Život u ringu - Između Istoka i Zapada

Ovaj rat je produbio i izbacio na površinu razne podele u društvu pa i onu ko nam je bliži, Rusi ili Ukrajinci. Gosti u studiju, istoričar Vladimir Petrović i novinar Andrej Ivanji govorili su o tome kako biramo strane i u ovom sukobu, gde pripadamo geografski, gde mentalno ili emotivno, i kako se u svemu tome snalazimo.Na pitanje na osnovu čega se opredeljujemo Petrović odgovara da je njegov utisak da izbor vršimo na osnovu odsustva informacija, odnosno “dosta haotično”, kako je rekao. „Mi mnogo manje znamo i o Rusiji i o Ukrajini, o ukrajinskom sukobu nego što mislimo da znamo. 

To nije situacija od juče, ali mi smo danas u mogućnosti da se informišemo i ne mogu da se načudim kako mi propuštamo mogućnosti da makar i elementarne informacije o tom sukobu usvojimo pa da na osnovu njih donosimo neke odluke". Iz toga istoričar zaključuje da nam je bitnije da izrazimo svoj stav nego da zaključimo šta se ustvari dešava, te da je to veliki propust.  

A svoje viđenje dešavanja, ekskluzivno za Život u ringu podelili su Ukrajinka Karina i Rus Aleksej, koji trenutno žive u Zemunu.

Koliko smo zapravo upoznati sa realnom situacijom na ukrajinskom tlu? 

Nakon što je 18. dana rata pvo srušio raketu blizinu njene kuće, dvadesetpetogodišnja Ukrajinka, Hmeljnickaja Karina Eduardonova, vozom je došla u Srbiju u izuzetno teškim okolnostima. Kaže da u Beogradu njeni roditelji žvie već 10 godina. Međutim, zbog podela u društvu, više se ni ovde ne oseća sigurno: „Razlog zašto bih odavde otišla je taj što se ne osećam ovde bezbedno. 

Ovde veći deo stanovništva podržava ruski svet, rusku propagandu, teško mi je sa tim da se pomirim”, iskreno je ispričala za Život u ringu. „Jako sam zahvalna lokalnim aktivistima, Srbima, Rusima koji žive ovde, koji se ne plaše da pokažu svoju građansku poziciju, alli volela bih da ih ima više.  Ne osećam se ovde mirno. Videla sam na mitingu da su dolazili agresivno raspoloženi ljudi. Vikali su nam da smo fašisti. To jest, i mene smatraju fašistom. 

Po mišljenju ruske propagande, ispada da su u Ukrajini svi nacisti”, ispričala je Karina. Da se Rusi u Srbiji osećaju bezbednije, potvrdio je i ruski državaljanin, Aleksej Novikov, četrdesetjednogodišnji preduzetnik iz Sankt Petersburga.  „U principu ovde je mirno. Dobra je hrana, divni su ljudi, odlično je vreme.Podršku Rusiji ovde vidim kao nerazumevanje procesa koji se dešavaju u Rusiji. Ako bi Srbi bili upoznati sa realnošću koja se dešava u Rusiji, mislim da ne bi bilo takve podrške koja postoji sada. 

Zato mi se čini da ta podrška postoji zbog neznanja i nerazumevanja”, istakao je ruski državljanin. Aleksej je inače oficir koji nije želeo da bude deo ratnih akcija, i zato je rešio da ode, a ovde planira i da ostane: „ Istorija pokazuje da posle totalitarnih režima se javljaju vojne hunte, i kao pravilo posle totalitarnih režima nema nikakve stabilnosti narednih 5-10 godina. Moje vreme je takođe ograničeno zato uloživši 40 godina svog života u Rusiju i ne dobivši od nje ništa, voleo bih da neki deo vremena živim za sebe”. 

Na pitanje šta da radimo da  smanjimo štetu, i da li uopšte možemo da se sačuvamo od dodatnih mentalnih posledica zbog još jedne krize koja se samo naslonila na sve predhodne, psihijatar, doktor Vojin Kuzmanović ukazuje da odgovor leži u svakom pojedincu: „ Posle kovid krize, gde si životno ugrožen, gde se osećaš bespomoćno jer ne možeš ništa da uradiš, vreba te sa svakog ćoška, dolaziš sad u jednu drugu varijantu gde počinješ da asociraš na ono vreme kad nisi imao ništa, kada te je iz jednog normalnog života preseklo sve i ostao si bez ičega. I sad  zavisi od kapaciteta ličnosti kako može da obradi te frustracije”, i predložio da se defrustracija može učiniti pomeranjem sopstvene pažnje na nešto što čoveka čini sigurnim, kao što su porodica, prijatelji i komunikacija sa njima.