Zoran Milačić: Najosnovnije što deci u domskoj zaštiti nedostaje - komunikacija sa dragom, odraslom osobom (VIDEO)

"Mi smo ustanova koja je prepoznatljiva po tome da su decembar i januar mesec vrlo frekventni i da jako puno ljudi dolazi sa dobrom voljom, da pomognu populaciji koju mi zbrinjavamo. Ovo je nešto što je intenzivni period godine, a voleli bismo da smo češće posećivani. Ja moram da kažem da ima deo kompanija koji su sa nama i tokom cele godine, ali broj onih koji se uglavnom pojavljuju u ovako velikim brojevima, jeste uglavnom za praznike," kaže Zoran Milačić.

Koliko su praznici osetljivi deo godine, za taj najosetljiviji deo naše populacije?

"Kad govorimo o populaciji dece bez roditeljskog staranja, samim tim što su intenzivnije posete, oni vraćaju njihova sećanja na život u porodici i to je nešto što mi hendlujemo kroz ceo proces i obrazovanja i vaspitanja. Pokušavamo da oni to lakše savladaju i da bolje funkcionišu i nekako uspevamo u tome. Deca, naročito mlađeg uzrasta, vrlo vole posete, događaje koje se tiču bilo kakvog vida slavlja. Svaki njihov rođendan pojedinačno napominjemo i da su im dragi gosti njihovi vršnjaci i rodbina koja želi i komunicira s njima. Tu na neki način pokušavamo da ih pripremimo za ono što se dešava u porodici kako bi se jednog dana vratili u biološku porodicu." 

Potresno je koliko svakom od njih zapravo nedostaje ljubav i koliko traže ljubav...

"Nešto što je najosnovnije i što deci u domskoj zaštiti nedostaje, to je ta neka komunikacija sa dragom, odraslom osobom. Tu ne računamo zaposlene koji pružaju neku vrstu podrške, njima je sasvim jasno kakva je to podrška. A ljudi koji na bilo koji način žele da podele emocije sa njima su izuzetno dobrodošli i oni se tome raduju. Mi smo kuća koja je prepoznatljiva po prisustvu volontera. Svi volonteri koji će neko duže vreme provesti kod nas moraju da prođu tu obuku kako bi razumeli šta su to deca bez roditeljskog staranja, kakve su njihove potrebe i na koji način treba komunicirati s njima. Deca su uvek spremna da pređu neku granicu i to je nešto što je očekivano i u dečijoj prirodi, a mi moramo da znamo kako da reagujemo."

Kako individualno možemo da pružimo podršku, da li postoji nešto što možemo da uradimo kao društvo kako bismo pružili neku dugoročnu podršku deci? 

"Najbolji način jeste podržavanje određenih programa koje mi realizujemo i koje pokušavamo da pilotiramo kroz plasiranje novih usluga. Populacija dece se menja, njihove potrebe se menjaju kao i u prirodnoj porodici. U skladu s tim pokušavamo da napravimo određene projektne aktivnosti koje će podržati te nove potrebe. Za to treba i dobra volja kompletnog društva i prepoznavanje tih potreba kako bi kasnije takva vrsta načina ušla u redovan sistem rada i jednostavno odgovorila tim potrebama koje su nove. Predlog za dobre kompanije da učestvuju u realizaciji nekog projektnog ciklusa šestomesečnog vođenja, gde bismo pilotirali neku uslugu koju mi smatramo da je adekvatna. Povremeno nam se dešava da se određene kompanije upravo pridružuju, učestvuju u takvim programima. To je jedna dodatna motivacija da kompanija jeste društveno korisna i podržava nešto što je dugoročnije. A što se tiče pojedinaca, uvek postoji ta mogućnost biti volonter. Broj zaposlenih uvek varira i jednostavno koliko god da jeste veliki nije dovoljan za potrebe koje deca imaju i za stalni kontinuitet kretanja koje oni ispoljavaju." 

Šta je sa strategijama? Meni se čini pre desetak i više godina da je bilo reči o tome da je cilj da dece nema u domovima za nezbrinutu decu, već da budu smeštena u hraniteljske porodice ili da budu data na usvajanje. 

"2000-ih godina mi smo imali na nivou celog sistema u dečijoj zaštiti, odnosno u domovima za decu bez roditeljskog staranja, negde oko 2000 dece. U hraniteljstvu smo imali sličan broj, oko 2100. U ovom trenutku, s obzirom da smo ušli u proces deinstitucionalizacije, to bi trebalo da znači smanjenje kapaciteta domova i manji broj dece u domovima. U ovom trenutku, na nivou Srbije, u svim domovima imate negde oko 700 dece, a u hraniteljstvu negde oko 6.000, što znači da je značajno smanjeno prisustvo dece u domovima. Trenutno situacija jeste takva, da su u domskoj zaštiti, uglavnom deca koja imaju određenih razvojnih problema. Od dela ometenosti u razvoju do dela poremećenog ponašanja, psihotičnih smetnji, gde je stručna pomoć izuzetno značajna, upravo iz tih razloga jeste sa našim zaposlenima koji mogu da im zadovolje sve te potrebe. Ova ostala deca koja imaju manje tih problema, svi imaju problema, samim tim ako su bez roditeljskog staranja, ako žive van porodice, ako ništa drugo imaju u emotivnom delu. Mi se nadamo da ćemo doći do trenutka da deca mogu koristiti te naše usluge samo na dnevnom nivou, a da mogu da se vraćaju u porodicu, to bi bilo sjajno. Nažalost, imamo i roditelje koji su iz opravdanih razloga trenutno van funkcije, a vrlo često i iz neopravdanih razloga."

Socijalizacija koja jeste najvažnija, ne samo za decu iz centara, za sve nas je. Koliko je to moguće uspostaviti? 

"Prvo, mi štitimo decu od rođenja do mladih osoba do 26. godine. Znači, imamo i mlade koji studiraju, kod nas. Svi oni idu u redovne škole u gradu, tako da oni vrlo kontaktiraju sa svojim vršnjacima, svoje rođendane proslavljaju tako što vršnjaci dođu kod njih u škole, dolaze u našu ustanovu i dragi su nam gosti, tako da te kontakte svakako imamo i imamo često i dobar broj škola je vrlo zainteresovan što zbog želje vršnjaka koji pohađaju upravo škole gde i oni pohađaju, da posete ustanovu i da vide gde njihovi drugari žive, u kakvom okruženju. Čak imamo i dočeke i proslave Nove godine, gde se napravi jedna lepa žurka koja je vrlo interesantna za sve one koji budu prisutni tu."

Kakve želje imaju deca? Šta oni pišu Deda mrazu? Da li se razlikuje to od bilo kog drugog deteta?  

"Pa, evo reći vam vrlo interesantnu stvar. Ima par kompanija koje izlaze u susret godinama unazad tako što zadovoljavaju svaku individualnu želju svakog našeg korisnika. Tako da oni jednostavno plasiraju te želje i to su želje koje su slične željama njihovih vršnjaka, mobilni telefon, marke nekih patika, trenerke, igračaka, šta god, ne razlikuju se od svojih vršnjaka. A u principu, ono što je moja želja da vam kažem, jer me to ne pitate, to je da nekako Zvečansku prepoznaju po domskoj zaštiti, odnosno uslugama koje pružamo, a tiču se smeštaja. Možda se toliko dovoljno ne zna, na nivou Zvečanske funkcionišu tri SOS telefona. Jedan je namenjen deci i u opštoj populaciji, ne deci u domovima, drugi je namenjen ženama sa iskustvom nasilja i treći je roditeljski telefon. Ako vam kažem da smo, recimo, u vreme ovih nemilih i strašnijih događaja u u školi i Ribnikar, taj roditeljski telefon imao je veliku ulogu zato što na njemu rade profesionalci koji su psihoterapeuti različitih pravaca i dali su podršku roditeljima na najrazličitija pitanja na sve one strahove koje su imale zbog primećivanja da se nešto dešava sa njihovom decom, a nije im jasno šta je u stvari i kako da se postave. Tako da, to jeste neka vrsta preventivne aktivnosti, kako dete ne bi ušlo u problem, kako cela porodica ne bi ušla u problem i kako u nekim slučajevima možda zbog tog problema ne bi došlo do izdvajanja deteta iz porodice. Još niz drugih programa radimo upravo na tu temu. Pokušavamo da smanjimo taj broj koji ulazi u našu ustanovu i druge ustanove u Srbiji i to je u stvari taj proces smanjivanja broja dece u ustanovama." - rekao je direktor Centra za zaštitu dece i omladine “Zvečanska” Zoran Milačić, u emisiji 3D na Insajder televiziji.

Izvor: Insajder