Zločin u Sjeverinu, 32 godine kasnije: Nema pravde ni za žrtve, ni za njihove porodice

Zločin se dogodio 22. oktobra 1992. godine. Meštani Sjeverina krenuli su poslom u Priboj, išli su autobusom koji je saobraćao na redovnoj liniji između mesta Rudo (BiH) i Priboja (Srbija)… U mestu Mioče (BiH), pripadnici jedinice "Osvetnici” kojom je komandovao Milan Lukić, a koja je delovala u okviru Vojske Republike Srpske, zaustavili su autobus, legitimisali sve putnike i potom izveli 16 stanovnika Sjeverina. Vojnim kamionom su ih odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih brutalno pretukli i potom ubili.

Živote su tada izgubili: Alija Mandal, Derviš Softić, Esad Džihić, Hajrudin Sajtarević, Idriz Gibović, Medo Hodžić, Medredin Hodžić, Mehmed Šebo, Mevlida Koldžić, Mithad Softić, Mujo Alihodžić, Mustafa Bajramović, Ramahudin Ćatović, Ramiz Begović, Sead Pecikoza, Zafer Hadžić, dok je veče ranije ispred porodične kuće otet Sabahudin Ćatović.

Tragovi rata postoje i danas

Omer Hodžić je tog dana izgubio oca. Danas kaže da mu je dovoljno da prođe tim delom gde se dogodila otmica i da se priseti tog događaja, jer još nisu sanirani svi tragovi rata na teritoriji Sjeverina kod Priboja.

"Meni je stradao otac, i to na moj deseti rođendan. Bio je četvrtak, dobro se sećam, došao sam iz škole iz prve smene, oko 13 časova sam dobio informaciju… Bio sam jedini Bošnjak u toj školi. Svih ovih godina traje naša borba, to je Sizifov posao, jer zločin postoji, žrtve postoje, zločinci su identifikovani, jedino pravde nema. Moj otac je krenuo na posao, svi su imali sa sobom propusnice koje su im garantovale bezbedan prolazak do radnih mesta. Oni koji su izdali te propusnice bili su odgovorni za njihove živote", ispričao je Hodžić u emisiji "Priča o priči" na Insajder televiziji.

Za zločin u Sjeverinu Okružni sud u Beogradu je 2005. godine osudio komandanta jedinice "Osvetnici" Milana Lukića i pripadnike te jedinice Olivera Krsmanovića i Dragutina Dragićevića na po 20 godina zatvora, a Đorđa Ševića na 15 godina zatvora.

Porodice ubijenih su, kako bi ostvarile pravo na reparacije, podnele tužbu protiv Republike Srbije zbog nesprečavanja zločina i obaveze da zaštiti građane pograničnog područja u vreme oružanog sukoba u susednoj BiH. Suđenje je trajalo šest godina i njihova tužba je na kraju odbijena, uz obrazloženje da ne postoji veza države Srbije i počinjenog zločina.

 "Država uradila sve da ne uradi ništa"

Advokat Mihailo Pavlović, koji je u ime Fonda za humanitarno pravo (FHP) bio uključen u sudski proces, ocenjuje da je država Srbija "uradila sve da ne uradi ništa", a da je razloga za to više: možda zato što država ne želi na bilo koji način da prizna svoju odgovornost ili ne želi da isplaćuje naknade porodicama žrtava.

"S jedne strane smo dobili krivičnu presudu pred sudom u Srbiji - Milan Lukić i još trojica okrivljenih su osuđeni. Lukić je u Estoniji na odsluženju doživotne kazne, na koju je osuđen u Haškom tribunalu. S druge strane, pravo na naknadu štete u parnici niko od porodica žrtava nije uspeo da ostvari, kao ni pravo statusa civilne žrtve rata. Postupak za naknadu štete je okončan i pred Evropskim sudom za ljudska prava (uz obrazloženje da se zločin dogodio pre nego što je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, prim.nov), a u Srbiji su odbijeni u celini za ostvarenje tog prava. Razlog odbijanja je bio jednostavan: nije postojala uzročno - posledična veza između organa države i ubistva svih tih ljudi", naveo je Pavlović.

Međutim, kako je objasnio, u haškim presudama se može naći veza između Republike Srbije i Vojske Republike Srpske, čak su pojedini pripadnici "Osvetnika" bili članovi Višegradske brigade, što pokazuje da su bili u vezi sa Vojskom RS, ali se, kako kaže, Srpska posmatra kao nezavisno pitanje.

"Imamo situaciju da su žrtve državljani Republike Srbije, da su godinama prevoženi autobusom koji je naš, imamo apsolutnu neodgovornost Republike Srbije, uz obrazloženje da se zločin dogodio na teritoriji druge države i da Srbija ne može biti odgovorna za tako nešto", dodao je advokat.

Kako kaže, da se želelo - to je moglo da se reši vrlo lako i vrlo brzo.

Ko je nalogodavac?

I Omer Hodžić smatra da je to "pravno bio najjednostavniji zločin koji se mogao rešiti za nekoliko sati" samo da je postojala volja. Ističe da postoje materijalni dokazi, fotografije, izjave svedoka… Takođe, navodi i stvari koje povezuju državu Srbiju sa tim zločinom.

"Milan Lukić je imao državljanstvo Republike Srbije, sa adresom u Obrenovcu. Šta ćemo s tim? Mislite da je on bio dovoljno pametan da osmisli sve ove zločine koji su se desili? On jeste bio realizator, ali se postavlja pitanje ko je bio nalogodavac. Pitanje je i gde su nađeni autentični snimci žrtava i otmičara. Ja imam podatak da su pronađeni u sefu ubijenog policijskog generala Buhe, ovde u Beogradu. Odakle ti snimci u Beogradu?", pita Hodžić.

Prema njegovim rečima to je, pre svega, pitanje pravičnosti i pravde.

"A pod dva, žrtve do dana današnjeg nisu našle svoj smiraj, ne postoji njihov mezar ili grob, gde mogu porodice otići da se pomole za njihovu dušu. Nađeni su posmrtni ostaci samo jedne osobe, prilikom površinskog isušivanja jezera Perućac", naveo je Hodžić.

Podseća da se sama egzekucija desila u motelu "Vilina vlas" u Višegradu, a da su tela kasnije odvezena na obalu Drine, ističući da se zna i tačna lokacija odakle su s obale bačena u reku.

Sprečeno pretraživanje jezera

Dževad Koldžić, čija je majka tog dana bila jedina žena bošnjačke nacionalnosti u autobusu, kaže da je bilo indicija da je nađeno još nekoliko kostiju žrtava u Perućcu, ali je dalji nastavak pretrage bio sprečen.

"Ljudima koji su radili na tim poslovima nije bilo zaprećeno, nego su preko njihovih glava išli rafali dok su tražili. To je bilo 2010, 2011. godine", naveo je Koldžić na Insajder televiziji.

Kaže da je izgubio veru u državu. Jer, prethodnih godina su se menjale vlasti, ali se nijedna nije suočila s tim pitanjem, pa tako porodice žrtava ne uspevaju da ostvare svoja prava.

"Smatraju da smo mi građani drugog reda. A da sam se osećao kao građanin drugog reda i da nisam verovao – sad više ne verujem – u ovu državu, ne bih 1999. godine za vreme bombardovanja otišao u vojsku, kada je pola mojih vršnjaka otišlo diljem Evrope kako bi poboljšali svoj život. Ja sam ostao da vidim šta će ova naša država da učini povodom zločina koji se dogodio", rekao je Koldžić.

Omer Hodžić je otkrio da je njegov brat u vreme zločina bio u službi države.

"U to vreme je moj brat Mehudin bio na odsluženju vojnog roka, bio je čovek koji je branio državu u čije ime se dogodio ovaj zločin. Neke porodice su nakon zločina otišle iz Sjeverina, moja je ostala i dan danas smo tu, nismo mrdali svih ovih godina", naveo je Hodžić.

Nevidljivi za zvaničnike

Da su žrtve iz Sjeverina nevidljive i u zvaničnim komemorativnim praksama na republičkom nivou u Srbiji, više puta su ukazivali i iz Fonda za humanitarno pravo (FHP).

"O njihovom stradanju se može čuti gotovo isključivo u okviru lokalne zajednice i na godišnjim komemorativnim okupljanjima u Sjeverinu. Izgradnja spomen -obeležja posvećenog žrtvama, na privatnom posedu porodice ubijenog Ramiza Begovića, danas predstavlja redak primer zvanične podrške očuvanju društvenog sećanja na ove ubijene građane Srbije", naveli su iz FHP-a u jednom od saopštenja.

Izvor: Insajder