"Zveckanje" nuklearnim oružjem: Kolika je opasnost od sukoba koji bi zauvek promenio svet?
Avgust 1945. godine bio je istorijski trenutak za celu planetu – prvi put u istoriji ratovanja upotrebljena je atomska bomba. Razorila je japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, život je izgubilo četvrt miliona ljudi, posle čega je Japan kapitulirao i okončan je Drugi svetski rat.
Godine 2024. u duboko podeljenom svetu se sve češće govori o pretnji od upotrebe nuklearnog oružja, koja je ozbiljnija nego ikada.
Devet zemalja poseduje nuklearno naoružanje: SAD, Velika Britanija, Rusija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja.
Nuklearne sile dele oko 13.000 nuklearnih bojevih glava, ali je odnos snaga neuravnotežen. Prema procenama Saveza američkih naučnika, Rusija ima 5.977 bojevih glava i Amerika 5.428, a ostale zemlje znatno manje, ispod 350.
Bezbedniji smo nego osamdesetih, ali...
Naučni novinar Slobodan Bubnjević kaže da opasnost postoji sve dok je na svetu makar jedna nuklearna bojeva glava, ali ističe i da je planeta danas bezbednija nego pre četrdesetak godina. Smatra i da, kad je reč o nuklearnom oružju, ne treba širiti strah i paniku.
„Svet je u bezbednijem položaju u odnosu na sredinu osamdesetih godina kada smo imali oko 60.000 nuklearnih bojevih glava. Čitav niz sporazuma – neki su više zaslužniji, neki manje – doveo je do smanjenja tih arsenala na nivo koji danas imamo. To ne znači da možemo da kažemo – ’uopšte nas to ne interesuje, možemo mirno da spavamo, to ne postoji...’ To i te kako postoji, dok postoji jedna nuklearna bojeva naprava možda će pasti baš na vaš grad, to je tehnička mogućnost. Dok postoji jedna nuklearna bomba, ona može biti detonirana“, kazao je Bubnjević u emisiji „Priča o priči“ na Insajder televiziji.
Marina Kostić Šulejić iz Centra za neproliferaciju, kontrolu naoružanja i razoružanje kaže da treba biti uplašen, jer je reč o oružju za masovno uništenje.
„To je poslednje oružje za masovno uništenje koje nije globalno zabranjeno i koje još nije potpuno izbačeno iz upotrebe. Imamo konvencije koje zabranjuju biološko oružje, hemijsko naoružanje, a u januaru 2021. je stupio na snagu Ugovor o zabrani nuklearnog naoružanja, ali ga nisu sve države potpisale; nisu ga potpisale države koje poseduju nuklearno oružje. Zato neki smatraju da je besmisleno sprovoditi ga jer taj sporazum, pre svega, treba da se odnosi na one države koje poseduju nuklearno oružje. Ključni ugovor (NPT) oko kojeg se vrti cela priča o neprofileraciji (neširenje nuklearnog oružja) je potpisan 1968, a stupio je na snagu 1970. Potpisale su ga sve države, uključujući i one sa nuklearnim naoružanjem“, podsetila je ona na Insajder televiziji.
Međutim, ukazuje da neproliferacija ne može da ide bez razoružanja.
„Ne mogu doveka nuklearne države da imaju nuklearno oružje i da očekuju od svih drugih da ga nemaju. Pogotovo države koje se osećaju da su ugrožene: Severna Koreja, Iran… Te države koje osećaju da su ugrožene ili im preti neka vrsta promene smatraju da jedino nuklearno oružje može da ih zaštiti i da je nuklearno oružje nešto od čega se plaše“, dodala je Marina Kostić Šulejić.
Pretnje Rusije i „zveckanje“ Severne Koreje
Upotreba nuklearnog oružja je više puta bila tema otkako je Rusija napala Ukrajinu početkom 2022. godine. Ruski predsednik Vladimir Putin je maja ove godine naredio održavanje nuklearnih vežbi. Takođe, i zamenik predsednika Saveta za bezbednost Rusije Dmitrij Medvedev ranije je govorio o tome da Rusija može da upotrebi nuklearno oružje za odbranu.
Još jedna zemlja koja neretko „zvecka“ nuklearnim oružjem je Severna Koreja, koja je prošle godine čak u ustav unela status nuklearne sile, a pre nekoliko godina je, iako postoji svetska zabrana, izvela i nuklearnu probu.
Severnokorejski lider Kim Džong Un je isticao da je njegovoj zemlji potrebno nuklearno oružje da bi se suprotstavila egzistencijalnoj pretnji iz SAD i njenih saveznika.
Govoreći o mogućnostima da neka država upotrebi nuklearno oružje, Bogdan Stojanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu navodi da je zapravo njegova velika moć u odvraćanju.
Ipak, kako kaže, nuklearno oružje, poput Damoklovog mača, visi nad našim glavama i naravno da je sposobno da, ukoliko bi bilo upotrebljeno, stavi tačku na našu egzistenciju.
„Dolazimo do paradoksalne situacije da je nuklearno oružje zapravo pronašlo svoju svrhu upravo u neupotrebi, upravo u tom odvraćanju... Empirijski se pokazalo da je to dosad jako dobro funkcionisalo. Tokom Hladnog rata imali smo eru ’dugog mira’ i verovatno je nuklearno oružje – prema zagovornicima hipoteze o nuklearnom miru - sprečilo da dođe do direktnog sukoba između Sovjetskog Saveza i SAD. Naravno, ono nije sposobno da odvrati krize niskog intenziteta ili neke ratove, ali je nuklearno oružje zapravo – iako je po svojoj suštini antihumano i oružje Armagedona – sposobno da unese neku dozu stabilnosti u odnose i da spreči sukob najjačih“, kazao je Bogdan Stojanović na Insajder televiziji.
Kompleksne procedure lansiranja
Podseća da postoji teorija da bi čak i nemački kancelar Adolf Hitler svojevremeno bio odvraćen, odnosno da se ne bi usudio da izvrši invaziju na Evropu da su saveznici imali nuklearno oružje.
„Pokazalo se i da Kim Džong Un neće prvi upotrebiti to nuklearno oružje. Što se tiče demokratskih i više - manje demokratskih zemalja, tu su jako kompleksne procedure lansiranja nuklearnih bojevih glava. Ne može američki predsednik samoinicijativno da odluči da upotrebi nuklearno oružje. Postoji vrlo kompleksna procedura, usaglašavanje s vojnim vrhom, uz nekoliko koraka koje mora proći čak i predsednik, postoji i mogućnost da vojni vrh kaže da neće to da uradi i da dođe do nekog puča itd. Države su po svojoj suštini racionalne, nisu u potpunosti, ali imaju minimum racionalnosti koji je dovoljan da spreči kataklizmu“, smatra Bogdan Stojanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
S druge strane, Marina Kostić Šulejić ističe da je, iz ugla ljudi koji se zalažu za razoružanje, teorija odvraćanja samo pretpostavka, a ne racionalna pretpostavka koja će uvek da funkcioniše.
„Ne možemo da se oslonimo na to da će teorija odvraćanja uvek da funkcioniše i da neće na kraju dovesti do nuklearnog rata. Samo postojanje nuklearnog oružja jeste opasnost za sve nas“, kaže.
Taktičko nuklearno oružje ne postoji
U medijima se često govori o taktičkom i strateškom nuklearnom oružju. Tako se može čuti da je taktičko nuklearno oružje ono koje ima manju snagu, kraći domet, upotrebljava se na bojnom polju, i sve to bez izazivanja široko rasprostranjenih radioaktivnih padavina, dok strateško nuklearno oružje ima razornu snagu, veliku radioaktivnost i može da se ispaljuje i između kontinenata.
Međutim, Bogdan Stojanović kaže da taktičko nuklearno oružje zapravo ne postoji i da je svaki nuklearni napad – strateški. I Slobodan Bubnjević ukazuje na to da ne može da se govori o taktičkom nuklearnom oružju.
„Koliko god mediji insistirali na postojanju taktičkog i strateškog nuklearnog oružja, sa stanovišta oružja ne možemo da govorimo o taktičkom oružju. Kad govorimo o bilo kakvom nuklearnom oružju - govorimo o oružju za masovno uništenje. Pravljeno je ne sa ciljem da ima neki taktički efekat, pa ćete tokom neke bitke zauzeti most, postaviti trupe, što je neka vrsta vojne taktike... Namena ovog oružja je da ubije civile u što većem broju, da onu drugu stranu potpuno izbaci iz sukoba. Neki autori otvoreno pišu o tome da se o konceptu ideje da postoji nuklearni rat kao takav ne može govoriti zato što to više nije rat, to je neko novo stanje sukoba“, naveo je naučni novinar Slobodan Bubnjević.
Izvor: Insajder