Po zakonu, narodni poslanik može da priča šta hoće – ni ugrožavanje bezbednosti drugih nije kažnjivo
Kada narodni poslanik u Skupštini Srbije tokom sednice parlamenta, uz prenos uživo na javnom servisu, optuži poimence medije i nevladine organizacije da „ne misle dobro svojoj državi“, oni kojima je tako nacrtana meta na čelu tom istom narodnom poslaniku, po zakonu, ne mogu ništa. Po važećem propisu, narodni poslanik je tako izneo svoje mišljenje, a sporno je to što zakon ne prepoznaje situacije u kojima poslanik „svojim mišljenjem“ ugrožava druge.
Zakon o Narodnoj skupštini u članu 34 propisuje:
“Narodni poslanik uživa imunitet u skladu sa Ustavom i zakonom.
Za usmeno ili pismeno izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.”
Ovakvo zakonsko rešenje onemogućava podnošenje tužbe protiv narodnog poslanika. To je obrazloženje koje su novinari Insajdera dobili na pitanje da li mogu da tuže narodnog poslanika Aleksandra Martinovića zbog izjave u kojoj je pojedine nevladine organizacije i medijske kuće optužio da oni koji pitaju kako je država nabavila avione, helikoptere, tenkove... ne misle dobro svojoj državi, kao i da u najvećem broju slučajeva traže informacije, kako je rekao, bezbednosno vrlo osetljive po Republiku Srbiju.
Slučaj Martinović nije jedini. Neretko se sa skupštinske govornice čuju različite uvrede, optužbe, čak i one da pojedinci koji na bilo koji način kritkuju vlast rade za strane obaveštajne službe, da na pojedince treba primeniti Kazneni zakonik Knjaza Miloša...
Sve ove opasne kvalifikacije, pa čak i pretnje, ostaju nekažnjene.
Zaštita bez odgovornosti
Imunitet od krivičnog gonjenja poslanika postoji u svakoj parlamentarnoj demokratiji. Ovde je, međutim, problem očigledna zloupotreba tog imuniteta. I ne samo da oni koje poslanici targetiraju u svojim govorima ne mogu zbog toga da ih tuže, već na očigledno zloupotrebu imuniteta ne reaguju ni predsedavajući parlamenta prekidanjem i sankcionisanjem poslanika koji iznose pretnje, opasne kvalifikacije, uvrede... Inače, predsednik parlamenta ili njegov zamenik dužan je, po istom Zakonu, da vodi računa o redu u parlamentu. Da u mnogim nastupima, na koje predsednik parlamenta ne reaguje, ima kršenja istog Zakona koji poslanicima garantuje imunitet ukazuje i Član 107 u kojem piše:
“Govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica”.
Sve češće smo svedoci da se ovaj član Zakona krši bez ikakvih sankcija za poslanike.
Predsednik parlamenta dužan je bar da izrekne opmenu poslaniku koji upotrebljava psovke i uvredljive izraze ili iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica. Može i da ga kazni smanjenjem plate, da ga udalji sa sednice.
Podsećanja radi, koliko je nisko pala Skupština Srbije govori podatak da Marijan Rističević nije kažnjen čak ni kada je iznosio podatke o bolesnom detetu opozicionog poslanika, iako je bilo jasno da je podatke objavio nezakonito.
Za poslanike i dalje nema obaveznog kodeksa ponašanja
Da naši zakonodavci poštuju i na zakone se pozivaju samo kada njima to odgovara pokazuje i to što je Poslovnikom Skupštine predviđeno donošenje kodeksa ponašanja narodnih poslanika.
Iako tu obavezu ima i po Poslovniku Narodne skupštine još od 2010, ali i po preporukama Saveta Evrope, kodeks ponašanja poslanika, o čijoj neophodnosti građani mogu gotovo svakodnevno da svedoče, do danas nije usvojen.
Ignorisanje očiglednog problema kada je reč o ponašanju narodnih poslanika Srbiju vodi nazad u devedesete, kada je podela na patriote i izdajnike dovela je do toga da je čak i ubistvo „dokazanog izdajnika“ društveno prihvatljivo.
Izvor: Insajder