Amnezija ili amnestija
“Najopasnije za jedno društvo je ako nema pravila, ako jedni uslovi važe za jednog, a drugi za drugog”, mantra je koju je Miroslav Mišković lansirao pre tri godine, promovišući autorsko delo “Ja, tajkun”. Na toj mudrosti, koju je teško osporiti, insistira od kada se sam našao na udaru zakona.
Iz perioda kada su pravila kreirana tako da mu idu naruku i posle intervjua povodom 30 godina od osnivanja kompanije Delta, ostaju brojna pitanja. A, po svemu sudeći, Mišković uvek bira da odgovara onima koji ih neće postaviti.
Prigodni i svečarski intervjui povodom 30 godina kompanije daju sliku uspešnog cvetajućeg preduzeća s dobrim poslovnim odlukama, mudrim vodstvom i pametnim investiranjem. Čak i hapšenje Miškovića i period koji je proveo u zatvoru služi za pranje biografije.
“Stručnjaku za razvoj sela”, kako je sam sebe predstavio, dobro je poznata moć medija. Možda su neki zaboravili, mi nismo, da je Mišković svojevremeno bio skriveni vlasnik tabloida Press, dok sam nije objavio da se povlači iz vlasništva, predstavljajući to kao lični doprinos prekidu prakse prikrivenog finansiranja medija.
Dobro pamtimo i kada je nakon serijala Insajdera 2007. Delta kao zastupnik ili distributer gotovo svih važnijih stranih kompanija i proizvoda u Srbiji (Nivea, Najk, Nestle…) povukla sve reklame sa TV B92. U to vreme Mišković je bio toliko moćan da je mimo svih pravila slobodnog tržišta postao vlasnik najvećeg trgovinskog lanca C market preko kabineta Vojislava Koštunice.
Ukidanje reklama je bila je odmazda za serijal Insajdera “Državna pljačka države” u kom su prvi put u negativnom kontekstu pomenuti Mišković i drugi krupni biznismeni, sa dokazima o povlasticama zahvaljujući kojima su devedesetih, u vreme ratova, sankcija, hiperinflacije, sticali prvi million i gradili imperije.
Reklame su ukinuli jer nisu mogli da demantuju dokumentaciju o tome kako su Miškovićeve kompanije imale privilegiju plaćanja carine na odloženo u vreme hiperinflacije, o kreditima iz prve emisije, o tome kako su džakovi novca u stabilnoj valuti iznošeni iz zemlje i kako su se šetali sa državnih na Miškovićeve račune, bez navođenja namene, zavaravajući trag.
Dok iznosi podatke o tome koliko je investirao u Srbiju, nekako se nije nametnulo pitanje koliko je poreza izbegao da plati poslujući preko of-šora. Nisu izgleda važni ni dokazi objavljeni 2009. u serijalu “Službena zloupotreba” o tome kako su ti isti krupni biznismeni u onome što se eufemistički naziva privatizacija kupujući propale fabrike za bagatelne svote dolazili do luksuznog zemljišta. Pitanje zašto je iza of- šor kompanije skrivao svoju ulogu u privatizaciji Luke Beograd, o čemu su takođe objavljeni dokazi još 2009, nije se nametnulo u razgovoru ni kada je smelo kritikovao konverziju zemljišta - zakonsko rešenje uvedeno nakon tog serijala Insajdera sa idejom države da se šteta nastala takvom privatizacijom bar delimično nadoknadi građanima.
Sve vlasti su propustile priliku da postave pitanje “prvog miliona” za koji sam Mišković tvrdi da je nesporan. Možda je Mišković na to mislio kada je – da li trepnuvši ili verovatno ne – izrekao da njegova kompanija ne radi s državom. Ili je tek ispuštena reč “više”.
Uz tako “nepovlašćen” položaj sve kasnije je više bilo pitanje kako izbeći odgovornost za prvi million, a manje, kako to u novom obraćanju javnosti tvrdi Mišković – “znanja, znanja, znanja”.
Više poverenja, rekao je Mišković, ima u mlade. Logično. Oni se ne sećaju devedesetih.