. Sama merenja su u redu, ali kako mi ta merenja koristimo, šta sa njima radimo, da li se radi procena rizik i koje su mere, to ne znamo“, navela je Paunović.

Tokom godina, Srbija je potpisala niz međunarodnih dokumenata koja se odnose na dostupnost i kvalitet vode za piće. Srbija je 2012. pristupila Protokolu o vodi i zdravlju, a u sklopu Poglavlja 27 u procesu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji obavezala se da se usaglasi sa standardima evropske Direktive o kvalitetu vode za piće. Međutim, sudeći prema izveštajima poslatim iz Beograda u Brisel – nije puno urađeno na tome.

„Čak i zemlje koje nemaju ambiciju pristupanja Evropskoj uniji bi trebalo da se usaglase sa dokumentom koji je u suštini i dokument Svetske zdravstvene organizacije. Ti normativi su zasnovani na ispitivanju ogromnog broj podataka o tome šta je bezbedno, a šta nije. Nemamo šta da raspravljamo, već treba to da primenimo. Makar nikad i ne ušli u Evropsku uniju, cilj je da se zaštiti zdravlje naših stanovnika. To je suština“, zaključila je Paunović.

Izvor: Insajder