Praksa (ne)kažnjivosti političkih funkcionera

Ne tako davno zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić na Tviteru je napisao:

"Jedna novija tužilačka poslovica kaže - svaki predmet ima svoje vreme".

Da svaki predmet ima svoje vreme možda najbolje ilustruje slučaj pančevačke Azotare.

Azotara kao paradigma

Azotara je jedno od 24 preduzeća za koja je Evropska unija tražila preispitivanje privatizacije ili poslovanja. Ovo je nekada bila najveća fabrika veštačkih đubriva na Balkanu, a danas je simbol propale privatizacije i mnogih sumnjivih odluka koje je donosila država. Zbog dugova, fabrika čija imovina vredi 108 miliona evra, nedavno je ponuđena na prodaju za oko 19,5 miliona evra. Zainteresovanih kupaca nije bilo.

Azotaru je u privatizaciji 2006. godine kupio srpsko – litvanski konzorcijum ali se ispostavilo da su posle nešto više od godinu dana prodali ceo jedan pogon iz Azotare, bez obaveznog odobrenja Agencije za privatizaciju i to po ceni tri puta većoj od one po kojoj su platili Azotaru. Privatizacija je raskinuta tek 2009. godine a kako se ispostavilo novac od prodaje pogona završio je na računima firmi u inostranstvu. 

Pravila Pljačke (EMISIJA)

Jedan od tadašnjih suvlasnika Azotare Dušan Stupar, dovođen je u vezu sa Srpskom naprednom strankom a uhapšen je tokom predizborne kampanje 2012. Pušten je iz pritvora nakon promene vlasti a optužnica protiv njega nikada nije podignuta.

Nekoliko meseci nakon formiranja nove Vlade 24. novembra 2012. zbog zloupotreba prilikom prodaje đubriva, koje se vršilo i preko Azotare, uhapšen je ministar poljoprirede u Vladi Mirka Cvetkovića i kadar Demokratske stranke Saša Dragin.

Suđenje za Azotaru gde je prvooptuženi bivši ministar Saša Dragin počelo još 2014. i još uvek je u toku. 

Maratonska suđenja

Pre gotovo šest godina u Specijalnom sudu počelo je suđenje Oliveru Duliću, ministru za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja u Vladi Mirka Cvetkovića i to zbog optužbi za zloupotrebe prilikom izdavanja dozvola za rad preduzeću „Nuba invest“. 

Dulić je negirao krivicu, tvrdeći da je postupak protiv njega pokrenut da bi se kriminalizovala prethodna vlast, a da bi vlast SNS-a „ispala najpoštenija na svetu“.

2017 Dulić je prvostepeno osuđen na tri i po godine zatvora ali je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo tu presudu i naložio novo suđenje.

Istom optužnicom obuvaćen je i dugogodišnji vršilac dužnosti direktora Javnog preduzeća Putevi Srbije Zoran Drobnjak, koji je uprkos tome i dalje na istoj funkciji. Drobnjak je jedan od retkih direktora koji se zadržao na funkciji uprkos promenama čak tri vlasti, a prvi put je imenovan 2007. za vreme Vlade Vojislava Koštunice.   

Jedan od retkih ministara koji se našao na optuženičkoj klupi je predrag Bubalo, bivši ministar privrede u Vladi Vojislava Koštunice, a sudi mu se za zloupotrebe prilikom prodaje Luke Beograd. Bubalo je uhapšen takođe nakon promene vlasti, 2013. godine, suđenje je počelo godinu dana kasnije a i dalje nije doneta konačna presuda. Trenutno se čeka odluka Apelacionog veća u ponovljenom postupku, pošto je u prvom stepenu Bubalo oslobođen uz objašnjenje suda da je samo primenjivao zakone. Da su zakoni štetni za budžet i građane, odnosno da odgovaraju biznismenima pokazalo je Istraživanje Insajdera objavljeno u serijalu “Službena (zlo) upotreba” gde smo se bavili i privatizacijom Luke Beograd.  I ovaj slučaj spada u jednu od 24 privatizacije čije je rešavanje tražio Brisel.

Nakon još jednog maratonskog procesa sud je tek 2013. doneo pravosnažnu presudu kojom je oslobođena Marija Rašeta Vukosavljević, ministarki za saobraćaj i telekomunikacije u Vladi ubijenog premijera Zorana Đinđića, prvoj vladi nakon demokratskih promena.

Rašeta je uhapšena 2004. zbog sumnje da je uticala na to koja će privatna firma dobiti posao opremanja VIP salona Aerodroma Beograd. Vrednost opremanja je od predviđenih 1,2 miliona evra neosnovano dostigla više od dva miliona. 

Ovaj slučaj je mesecima bio na naslovnim stranama a u javnost ga je izneo lider G17 Mlađan Dinkić koji je bio poznat po tome objavljivanju afera, ali tek kada u pozadini počnu politički sukobi. Njegovi politički potezi doveli su do rušenja tri vlade.  Sam Dinkić vezuje se za brojne nerazjašnjene slučajeve, od afere Nacionalna štedionica, privatizacije Mobtela, investicija u RTB Bor. Ipak, protiv njega se nikada nije vodio nijedan postupak.

Dinkić će ostati upamćen i po neuspeloj potrazi za novcem koji je za vreme režima Slobodana Miloševića u džakovima iznošen iz zemlje, uglavnom na Kipar. Istraživanje Insajdera objavljeno u serijalu “Državna pljačka države” pokazalo je da je deo ovog novca korišćen za finansiranje ratova u uslovima kada je tadašanja SR Jugoslavija bila pod sankcijama dok je jedan deo novca završio na privatnim računima. Postupci nikada nisu postojali iako su prve demokratske vlasti o svemu imale brojne dokaze. 

Keš bez pokrića

U pojedinim slučajevima novac u kešu predstavljao je jasne dokaze o krivičnom delu ali ni u tim slučajevima niko nije snosio sankcije. Ovaj novac se čak dovodio u vezu sa finansiranjem stranaka.

Jedan od najpoznatijih slučajeva otvoren je 11. januara 2006. godine kada su uhapšeni Dejan Simić, bivši viceguverner NBS-a i njegov dugogodišnji poznanik Vladan Zagrađanin, član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Kako je tada saopšteno, policija je zatekla kofer sa 100.000 evra u kešu u Simićevom stanu gde su i uhapšeni. Sumnjalo se tada je je reč o mitu za nikada otkrivene pojedince u NBS kako bi se Kreditno-eksportnoj banci, čiji je akcionar bila Izraelska TBI grupa, vrati dozvola za rad. Vladimir Zagrađanin priznao je da je novac uzeo od predstavnika Kreditno eksportne banke Vladimira Cizelja sa instrukcijom da ga preda Simiću.

Međutim pet godina kasnije, u februaru 2011 Simić i Zagrađanin pravosnažno su oslobođeni a mnogo toga ostalo je nejasno u ovom slučaju. 

Oslobođeni su zbog nedostatka dokaza, a u dokaze nisu uvršteni prisluškivani razgovori, ni izveštaj BIA o merama nadzora, jer nije ispunjena zakonska obaveza da u zahtevu za primenu ovakvih mera bude napisana sumnja zbog čega se to radi.

Vladimir Zagrađanin je 2019. imenovan za predsednika Izvršnog podbora SPS-a čiji je Ivica Dačić lider. Ivica Dačić je inače neposredno pre upada policije bio u Simićevom stanu u kom je pronađen kofer.

Veći iznos gotovine čije poreklo je neotkriveno vezuje se i za slučaj postupka protiv Gorana Kneževića, nekadašnjeg funkcionera DS-a a potom SNS-a.

Knežević je uhapšen 1. oktobra 2008. zbog sumnje da je vođa kriminalne grupe koja je oštetila opštinu Zrenjanin na čijem je bio čelu od 2004 za 3,5 miliona evra i za nezakonito davanja u zakup građevinskog zemljišta domaćim i stranim investitorima. 

Knežević je tada bio član Predsedništva Demokratske stranke, ali je u junu 2008. smenjen je sa mesta predsednika vojvođanskih demokrata.

Prilikom pretresa jednog od sefova Gorana Kneževića policija je pronašla 160.700 evra a Knežević je na saslušanju tvrdio da je to novac od donacija i priloga prijatelja i simpatizera stranke. Međutim kako je objasnilo tužilaštvo, pronađen novac i ove tvrdnje nisu bile deo postupka.     

Knežević je 2010. pristupio Srpskoj naprednoj stranci. Nakon pobede SNS-a na izborima 2012. Knežević je izabran za ministra poljoprivrede.  

U novembru 2012. prvostepeno je oslobođen optužbi, a presudu je u decembru naredne godine potvrdilo Apelaciono veće.

Funkcija garancija za nedodirljivost 

Najznačajniji slučajevi kada je u pitanju aktuelna vlast vezuju se za ministra odbrane Nebojšu Stefanovića, ministra policije Aleksandra Vulina, ministra finansija Sinišu Malog. 

Ozbiljni dokazi koje je u javnost izneo Aleksandar Obradović, kom nikada nije odobren zvaničan status uzbunjivača, pokazuju da je otac ministra Stefanovića počeo da se bavi trgovinom oružjem kada je njegov sin došao u poziciju da za taj posao izdaje jednu od dozvola.

Ministar Siniša Mali dovodio se u vezu sa spornim privatizacijama i to dok je bio u Agenciji za privatizaciju gde je radio u periodu od 2001. do 2003. Bio je gradonačelnik kada su maskirani počinioci bagerima nelegalno rušili objekte u Hercegovačkoj ulici u centru Beograda u sred noći. Agencija za borbu protiv korupcija sumnjala je da nije prijavio imovinu u skladu sa zakonom, taj postupak se štao od jednog do drugog tužilaštva i na kraju se ministar sa tužilaštvom sklopio sporazum po kom je tužilaštvo obustavilo psotupak a on uplatio 200.000 dinara u humanitarne svrhe.

Ostaće upamćen i slučaj neobjašnjenog porekla novca kojim je ministar Vulin kupio stan. Sve je počelo tako što je Agencija za borbu protiv korupcije u izveštaju navela da Vulin nije dao uverljivao objašnjenje odakle mu 200.000 evra za stan od 107 kvadrata. Stan je kupio u vreme kada je bio poslanik 2012. Tvrdio je da je novac pozajmio od suprugine tetke iz Kanade.  

I u ovom slučaju slučaj se šetao od jednog do drugog tužilaštva. Prvo je Tužilaštvo za organizovani kriminal saopštilo da nema osnova za vođenje postupka jer prikupljeni podaci ne ukazuju na zloupotrebu službenog položaja i primanje mita što je u nadležnosti ovog tužilaštva.

Predmet je prosleđen Prvom osnovnom tužilaštvu koje je takođe utvrdilo da nema osnova za vođenje postupka jer je Vulin stan prijavio. Tako se nijedno tužilaštvo nije ni bavilo poreklom novca.

Izvor: Insajder