Radovan Karadžić osuđen na doživotnu kaznu zatvora

Kako je saopštio predsedavajući sudija Van Jonsen, Žalbeno veće je utvrdilo da prvostepena kazna nije adekvatna za "izuzetnu težinu zločina" za koje je Karadžić proglašen krivim i njegovu "ključnu ulogu u četiri udružena zločinačka poduhvata", odnosno "u najstrašnijim zločinima tokom celog rata u BiH".

Prvostepenu kaznu, sudija Jonsen je nazvao "totalno nerazumnom i nepravičnom", podsećajući da su Karadžiću potčinjeni general Zdravko Tolimir i pukovnici Ljubiša Beara i Vujadin Popović bili osuđeni na doživotni zatvor zbog "učešća u samo jednom udruženom zločinačkom poduhvatu", odnosno genocidu u Srebrenici.

Usvojivši žalbu Tužilaštva, žalbeno veće je stoga kaznu pooštrilo i Karadžića osudilo na doživotni zatvor. Odluci o pooštravanju kazne usprotivila su se dvojica sudija u petočlanom veću, rekao je predsedavajući Jonsen.

Time je pooštrena kazna kojom je Haški tribunal, u martu 2016, Karadžića (73) prvostepeno osudio na 40 godina zatvora.

Karadžić je imao zločinačku nameru Udruženog zločinačkog poduhvata za Sarajevo, ocenilo je Žalbeno veće. Oni su utvrdili da nije bilo pogrešaka pri zaključivanju dešavanja na Markalama u Sarajevu, što je prigovarala odbrana.

Govoreći o žalbama koji se tiču zaključaka o progonu, predsedavajući Žalbenog veća sudija Van Jonsen je rekao da odbrana nije pokazala da je prvostepeno Veće pogrešilo u rezonovanju.

Veće nije našlo greške u rezonovanju prvostepenih sudija u vezi s progonom Bošnjaka s područja Srebrenice. Progon Bošnjaka sa područja Srebrenice se odnosi na prisilno preseljenje žena, dece i staraca sa područja Srebrenice.

Žalbeno veće je potvrdilo da Pretresno veće nije pogrešilo u slučaju Srebrenice govoreći o Karadžićevoj naredbi da se zarobljeni odvedu na "neko drugo mesto". Sudija Jonsen je naveo da je Karadžić bio u kontaktu sa ljudima na terenu koji su ubijali. Govoreći o ubistvima nakon pada Srebrenice, Veće je utvrdilo da je znao za ubistva u julu 1995.

Jonsen je rekao da Karadžić nije pokazao da je Prvostepeno veće pogrešilo kada se oslonilo na Direktivu 7, koju je Karadžić potpisao i u kojoj je naredio da se stvore "nepodnošljivi uslovi bez nade za dalji opstanak".

Karadžić je imao zločinačku nameru Udruženog zločinačkog poduhvata za Sarajevo, ocenilo je Žalbeno veće. Oni su utvrdili da nije bilo pogrešaka pri zaključivanju dešavanja na Markalama u Sarajevu, što je prigovarala odbrana, prenosi klix.ba.

Govoreći o žalbama koji se tiču zaključaka o progonu, predsedavajući Žalbenog veća sudija Jonsen je rekao da Odbrana nije pokazala da je prvostepeno Veće pogrešilo u rezonovanju.

Karadžić je imao zločinačku nameru Udruženog zločinačkog poduhvata za Sarajevo, ocenilo je Žalbeno veće. Oni su utvrdili da nije bilo pogrešaka pri zaključivanju dešavanja na Markalama u Sarajevu, što je prigovarala odbrana.

Govoreći o žalbama koji se tiču zaključaka o progonu, predsedavajući Žalbenog veća sudija Joensen je rekao da Odbrana nije pokazala da je prvostepeno Veće pogrešilo u rezonovanju.

Veće nije našlo greške u rezonovanju prvostepenih sudija u vezi s progonom Bošnjaka s područja Srebrenice. Progon Bošnjaka sa područja Srebrenice se odnosi na prisilno preseljenje žena, dece i staraca sa područja Srebrenice.

Žalbeno viće je potvrdilo da Pretresno veće nije pogrešilo u slučaju Srebrenice govoreći o Karadžićevoj naredbi da se zarobljeni odvedu na "neko drugo mesto". Sudija Joensen je naveo da je Karadžić bio u kontaktu sa ljudima na terenu koji su ubijali.

Joensen je rekao da Karadžić nije pokazao da je Prvostepeno veće pogrešilo kada se oslonilo na Direktivu 7, koju je Karadžić potpisao i u kojoj je naredio da se stvore "nepodnošljivi uslovi bez nade za dalji opstanak".

Karadžić je imao zločinačku nameru Udruženog zločinačkog poduhvata za Sarajevo, istaklo je Žalbeno veće.

Govoreći o ubistvima nakon pada Srebrenice, Veće je utvrdilo da je znao za ubistva u julu 1995, i da nije nije dokazao da nije imao nameru da počini genocid, kao i da nije, kao vođa bosanskih Srba, kažnjavao one koji su činili zločine, naveo je sudija tokom čitanja drugostepene presude.

"Karadžićevi navodi da je on odgovoran za to samo zato što je predsednik su neuverljivi", rekao je sudija.

Govoreći o tački presude za uzimanje pripadnika Unprofora za taoce 1995. godine, sudija Joensen je rekao da se prvostepeno Veće oslanjalo na pretnje pripadnicima UN-a koji su bili zatočeni.

"Veće podseća na apsolutnu zabranu uzimanja pripadnika Unprofora", rekao je sudija.

U ocenjivanju  žalbe Tužilaštva, da su ubistva i drugi nasilni zločini bili deo udruženog zločinačkog poduhvata da se uklone Bošnjaci i Hrvati s teritorije Republike Srpske, sudija Joensen je rekao da tužioci nisu dokazali da je prvostepeno Veće pogrešilo kada je oslobodilo Karadžića za ove zločine.

Veće je odbacilo i ocenu Tužilaštva da nije dobro objašnjena tačku za genocid 1992.

Žalbeno veće  je ocenilo i da Tužilaštvo nije pokazalo da je donesena greška pri zaključku da Karadžić nije kriv za genocid 1992. u sedam opština BiH i potvrdilo oslobađajuću presudu kada je u pitanju ova optužba. Sudija Den Prada izuzeo je mišljenje kada se radi o ovoj odluci.

Incidenti uoči izricanja presude

Uoči izricanja presude ispred sudnice u Hagu dogodila su se dva manja incidenta – najpre su policajci zatražili da porodice žrtava uklone transparent kojim porede Radovana Karadžića i Adolfa Hitlera, da bi potom, uoči ulaska okupljenih predstavnika žrtava ispred Suda u Hagu muškarac sa zastavom Srbije provocirao okupljene.

Izricanje presude je počelo u 14 časova, ali je prenošeno sa 30 minuta odlaganja. Za izricanje presude akreditovano je oko 250 novinara, snimatelja i članova ekipa.

Bilo kakvo snimanje prenosa uživo unutar zgrade Mehanizma strogo je zabranjeno iz, kako se navodi, “operativnih razloga”. Ovo je učinjeno nakon što je Slobodan Praljak izvršio samoubistvo pred kamerama, prilikom izricanja presude.

Tribunal je 24. marta 2016. Karadžića proglasio krivim za genocid u Srebrenici, progon Muslimana i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanje pripadnika Unprofora za taoce.

Po prvostepenoj presudi, srpske oružane snage, čiji je Karadžić bio vrhovni komandant, sistematski i planski su, u julu 1995, streljale "najmanje 5.115 muslimanskih muškaraca" iz Srebrenice s genocidnom namerom da ih unište kao etničku grupu.

Pored genocida, Karadžić (73) je osuđen za progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva, nezakonite napade na civile i uzimanje međunarodnih talaca. Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata.

Raspravno veće je Karadžića oslobodilo krivice po tački optužnice za genocid nad muslimanima i Hrvatima u još sedam bosanskih opština, ocenjujući da tu optužbu tužilaštvo nije dokazalo.

Prvu optužnicu protiv Karadžića, Haški tribunal podigao je u julu 1995.

Vlasti Srbije uhapsile su Karadžića, kako su saopštile, 21. jula 2008. godine u Beogradu. Karadžićevi advokati tvrdili su, međutim, da je on bio uhapšen 18. jula i da je tri dana držan na nepoznatom mestu.Na prvostepenu presudu žalbe su uložili i Karadžić i haški tužioci.

Karadžić, koji je u sudskom pritvoru u Sheveningenu od 30. jula 2008, zatražio je da bude oslobođen ili da mu se ponovo sudi. Tužilaštvo je žalbom zatražilo da Karadžić bude osuđen na doživotni zatvor.

Apelacionim većem koje će izreći pravosnažnu presudu Karadžiću predsedava sudija Van Jonsen iz Danske. U veću su još sudije: Ivo Rosa iz Portugala,Grasijela Santana iz Urugvaja, Hose Solasa iz Španije i Vilijam Sekule iz Tanzanije.

Većem je predsedavao američki sudija Teodor Meron, ali se on povukao pošto je Karadžićeva odbrana tražila njegovo izuzeće zbog navodne pristrasnosti.

Odbrana bivšeg predsednika Republike Srpske je zbog toga zatražila da Veće ispočetka odlučuje o presudi, iako je taj postupak bio u završnoj fazi.

Radovan Karadžić prvi put je optužen pred Haškim tribunalom u julu 1995. Poslednji put je fotografisan 1996. u Han Pjesku, a uhapšen je tek u julu 2008. Suđenje Karadžiću počelo je 27. oktobra 2009. Karadžić nije imao branioca već je sam sebe zastupao pred sudom.

Karadžiću se sudi po istoj optužnici kao i tadašnjem komandantu Vojske RS Ratku Mladiću, dok su učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu i Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Nikola Koljević, Momčilo Mandić, Željko Ražnatović Arkan i Vojislav Šešelj.

Suđenje je počelo 26. oktobra 2009. i trajalo je ukupno 499 sudskih dana, tokom kojih je prihvaćeno 11.500 dokaznih predmeta. Pretresno veće je saslušalo ukupno 586 svedoka, od kojih su 337 bili svedoci tužilaštva, 248 svedoci odbrane, a jedan svedok svedočio je na poziv Pretresnog veća, navodi se na sajtu Mehanizma za krivične sudove.

Odgovornih za Karadžićevo skrivanje u Srbiji nema

U Srbiji, međutim, i dalje nije otkriveno ko je skrivao Karadžića i pomogao mu da promeni identitet u "doktor Dragan Dabić". Takođe, ostaje nejasno i zašto je uhapšen tek nakon promene vlasti 2008.

Iako je skrivanje haških begunaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića za Srbiju značilo stagniranje u evropskim integracijama, srpski zvaničnici godinama su ponavljali da ih traže, ali da nisu u Srbiji. Njihovim hapšenjem pokazalo se, ipak, da su bili tu, zbog čega je otvoreno pitanje ko je skrivao Radovana Karadžića, koji se kao Dabić pojavljivao čak i na skupovima o alternativnoj medicini, te i imao lični sajt.

Uhapšen je tek kada je sa vlasti otišao DSS Vojislava Koštunice. Posle smene njegove vlade 17. jula 2008. za šefa BIA imenovan je Saša Vukadinović, koji je dužnost preuzeo od Radeta Bulatovića, Koštuničinog bliskog saradnika. Samo četiri dana kasnije, 21. jula, uhapšen je Radovan Karadžić, a hapšenje su izveli operativci BIA. MUP je tada saopštio da pripadnici policije nisu učestvovali u akciji.

Nezvanično se saznalo da je nalog za izdavanje lažne lične karte došao iz kabineta ministra policije Vlajka Stojiljkovića, koji se ubio na stepenicama u to vreme saveznog parlamenta na dan donošenja Zakona o saradnji s Haškim tribunalom 11. aprila 2002.

Do danas je nepoznat ishod zvanične istrage u vezi s falsifikovanim dokumentima Radovana Karadžića, iako se radi o ozbiljnom krivičnom delu. Za razliku od ostalih haških begunaca, za skivanje Karažića niko nije odgovarao, a nepoznato je i da li je o tome vođena istraga.

Izvor: Insajder