Bez odgovornosti 25 godina posle bombardovanja (VIDEO)
Obeležavanje 25 godina od početka NATO bombardovanja ili još jedna propuštena prilika za suočavanje sa prošlošću. Umesto da se žrtava setimo i tako što ćemo priznati da su nastradali zbog posledica jedne pogubne politike, njihovo stradanje još jednom je minimizirano – kolektivnim zavaravanjem. Beograd upire prstom u NATO, koji je nesumnjivo kriv jer nas je bombardovao, ali ni ove godine ne govori o tome šta je bombardovanju prethodilo. Drugi politički akteri u zemlji, neopterećeni odgovornošću jer nisu na vlasti, ispostavljaju zahteve za koje i sami znaju da nisu ostvarivi. Licemerje dostiže vrhunac saopštenjem zemalja članica Kvinte, koje su listom učestvovale u bombardovanju civila, bolnica, pruga…
Ni posle 25 godina ne znamo tačan broj poginulih i ranjenih tokom bombardovanja Jugoslavije; u Kancelariji za nestale to objašnjavaju nemogućnošću saradnje sa kosovskim vlastima.
NATO, koji je 1999. ubijene civile nazivao kolateralnom štetom, danas kaže da cilj nisu bili civili, već vlast u Beogradu. Članice Kvinte, koje su i predvodile bombardovanje, danas žale zbog žrtava, istovremeno poručujući da Srbija i Kosovo zajedno treba da gledaju u budućnost, kao odvojene države u evropskoj porodici naroda.
Zvaničnici Srbije još jednom osuđuju zločin Alijanse sa kojom, sa druge strane, već godinama sarađuju; neki od glavnih zagovornika bombardovanja SRJ - poput Bila Klintona, Gerharda Šredera i Tonija Blera – sarađivali su proteklih godina sa vlastima u Beogradu.
I opozicija je obeležila 25 godina od početka bombardovanja; od Novog DSS-a koji zahteva da se proglasi okupacija Kosova i Metohije do Koalicije "Srbija protiv nasilja“ koja smatra da je stradanje nevinih moglo da se izbegne, i da nikada više ne sme da se dozvoli da nas pogrešne politike izoluju od ostatka sveta.
A počelo je devedesetih, ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na vlasti u Srbiji - Slobodan Milošević. Posle formiranja OVK na Kosovu i Metohiji sve su češći bili sukobi sa policijom i vojskom. U nemalom broju slučajeva stradali su civili na obe strane, a onda je januara 1999. godine usledio slučaj Račak, koji je ubrzao bombardovanje.
Mesec dana kasnije, pregovori Beograda i Prištine u Rambujeu, uz posredovanje međunarodne zajednice, nisu dali rezultate. Tadašnjoj Jugoslaviji je bilo ponuđeno da NATO trupe budu na Kosovu i Metohiji i imaju slobodan prolaz kroz Srbiju, da se vrati puna autonomija Pokrajini i, posle tri godine, održi referendum na Kosovu i Metohiji o ostanku u SRJ. Beograd je taj predlog odbio.
Ubrzo je usledilo bombardovanje, a zvanični razlog je, kako je rečeno, bilo "sprečavanje humanitarne katastrofe“ na Kosovu i Metohiji. To je bilo prvi put da Alijansa bombarduje jednu zemlju bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a Nemačka je prvi put posle Drugog svetskog rata učestvovala u nekoj vojnoj intervenciji.
Dva i po meseca bombardovanja dovela su do još veće humanitarne katastrofe i uništene infrastrukture, ne samo na Kosovu i Metohiji. Albanci u Pokrajini, sve vreme proterivani uglavnom ka Albaniji, najviše su nastradali upravo u to vreme.
NATO trupe - ovoga puta uz odobrenje Ujedinjenih nacija - ipak su stigle na Kosovo i Metohiju, na osnovu Kumanovskog sporazuma kojim je u junu okončan rat. Vojska i policija su se povukle sa Kosova i Metohije, a sa njima je i veliki deo Srba došao u centralnu Srbiju, od kojih se tek nekoliko procenata kasnije vratilo kućama. Četvrt veka kasnije, srpskih institucija gotovo da nema na Kosovu i Metohiji, a zvanični Beograd ponavlja da nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost.
Izvor: Insjader